Nova kulturna metropola arapskog sveta - Abu Dabi, gradi se na leđima stranih radnika izloženih izrabljivanju, zloupotrebama i prisilnom radu, upozorila je organizacija za zaštitu ljudskih prava Hjuman rajts voč (HRW).
Na veštačkom Ostrvu sreće ispred Abu Dabija nastaje centar sa svetskim muzejima, filharmonijom, dvoranom za pozorišne i operske predstave. Međutim, ali oko pola miliona stranih građevinskih radnika koji grade taj "raj", žive i rade kao robovi.
Nalazišta nafte donela su nekim arapskim zemljama veliko bogatstvo.
Ali pošto se nazire kraj naftnim rezervama, te zemlje mnogo novca ulažu u turističke projekte.
U tome prednjače Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE). U njihovom glavnom gradu Abu Dabiju četiri petine stanovnika su stranci. Na divovskom gradilištu na Ostrvu sreće nema nijednog domaćeg radnika, kaže Bil van Esveld.
Ovaj Danac je tamo odlazio desetak puta i za HRW proveravao svakodnevne uslove rada. Razgovarao je s predstavnicima državnih institucija i perduzeća ali i sa radnicima. Njihove priče su vrlo slične, bez obzira da li dolaze iz Pakistana, Indije ili Bangladeša.
Da bi dobili posao u Abu Dabiju ti ljudi posredničkim agencijama moraju da plate i do 3.000 evra za radnu vizu. U protivnom, uopšte ne mogu da doputuju.
Mnogi zato prodaju sve što mogu, pozajmljuju novac od rodbine i prijatelja ili uzimaju kredit uz visoke kamate, jer očekuju pristojnu platu.
Kad stignu moraju da potpišu novi radni ugovor koji je na engleskom ili arapskom, iako većina tih gastarbajtera ne zna ni da čita ni da piše. Tek kasnije shvate da od obećane plate dobiju samo polovinu, izjavio je Van Esveld za radio Dojče vele.
Strani radnici za rad od 12 sati dnevno, uz nesnosnu vrućinu, dobiju oko 180 evra mesečno. Tako moraju da rade više od dve godine da bi vratili dug za radnu vizu.
Radnik dobije radnu i boravišnu dozvolu samo na zahtev poslodavca, čime je vezan za njega tako da ne može da pređe u drugu firmu ili da otkaz. Ako neko naputi poslodavca, državne vlasti ga odmah proteraju.
A ko izgubi posao i ode kući, ne može da vrati dugove. Progon ili zatvor preti i u slučaju štrajka ili borbe za radnička prava. U UAE je zabranjen rad sindikata.
Uz sve to, i bezbednosni uslovi na gradilištima su često katastrofalni. Česte su nesreće i samoubistva.
Još 2006. godine HRW je ukazao na teške uslove života i rada stranih radnika, ali se malo šta do danas promenilo, iako je vlada UAE mnogo toga obećala, kaže Van Esveld.
HRW sada polaže nade u nove "saveznike". Njujorški univerzitet, Gugenhajmov muzej, Luvr i druge slične instutucije koje će imati svoje "ogranke" na Ostrvu sreće mogle bi svoje prisustvo da uslove uzornim ugovorima, u skladu s međunarodnim radnim pravom.
Šef pariskog ureda HRW Žan Mari Fardu već je naišao na razumevanje u Luvru.
"Očekujemo da francuska vlada javno zahteva i izbori se da se ljudska prava poštuju prilikom izgradnje ogranka Luvra. I da se u protivnom utvrde kaznene mere, sve do obustave gradnje", rekao je Fardu.
Takav korak imao bi odjeka i u zemljama iz kojih potiču strani radnici, jer dosad vlade tih država nisu gotovo ništa činile protiv izrabljivanja svojih državljana u inostranstvu.
(Beta)
Na veštačkom Ostrvu sreće ispred Abu Dabija nastaje centar sa svetskim muzejima, filharmonijom, dvoranom za pozorišne i operske predstave. Međutim, ali oko pola miliona stranih građevinskih radnika koji grade taj "raj", žive i rade kao robovi.
Nalazišta nafte donela su nekim arapskim zemljama veliko bogatstvo.
Ali pošto se nazire kraj naftnim rezervama, te zemlje mnogo novca ulažu u turističke projekte.
U tome prednjače Ujedinjeni Arapski Emirati (UAE). U njihovom glavnom gradu Abu Dabiju četiri petine stanovnika su stranci. Na divovskom gradilištu na Ostrvu sreće nema nijednog domaćeg radnika, kaže Bil van Esveld.
Ovaj Danac je tamo odlazio desetak puta i za HRW proveravao svakodnevne uslove rada. Razgovarao je s predstavnicima državnih institucija i perduzeća ali i sa radnicima. Njihove priče su vrlo slične, bez obzira da li dolaze iz Pakistana, Indije ili Bangladeša.
Da bi dobili posao u Abu Dabiju ti ljudi posredničkim agencijama moraju da plate i do 3.000 evra za radnu vizu. U protivnom, uopšte ne mogu da doputuju.
Mnogi zato prodaju sve što mogu, pozajmljuju novac od rodbine i prijatelja ili uzimaju kredit uz visoke kamate, jer očekuju pristojnu platu.
Kad stignu moraju da potpišu novi radni ugovor koji je na engleskom ili arapskom, iako većina tih gastarbajtera ne zna ni da čita ni da piše. Tek kasnije shvate da od obećane plate dobiju samo polovinu, izjavio je Van Esveld za radio Dojče vele.
Strani radnici za rad od 12 sati dnevno, uz nesnosnu vrućinu, dobiju oko 180 evra mesečno. Tako moraju da rade više od dve godine da bi vratili dug za radnu vizu.
Radnik dobije radnu i boravišnu dozvolu samo na zahtev poslodavca, čime je vezan za njega tako da ne može da pređe u drugu firmu ili da otkaz. Ako neko naputi poslodavca, državne vlasti ga odmah proteraju.
A ko izgubi posao i ode kući, ne može da vrati dugove. Progon ili zatvor preti i u slučaju štrajka ili borbe za radnička prava. U UAE je zabranjen rad sindikata.
Uz sve to, i bezbednosni uslovi na gradilištima su često katastrofalni. Česte su nesreće i samoubistva.
Još 2006. godine HRW je ukazao na teške uslove života i rada stranih radnika, ali se malo šta do danas promenilo, iako je vlada UAE mnogo toga obećala, kaže Van Esveld.
HRW sada polaže nade u nove "saveznike". Njujorški univerzitet, Gugenhajmov muzej, Luvr i druge slične instutucije koje će imati svoje "ogranke" na Ostrvu sreće mogle bi svoje prisustvo da uslove uzornim ugovorima, u skladu s međunarodnim radnim pravom.
Šef pariskog ureda HRW Žan Mari Fardu već je naišao na razumevanje u Luvru.
"Očekujemo da francuska vlada javno zahteva i izbori se da se ljudska prava poštuju prilikom izgradnje ogranka Luvra. I da se u protivnom utvrde kaznene mere, sve do obustave gradnje", rekao je Fardu.
Takav korak imao bi odjeka i u zemljama iz kojih potiču strani radnici, jer dosad vlade tih država nisu gotovo ništa činile protiv izrabljivanja svojih državljana u inostranstvu.
(Beta)
Pridruži se MONDO zajednici.
