Kriza u evrozoni dovela je Grčku na ivicu bankrota, na "tankoj liniji" igraju i Portugalija, Irska, Španija i Italija.
Stručnjaci upozoravaju da - ako mere spasavanja ne uspeju - "pred-bankrotna" kriza mogla bi da zakači čak i Belgiju i Francusku.
Bankrot države je stanje kada ona nije više u stanju da plaća svoje obaveze, pre svega dugove.
Prema ekonomskoj teoriji, bankrotstvo je poslednja faza privredne krize, kada ugrožena zemlja - bilo zbog posledica rata (slučaj Nemačke), ili pogrešne ekonomske politike (primer Argentine, ali i Rusije krajem devedesetih godina 20. veka) - nije u stanju da vraća ranije uzete zajmove, niti da pronađe, na međunarodnom nivou, novi izvor kredita, čak iako je spremna da plati ekstra kamate.
Država u bankrotu objavljuje da ne može više da isplaćuje penzije i plate javnom i državnom sektoru. Iskustva govore da tada javne usluge postaju mnogo lošije i da neminovno prete socijalni nemiri.
Rezultat okolnosti koje nose zajednički naziv "bankrot države" je ogroman rast nezaposlenosti i radikalno smanjenje kupovne moći.
Država, da bi sprečila bankrot, obično pribegne štampanju novca bez pokrića, sem u slučaju kada ima dugove vezane za deviznu klauzulu koje ne može da isplati, pa građani izgube deo kapitala koji je vezan za novac, deonice ili nekretnine.
Bankrot države znači i udar na štednju u bankama, a građani to unapred "osete" - između ostalog redovima ispred banaka.
Bankrot države ne znači automatski njenu likvidaciju. I posle bankrota država (obično) postoji - iako, na primer, još nije razrešena dilema da li je SFRJ propala zato što je bankrotirala, ili je bankrotirala zato što je propala.
SFRJ je još od 1983. godine, u vreme premijerke Milke Planinc, donosila propise diktirane prinudom bankrota, a u državama nastalim iz bivše Jugoslavije, posebno u SRJ (Srbija i Crna Gora), ali i BiH i Makedoniji, bankrotstva su kulminirala početkom devedesetih godina.
U SRJ je 1992. godine, u vreme ratnog okruženja i ekonomske blokade zemlje zabeležena inflacija 19810,2 odsto i to je bio "svetski rekord" posle Drugog svetskog rata.
Mnogi analitičari navodili su početkom nove decenije da su bankrotu najbliži Argentina i Pakistan.
Argentina, čiji spoljni dugovi premašuju 180 milijardi dolara, počela je početkom devedesetih godina prošlog veka dosledno da primenjuje ekonomsku "šok" terapiju MMF (stroga monetarna politika, ciljno niska inflacija i nerealno visok kurs nacionalne valute, podmirivanje prispelih spoljnih obaveza uzimanjem novih zajmova), što je na kraju dovelo do potpunog privrednog sloma i bankrota državne kase.
Nakon potpunog finansijskog bankrota ta zemlja je pre nekoliko godina rešila da otkaže saradnju sa MMF-om i u relativno kratkom periodu je počela naglo da se ekonomski oporavlja, beležeći visoke stope privrednog rasta i zadovoljavajući višak u spoljnoj trgovini.
Čak i Nemačka, čija privreda je već decenijama pojam uzorne i uspešne ekonomije doživela 1923. i 1945. godine, neposredno nakon Drugog svetskog rata, potpuni finansijski krah.
Države - bankroti nisu, kako je zapisao nemački ekonomski analitičar Kristijan Nef, samo naučni pojam već, kao što se to jasno dalo uočiti u slučaju Argentine, a 1998. godine i Rusije, vrlo realna finansijska kategorija.
(Tanjug)
Bankrot države je stanje kada ona nije više u stanju da plaća svoje obaveze, pre svega dugove.
Prema ekonomskoj teoriji, bankrotstvo je poslednja faza privredne krize, kada ugrožena zemlja - bilo zbog posledica rata (slučaj Nemačke), ili pogrešne ekonomske politike (primer Argentine, ali i Rusije krajem devedesetih godina 20. veka) - nije u stanju da vraća ranije uzete zajmove, niti da pronađe, na međunarodnom nivou, novi izvor kredita, čak iako je spremna da plati ekstra kamate.
Država u bankrotu objavljuje da ne može više da isplaćuje penzije i plate javnom i državnom sektoru. Iskustva govore da tada javne usluge postaju mnogo lošije i da neminovno prete socijalni nemiri.
Rezultat okolnosti koje nose zajednički naziv "bankrot države" je ogroman rast nezaposlenosti i radikalno smanjenje kupovne moći.
Država, da bi sprečila bankrot, obično pribegne štampanju novca bez pokrića, sem u slučaju kada ima dugove vezane za deviznu klauzulu koje ne može da isplati, pa građani izgube deo kapitala koji je vezan za novac, deonice ili nekretnine.
Bankrot države znači i udar na štednju u bankama, a građani to unapred "osete" - između ostalog redovima ispred banaka.
Bankrot države ne znači automatski njenu likvidaciju. I posle bankrota država (obično) postoji - iako, na primer, još nije razrešena dilema da li je SFRJ propala zato što je bankrotirala, ili je bankrotirala zato što je propala.
SFRJ je još od 1983. godine, u vreme premijerke Milke Planinc, donosila propise diktirane prinudom bankrota, a u državama nastalim iz bivše Jugoslavije, posebno u SRJ (Srbija i Crna Gora), ali i BiH i Makedoniji, bankrotstva su kulminirala početkom devedesetih godina.
U SRJ je 1992. godine, u vreme ratnog okruženja i ekonomske blokade zemlje zabeležena inflacija 19810,2 odsto i to je bio "svetski rekord" posle Drugog svetskog rata.
Mnogi analitičari navodili su početkom nove decenije da su bankrotu najbliži Argentina i Pakistan.
Argentina, čiji spoljni dugovi premašuju 180 milijardi dolara, počela je početkom devedesetih godina prošlog veka dosledno da primenjuje ekonomsku "šok" terapiju MMF (stroga monetarna politika, ciljno niska inflacija i nerealno visok kurs nacionalne valute, podmirivanje prispelih spoljnih obaveza uzimanjem novih zajmova), što je na kraju dovelo do potpunog privrednog sloma i bankrota državne kase.
Nakon potpunog finansijskog bankrota ta zemlja je pre nekoliko godina rešila da otkaže saradnju sa MMF-om i u relativno kratkom periodu je počela naglo da se ekonomski oporavlja, beležeći visoke stope privrednog rasta i zadovoljavajući višak u spoljnoj trgovini.
Čak i Nemačka, čija privreda je već decenijama pojam uzorne i uspešne ekonomije doživela 1923. i 1945. godine, neposredno nakon Drugog svetskog rata, potpuni finansijski krah.
Države - bankroti nisu, kako je zapisao nemački ekonomski analitičar Kristijan Nef, samo naučni pojam već, kao što se to jasno dalo uočiti u slučaju Argentine, a 1998. godine i Rusije, vrlo realna finansijska kategorija.
(Tanjug)
