Iako je svaka kuća u Srbiji u svom dvorištu imala voćku, najčešće jabuku, krušku ili šljivu, začeci voćarstva vezuju se za manastirska dobra na kojima je počeo uzgoj kvalitetnih sorti voćaka.
Između dva svetska rata bilo je više pokušaja da se voćarska proizvodnja unapredi, ali je do pravog zamaha došlo posle II svetskog rata.
Danas, voćarstvo je jednu od najisplativijih grana poljoprivrede, a izvoz voća i proizvoda od voća svetla tačka u spoljnotrgovinskoj razmeni. Prirodni uslovi izuzetno su povoljni za gajenje voća, uprkos tome što štetu prinosu mogu naneti izmrzavanje, suša, napadi bolesti i štetočina.
Ukupna površina voćnjaka u Srbiji je 191 hiljada hektara, što je više od 5 odsto korišćenog poljoprivrednog zemljišta, a mogle bi biti i značajno veće. Iako su najpovoljniji uslovi za voćarsku privredu u brdsko-planinskim predelima, gde se tradicionalno najviše uzgajaju jabuka, malina, šljiva i višnja, u Vojvodini se nalazi 11 odsto ukupne površine voćnih zasada. I najveća pojedinačna plantaža kajsija nalazi se na severu Srbije, u Bačkoj Topoli, a njen vlasnik počeo je pre 15 godina da formira prve zasade.
„U ovu priču sam krenuo jer je voćarstvo najprofitabilnija grana poljoprivrede, najbrže se povrati uloženi novac“, objašnjava Petar svoje motive.
Proizvodnja voća čini oko 11 odsto vrednosti poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. U poslednjoj deceniji, zahvaljujući nauci, struci, ali i proizvođačima spremnim da unapređuju ponudu, u uzgoj voća uvedene su brojne tehnološke novine, a radilo se i na promeni sortimenta. Sve to je doprinelo da voće i voćarski proizvodi iz Srbije budu visokog kvaliteta i cenjeni na svetskom tržištu.
“Kupuju se dvogodišnje ili trogodišnje sadnice kajsija, koje rađaju u petoj godini, što znači da već posle par godina imate neki prihod, povraćaj uloženog novca”, kaže Petar i dodaje da, kao i u životu, tako i u voćarstvu, ambicija te uvek vuče napred. “Uvek može bolje i više”, odgovara na pitanje da li je zadovoljan postignutim.
Kao i u svakoj privrednoj grani i u voćarstvu su neophodna kontinuirana ulaganja, kako bi se održao kvalitet i kvantitet prinosa, te omogućio plasman na domaće I inostrano tržište. Ulaganje u nove sorte, zaštitu zasada I mehanizaciju na početku predstavljaju trošak, koji se kasnije isplati. Zbog toga, država, ali I Evropska unija imaju različite mere podrške za voćare u Srbiji, a najznačajnije se odnose na nabavku mehanizacije. Istovremeno, da bi voće I proizvodi od voća mogli da se izvoze, potrebno je ispuniti I različite standarde kvaliteta, koji su nedostižni bez uvođenja modernih tehnoloških procesa. Kajsija je voćka koja od trenutka dozrevanja ima kratak period za upotrebu, te je potrebno na vreme osigurati prodaju ili preradu. Zbog toga se Petar, osim uzgajanja voća, od prošle godine, kada je registrovao destileriju, bavi I proizvodnjom rakije.
“Kada je rodna godina, a prinos oko 700 ili 800 tona od prezrelih plodova, koji padnu sa drveta , da ne bismo bacili, pečemo rakiju. Kajsija je najbolja voćka, a rakija je najlepša od kajsije“, tvrdi Petar.
Vodeći se devizom da svaki poslovan čovek mora imati viziju razvoja, Petar stalno radi na unapređenju proizvodnje. Tako je pre pet godina obezbedio skladišni proctor za 1.500 tona kajsije, odnosno hladnjaču sa temperaturom u plusu, ali je već uveliko u izgradnji I nova ‘minusna’ hladnjača u kojoj će moći da se skladište velike količine voća i da se pripremaju sirovine za izradu sokova I drugih voćarskih proizvoda.
“Skladišni prostor biće oko 5 hiljada tona”, kaže Petar, “ali nećemo mi to čuvati, već prodavati, tako da ćemo imati prostor za ceo severnobački region.”
Preporuka iskusnog i uspešnog voćara svima koji nameravaju da se upuste u ovaj izazovan, ali i unosan posao, ali I manjim individualnim proizvođačima, jeste da se udružuju, da imaju zajednički skladišni prostor, preradu, nastup I plasman na tržištu, jer će na taj način zatvoriti čitav lanac proizvodnje, omogućiti svim članovima da plasiraju proizvode I pružati jedni drugima međusobnu podršku.
