Srbe i druge narode sa ovih prostora generalno bije glas da nisu mnogo preduzimljivi i da im je srcu mnogo bliža varijanta slabije plaćenog, a sigurnog radnog mesta (najbolje državnog) nego rizikovanje započinjanjem svog biznisa. Sve teže dobijanje zaposlenja ali i pristojne otpremnine sa kojima se država i firme rešavaju viška zaposlenih polako menjaju svest ljudi ka tome da se "proba nešto svoje".
Ukoliko se ima dobra ideja i u Srbiji se može legalno "stvoriti" mali ili ne tako mali biznis. Jedan od svetlih primera koji duva vetar u leđa ideji preduzetništva u Srbiji je i uspeh beogradske firme za usluge "Potrčko", najpoznatije u svojoj "kategoriji" donošenja i odnošenja porudžbina.
Na prvi pogled ništa lakše, potreban je telefon, znanje iz lokalnog oglašavanja, prevozna sredstva i dobra organizacija radi hitre dostave. Ali tako je samo na prvi pogled, jer treba imati i pare za poslovanje dok se "ne stane na noge“ - za plate, poreze, doprinose, firmarine, repromaterijal (reklamni papirići za poštanske sandučiće nešto koštaju), struju, vodu, grejanje, telefon, faks... i sve što jednoj firmi treba i da ima samo jednu kancelariju?
Ali najvažnije od svega se ne može izmeriti parama, a to je poznavanje svog tržišta, što je i alfa i omega počinjanja biznisa. Jer, mnogi su bez uspeha pokušali da kopiraju uspešne u svom kraju.
Od ideje i samozaposljenja dvojice momaka sa "dva auta i mobilnima" za dve godine došlo se do deset stalno zaposlenih i sedamnaest vozila, od motora do kamioneta. Hitro je prevaljen put od dostavljača "iz kraja" do prave kurirske službe koja radi i sa firmama i ima i državnu licencu za posao sa adresiranim pošiljkama. Sada im se, međutim, otvara novi problem koji neminovno sledi svima uspešnim starterima.
"Imali smo dobar početak na kom je pomogao i državni start-up kredit ali to je bilo dovoljno tada. Sada nam već treba ozbiljno finansiranje, jer mogli bi da uposlimo deset novih kamiona, a možemo da priuštimo dva. Krediti banaka su skupi, a i banke imaju svoja stroga pravila oko finansijskih rezultata poslovanja u poslednje dve ili tri godine, koje mala firma teško može da ispuni, kaže za MONDO Dragan Stančić, direktor i suvlasnik "Potrčka".
Ukoliko se ima dobra ideja i u Srbiji se može legalno "stvoriti" mali ili ne tako mali biznis. Jedan od svetlih primera koji duva vetar u leđa ideji preduzetništva u Srbiji je i uspeh beogradske firme za usluge "Potrčko", najpoznatije u svojoj "kategoriji" donošenja i odnošenja porudžbina.
Na prvi pogled ništa lakše, potreban je telefon, znanje iz lokalnog oglašavanja, prevozna sredstva i dobra organizacija radi hitre dostave. Ali tako je samo na prvi pogled, jer treba imati i pare za poslovanje dok se "ne stane na noge“ - za plate, poreze, doprinose, firmarine, repromaterijal (reklamni papirići za poštanske sandučiće nešto koštaju), struju, vodu, grejanje, telefon, faks... i sve što jednoj firmi treba i da ima samo jednu kancelariju?
Ali najvažnije od svega se ne može izmeriti parama, a to je poznavanje svog tržišta, što je i alfa i omega počinjanja biznisa. Jer, mnogi su bez uspeha pokušali da kopiraju uspešne u svom kraju.
Od ideje i samozaposljenja dvojice momaka sa "dva auta i mobilnima" za dve godine došlo se do deset stalno zaposlenih i sedamnaest vozila, od motora do kamioneta. Hitro je prevaljen put od dostavljača "iz kraja" do prave kurirske službe koja radi i sa firmama i ima i državnu licencu za posao sa adresiranim pošiljkama. Sada im se, međutim, otvara novi problem koji neminovno sledi svima uspešnim starterima.
"Imali smo dobar početak na kom je pomogao i državni start-up kredit ali to je bilo dovoljno tada. Sada nam već treba ozbiljno finansiranje, jer mogli bi da uposlimo deset novih kamiona, a možemo da priuštimo dva. Krediti banaka su skupi, a i banke imaju svoja stroga pravila oko finansijskih rezultata poslovanja u poslednje dve ili tri godine, koje mala firma teško može da ispuni, kaže za MONDO Dragan Stančić, direktor i suvlasnik "Potrčka".
U sferi malog privatnog biznisa za ozbiljnije pare, a tu se već radi do desetak hiljada evra, može se početi sa nekom malom trgovinom. Svojevremeno su bile popularne trafike ali ih gradski propisi, i to ne samo u Beogradu, proteruju sa ulica u zgrade, a one koje su još na ulici su deo nekog velikog lanca.
Tako ispada da je najmanja trgovina koja može da "radi posao" u kategoriji male prodavnice, recimo, mlečnih proizvoda. I tu po Beogradu postoje razna "carstva mleka" ali takav posao još nije razvijen po manjim gradovima. A kao što je poznato, svi jedemo, pa bi tu bar kupaca trebalo da bude dosta. Od najvećih početnih ulaganja treba obezbediti prostor na dobrom prometnom mestu, poželjno je pored pijace, i frižidere kao osnovno sredstvo za rad.
U sektoru proizvodnje, kako se to kaže, ljudima najčešće na pamet pada proizvodnja sitnica.
Za one vešte sa rukama i osnovnim alatom tu je uvek pravljenje nameštaja, mahom kuhinja i "kompjuterskih stolova", od pločastih drvenih materijala. I tu ulaganje nije veliko ali se i tu potvrđuje stara ekonomska poslovica da nije teško nešto napraviti, nego prodati.
A sigurno postoje stvari koje se mogu prodati koliko god se naprave, samo ih treba naći. Jedna od njih su gajbice za voće. Tu se može, pokazuje jedan primer iz prakse, početi od sklapanja gotovih stranica, pa preći na pravljenje stranica pa, s godinama, posao zaokružiti od obrade drveta za daščice do gotovih gajbica.
U Srbiji, zemlji "neverovatnog poljoprivrednog potencijala" sa malom sumom se može ući, s nadom da će nešto i zaraditi, tek u nekoliko poslova, ako niste agrotehnički stručnjak sa gomilom nasleđene zemlje.
U vrhu liste ideja je, bar prema specijalizovanim internet forumima, proizvodnja meda. Tu početno ulaganje nije veliko, manje do hiljadu evra, pod uslovom da imate gde da postavite košnice i dovoljno pokupljenog znanja od iskusnih pčelara, bar da se izbegnu katastrofalne početničke greške - pomor rojeva na primer.
Poslednjih godina maštu potencijalnih preduzetnika golicaju dva granična poljoprivredna posla - uzgoj puževa i kalifornijskih glista.
Dok je drugom pomenutom slučaju, bilo da se gliste gaje radi humusa ili prodaje samih glista, potrebno da opet sami pronađete kupce, kod puževa postoji organizovan otkup kod nekoliko firmi i udruženja.
Iako je, na prvi pogled, taj veliki probem time rešen, ne treba se zanositi da se radi o lakim parama - i pored primamljivih reklama otkupljivača (posrednika). Za uzgoj puževa na početnih dva hektara zemljišta reklama kaže da treba od 5.000 do 7.000 evra uloga, mada oni koji su u posao krenuli kažu da bez 15.000 evra u tu stvar ne treba ni ulaziti.
Pritom, pare počinju da se vraćaju tek posle dve godine. I tu ono što se na početku čuje od otkupljjivača, među kojima su i neke italijanske firme, u praksi ispadne drugačije. Cena 3,5 evra po kilogramu puža standardizovane veličine brzo padne na dobitak od tek 1,6 evra, kada se odbije kaliranje, prevoz, skladištenje.
Postoje i dodatni troškovi, poput 6.000 dinara za izlazak na teren ekološkog inspektora na svakih šest meseci, zatim 7.000 dinara za životinjski pasoš ako mislite da puževi stignu bilo gde van farme, razne takse, analize...
Tako ispada da je najmanja trgovina koja može da "radi posao" u kategoriji male prodavnice, recimo, mlečnih proizvoda. I tu po Beogradu postoje razna "carstva mleka" ali takav posao još nije razvijen po manjim gradovima. A kao što je poznato, svi jedemo, pa bi tu bar kupaca trebalo da bude dosta. Od najvećih početnih ulaganja treba obezbediti prostor na dobrom prometnom mestu, poželjno je pored pijace, i frižidere kao osnovno sredstvo za rad.
U sektoru proizvodnje, kako se to kaže, ljudima najčešće na pamet pada proizvodnja sitnica.
Za one vešte sa rukama i osnovnim alatom tu je uvek pravljenje nameštaja, mahom kuhinja i "kompjuterskih stolova", od pločastih drvenih materijala. I tu ulaganje nije veliko ali se i tu potvrđuje stara ekonomska poslovica da nije teško nešto napraviti, nego prodati.
A sigurno postoje stvari koje se mogu prodati koliko god se naprave, samo ih treba naći. Jedna od njih su gajbice za voće. Tu se može, pokazuje jedan primer iz prakse, početi od sklapanja gotovih stranica, pa preći na pravljenje stranica pa, s godinama, posao zaokružiti od obrade drveta za daščice do gotovih gajbica.
U Srbiji, zemlji "neverovatnog poljoprivrednog potencijala" sa malom sumom se može ući, s nadom da će nešto i zaraditi, tek u nekoliko poslova, ako niste agrotehnički stručnjak sa gomilom nasleđene zemlje.
U vrhu liste ideja je, bar prema specijalizovanim internet forumima, proizvodnja meda. Tu početno ulaganje nije veliko, manje do hiljadu evra, pod uslovom da imate gde da postavite košnice i dovoljno pokupljenog znanja od iskusnih pčelara, bar da se izbegnu katastrofalne početničke greške - pomor rojeva na primer.
Poslednjih godina maštu potencijalnih preduzetnika golicaju dva granična poljoprivredna posla - uzgoj puževa i kalifornijskih glista.
Dok je drugom pomenutom slučaju, bilo da se gliste gaje radi humusa ili prodaje samih glista, potrebno da opet sami pronađete kupce, kod puževa postoji organizovan otkup kod nekoliko firmi i udruženja.
Iako je, na prvi pogled, taj veliki probem time rešen, ne treba se zanositi da se radi o lakim parama - i pored primamljivih reklama otkupljivača (posrednika). Za uzgoj puževa na početnih dva hektara zemljišta reklama kaže da treba od 5.000 do 7.000 evra uloga, mada oni koji su u posao krenuli kažu da bez 15.000 evra u tu stvar ne treba ni ulaziti.
Pritom, pare počinju da se vraćaju tek posle dve godine. I tu ono što se na početku čuje od otkupljjivača, među kojima su i neke italijanske firme, u praksi ispadne drugačije. Cena 3,5 evra po kilogramu puža standardizovane veličine brzo padne na dobitak od tek 1,6 evra, kada se odbije kaliranje, prevoz, skladištenje.
Postoje i dodatni troškovi, poput 6.000 dinara za izlazak na teren ekološkog inspektora na svakih šest meseci, zatim 7.000 dinara za životinjski pasoš ako mislite da puževi stignu bilo gde van farme, razne takse, analize...
Ipak, da nije sve tako čemerno ali i da se u privatan biznis ne kreće samo kad se nema druge, pokazuje priča Jovana Jakovljevića, koji je u posao sa uzgojem japanskih pečuraka ušao kao u dodatno zanimanje.
Oduvek ga je nešto privlačilo poslu sa organskom hranom, a ideju za konkretan biznis dobio je iz jednog ekonomskog mesečnika.
Stupio je u kontakt sa ljudima iz članka o uzgajanju šitaka pečurke, četiri meseca radio "ličnu logistiku" i prikupljao informacije i krenuo u biznis u podrumu rođaka sa budžetom od 4.000 evra za narednih šest meseci do godinu dana.
"Ljudi su bili spremni da pomognu i dali mi osnovne informacije ali naravno da se prava stvar vidi tek kada se s poslom krene. Sama proizvodnja nije nesavladiv problem, ali onda dolazi pitanje plasmana robe i, ne manje važno u Srbiji, njene naplate", kaže Jovan za MONDO.
On sada uspešno pliva između prodaje svežih i sušenih lekovitih japanskih pečuraka otkupljivačima, na pijaci i po radnjicama i restoranima. Ukoliko sa još nekoliko uzgajivača uspe da se zajednički ubaci u neki od trgovinskih lanaca, biznis bi lako mogao da se proširi.
Ukoliko se sa čitanjem navedenih primera ohladila želja za lakim "zarađivanjem prvog miliona", ostaju u principu dve varijante za mirnu starost - berza i štednja.
I pored toga što je trgovina hartijama od vrednosti u Srbiji puna manjkavosti i na Beogradskoj berzi se može zaraditi. Pritom, ulagači sa malo para i bez iskustva treba da ceo posao sa akcijama i obveznicama povere stručnjacima.
Nepisano pravilo je da se suma do 10.000 evra ulaže u investicione fondove, gde profesionalci brinu u tome u šta će se, kada i koliko uložiti. Sa većim iznosima, ali i znanjem, može se na berzi nastupiti i samostalno, naravno uz dobar savet svog berzanskog brokera.
Poslednji način, štednja u banci ili preko neke polise osiguranja, jedva da bi se mogao nazvati ulaganjem ali i tu je dobit veća nego da pare stoje u slamarici. Jer, ne zaboravimo, pare nikada ne miruju, realnu vrednost neuloženom novcu svakoga dana po malo pojede inflacija, svejedno živeli u Srbiji ili Nemačkoj.
(Georgi Mitev Šantek - MONDO)
Oduvek ga je nešto privlačilo poslu sa organskom hranom, a ideju za konkretan biznis dobio je iz jednog ekonomskog mesečnika.
Stupio je u kontakt sa ljudima iz članka o uzgajanju šitaka pečurke, četiri meseca radio "ličnu logistiku" i prikupljao informacije i krenuo u biznis u podrumu rođaka sa budžetom od 4.000 evra za narednih šest meseci do godinu dana.
"Ljudi su bili spremni da pomognu i dali mi osnovne informacije ali naravno da se prava stvar vidi tek kada se s poslom krene. Sama proizvodnja nije nesavladiv problem, ali onda dolazi pitanje plasmana robe i, ne manje važno u Srbiji, njene naplate", kaže Jovan za MONDO.
On sada uspešno pliva između prodaje svežih i sušenih lekovitih japanskih pečuraka otkupljivačima, na pijaci i po radnjicama i restoranima. Ukoliko sa još nekoliko uzgajivača uspe da se zajednički ubaci u neki od trgovinskih lanaca, biznis bi lako mogao da se proširi.
Ukoliko se sa čitanjem navedenih primera ohladila želja za lakim "zarađivanjem prvog miliona", ostaju u principu dve varijante za mirnu starost - berza i štednja.
I pored toga što je trgovina hartijama od vrednosti u Srbiji puna manjkavosti i na Beogradskoj berzi se može zaraditi. Pritom, ulagači sa malo para i bez iskustva treba da ceo posao sa akcijama i obveznicama povere stručnjacima.
Nepisano pravilo je da se suma do 10.000 evra ulaže u investicione fondove, gde profesionalci brinu u tome u šta će se, kada i koliko uložiti. Sa većim iznosima, ali i znanjem, može se na berzi nastupiti i samostalno, naravno uz dobar savet svog berzanskog brokera.
Poslednji način, štednja u banci ili preko neke polise osiguranja, jedva da bi se mogao nazvati ulaganjem ali i tu je dobit veća nego da pare stoje u slamarici. Jer, ne zaboravimo, pare nikada ne miruju, realnu vrednost neuloženom novcu svakoga dana po malo pojede inflacija, svejedno živeli u Srbiji ili Nemačkoj.
(Georgi Mitev Šantek - MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.
