Nikome nije lako da bude otpušten, ali ako živite u sredini u kojoj se mnogo polaže na uspeh, kao na primer u Vašingtonu, to može biti gotovo nepodnošljivo.
Nikome nije lako da bude otpušten, ali ako živite u sredini u kojoj se mnogo polaže na uspeh, kao na primer u Vašingtonu, to može biti gotovo nepodnošljivo.
U bogatim naseljima nadomak američke prestonice u kojima žive intelektualci i profesionalci naviknuti da sebe vrednuju kroz postignuća u karijeri, neuspeh jednostavno nije opcija. Neki zato, umesto da nevolju podele sa svojom sredinom, kriju gubitak posla ponašajući se kao da se ništa nije dogodilo.
"Njujork tajms" navodi primer Klintona Kola, biznis menadžera u "Dženeral Dinamiks Informejšon Tehnolodži" koji je, nedeljama pošto je otpušten, ustajao kao i obično, tuširao se, brijao, oblačcio jedno od svojih strogih poslovnih odela i odlazio na posao koji više nije imao.
Klinton Kol se trudio da se ne vraća kući, u imućnom vašingtonskom predgrađu Vijena, pre 17 časova, a vreme je provodio u biblioteci ili na klupi jednog od parkova opremljenih bežičnom internet vezom.
Stideo se da kaže šta mu se desilo bilo kome osim supruzi i nije ga ni najmanje tešilo to što je bio samo jedan od čak 1.200 zaposlenih koji su u isto vreme dobili otkaz zbog teškoća u koje je zapala kompanija.
Kaže da se osećao kao da je uradio nešto loše, iako je znao da nije.
"U ovom susedstvu, veoma je važno kako se predstavljate i kako delujete," rekao je on novinaru "Njujork tajmsa".
"Plašili smo se da, ako se sazna da smo u teškoćama, druga deca neće hteti da se igraju sa našom decom, da nas više neće pozivati na zabave i da će nas komšije izbegavati jer će očekivati da im tražimo pomoć," rekao je on.
Pokazalo se, međutim, da je potcenio sredinu u kojoj živi. Kada se posle dva meseca umorio od pretvaranja i počeo javno da priča o gubitku posla shvatio je da mnogi žele da mu pomognu.
Verovatno su u njemu videli i sebe uviđajući da i njih od katastrofe deli samo jedna otpremnina, kaže on.
Podaci pokazuju da Kol nije usamljen, ali bez obzira na to što armija nezaposlenih raste, savetnici za zapošljavanje, terapeuti i drugi eksperti kazu da se mnogi iz njegovog miljea bar u početku ponašaju slično.
"Srećem ljude koji su izgubili posao i koji nigde ne rade, a još uvek plaćaju pozamašnu članarinu u lokalnom Kantri klubu. Onda ne mogu da zaspe noću i svađaju se sa supruznikom ili decom", kaže Sintija Tarner, stručnjak za socijalne poremećaje u okrugu Ferfaks.
"Ljudi su spremni da pričaju o gubitku na berzi, ali ne i o gubitku posla, toga se previše stide," rekla je ona.
Kao rezultat, neki su osnovali anonimne grupe za pomoć po ugledu na anonimne alkoholičare na kojima mogu da razmene mišljenje sa ljudima u sličnoj situaciji bez straha da će ih neko otkriti.
Na jednoj od takvih sesija, televizijska novinarka iz Vašingtona koja je izgubila posao i ne može da nađe novi, ispričala je kako još uvek izlazi na večere s prijateljima i pravi se kao da joj dobro ide, ali naručuje samo vodu i salatu od četiri dolara. Posle toga svojim (ranije otplaćenim) Jaguarom odlazi u neki od supermarketa u potrazi za gotovim jelima na sniženju.
Druga žena iz iste grupe je priznala da niko osim dece ne zna da su ona i njen muž izgubili posao. Kada sretne nekog dok pre podne šeta psa komšilukom, u kome kuće vrede po 600.000 doalara, pravi se da tog dana radi od kuće. Kada ih prijatelji pozivaju na večere ili vikende van grada, izgovaraju se da imaju druge obaveze.
"Ne želim da bilo ko zna. Kad saznaju da ste bez posla ljudi vas žale, a to je tugaljivo," rekla je ona.
Osećanje straha i izgubljenosti je prirodno kod otpuštenih radnika, ali prikrivanje istine je dosada ipak bilo ređe u SAD nego u drugim kulturama gde su ljudi i inače zatvoreniji poput azijskih, kažu stučnjaci.
Situacija je, međutim, u SAD danas drugačija jer je kriza više nego ikada ranije pogodila srednju klasu i bogate porodice nenavinkunte na finansijske teškoće.
Broj ljudi s fakultetom koji gube posao je u stalnom porastu. U zoni Vašingtona broj fakultetski obrazovanih koji traže pomoć za nezaposlene je od jula 2008. udvostručen sa 2.627 na 6.227 nezaposlenih, naveo je "Njujork tajms".
(Tanjug)
U bogatim naseljima nadomak američke prestonice u kojima žive intelektualci i profesionalci naviknuti da sebe vrednuju kroz postignuća u karijeri, neuspeh jednostavno nije opcija. Neki zato, umesto da nevolju podele sa svojom sredinom, kriju gubitak posla ponašajući se kao da se ništa nije dogodilo.
"Njujork tajms" navodi primer Klintona Kola, biznis menadžera u "Dženeral Dinamiks Informejšon Tehnolodži" koji je, nedeljama pošto je otpušten, ustajao kao i obično, tuširao se, brijao, oblačcio jedno od svojih strogih poslovnih odela i odlazio na posao koji više nije imao.
Klinton Kol se trudio da se ne vraća kući, u imućnom vašingtonskom predgrađu Vijena, pre 17 časova, a vreme je provodio u biblioteci ili na klupi jednog od parkova opremljenih bežičnom internet vezom.
Stideo se da kaže šta mu se desilo bilo kome osim supruzi i nije ga ni najmanje tešilo to što je bio samo jedan od čak 1.200 zaposlenih koji su u isto vreme dobili otkaz zbog teškoća u koje je zapala kompanija.
Kaže da se osećao kao da je uradio nešto loše, iako je znao da nije.
"U ovom susedstvu, veoma je važno kako se predstavljate i kako delujete," rekao je on novinaru "Njujork tajmsa".
"Plašili smo se da, ako se sazna da smo u teškoćama, druga deca neće hteti da se igraju sa našom decom, da nas više neće pozivati na zabave i da će nas komšije izbegavati jer će očekivati da im tražimo pomoć," rekao je on.
Pokazalo se, međutim, da je potcenio sredinu u kojoj živi. Kada se posle dva meseca umorio od pretvaranja i počeo javno da priča o gubitku posla shvatio je da mnogi žele da mu pomognu.
Verovatno su u njemu videli i sebe uviđajući da i njih od katastrofe deli samo jedna otpremnina, kaže on.
Podaci pokazuju da Kol nije usamljen, ali bez obzira na to što armija nezaposlenih raste, savetnici za zapošljavanje, terapeuti i drugi eksperti kazu da se mnogi iz njegovog miljea bar u početku ponašaju slično.
"Srećem ljude koji su izgubili posao i koji nigde ne rade, a još uvek plaćaju pozamašnu članarinu u lokalnom Kantri klubu. Onda ne mogu da zaspe noću i svađaju se sa supruznikom ili decom", kaže Sintija Tarner, stručnjak za socijalne poremećaje u okrugu Ferfaks.
"Ljudi su spremni da pričaju o gubitku na berzi, ali ne i o gubitku posla, toga se previše stide," rekla je ona.
Kao rezultat, neki su osnovali anonimne grupe za pomoć po ugledu na anonimne alkoholičare na kojima mogu da razmene mišljenje sa ljudima u sličnoj situaciji bez straha da će ih neko otkriti.
Na jednoj od takvih sesija, televizijska novinarka iz Vašingtona koja je izgubila posao i ne može da nađe novi, ispričala je kako još uvek izlazi na večere s prijateljima i pravi se kao da joj dobro ide, ali naručuje samo vodu i salatu od četiri dolara. Posle toga svojim (ranije otplaćenim) Jaguarom odlazi u neki od supermarketa u potrazi za gotovim jelima na sniženju.
Druga žena iz iste grupe je priznala da niko osim dece ne zna da su ona i njen muž izgubili posao. Kada sretne nekog dok pre podne šeta psa komšilukom, u kome kuće vrede po 600.000 doalara, pravi se da tog dana radi od kuće. Kada ih prijatelji pozivaju na večere ili vikende van grada, izgovaraju se da imaju druge obaveze.
"Ne želim da bilo ko zna. Kad saznaju da ste bez posla ljudi vas žale, a to je tugaljivo," rekla je ona.
Osećanje straha i izgubljenosti je prirodno kod otpuštenih radnika, ali prikrivanje istine je dosada ipak bilo ređe u SAD nego u drugim kulturama gde su ljudi i inače zatvoreniji poput azijskih, kažu stučnjaci.
Situacija je, međutim, u SAD danas drugačija jer je kriza više nego ikada ranije pogodila srednju klasu i bogate porodice nenavinkunte na finansijske teškoće.
Broj ljudi s fakultetom koji gube posao je u stalnom porastu. U zoni Vašingtona broj fakultetski obrazovanih koji traže pomoć za nezaposlene je od jula 2008. udvostručen sa 2.627 na 6.227 nezaposlenih, naveo je "Njujork tajms".
(Tanjug)
