- Srbija je bogata belim i crnim tartufima, ali najveći deo zarade završava u sivoj zoni kroz otkup na terenu i preprodaju preko Hrvatske i Slovenije.
- Srpski tartuf često se u Italiji sortira, pakuje i prodaje kao domaći ili istarski proizvod, uz oslonac na jači brend i mrežu restorana.
- Iako se oko 80 odsto posla i dalje odvija ilegalno, sve je više plantažnog uzgoja i domaćih proizvoda sa oznakom porekla iz Srbije.
U gustim šumama Srema, Mačve i Šumadije, daleko od očiju javnosti, svake godine se odvija tiha, ali brutalna borba za najskuplju hranu na svetu.
Srbija leži na jednom od najvećih prirodnih staništa belog i crnog tartufa u Evropi, ali najveći deo zarade i dalje završava u sivoj zoni.
Razlog zašto srpski tartuf na svetskim trpezama gotovo po pravilu završi sa etiketom "proizvedeno u Italiji" leži u razrađenom lancu preprodaje i snazi italijanskog brenda.
Pošto je tartuf izuzetno kvarljiva roba koja gubi na težini i aromi sa svakim satom, lokalni nakupci ga otkupjuju za gotovinu na terenu i ekspresno transportuju van zemlje - najčešće preko Hrvatske i Slovenije.
Kada stigne do Italije, tamošnji distributeri ga sortiraju, pakuju i deklarišu kao domaći ili istarski proizvod, jer Italija ima decenijama izgrađenu reputaciju i razvijenu mrežu elitnih restorana koji takav proizvod mogu da prodaju po višestruko višim cenama.
Priča o tartufima u Srbiji podseća na filmove o modernim lovcima na blago. Glavne zvezde ove potrage nisu ljudi, već posebno obučeni psi, najčešće rase Lagotto Romagnolo, ali i lovci mešanci, čija je jedina misija da u korenju hrastova i lešnika nanjuše specifičan miris zakopanog zlata.
Pas koji ima "dobar nos" i ne pojede pronađeni tartuf na terenu vredi od 1.000 pa do više od 5.000 evra, a za svoje vlasnike predstavlja liniju koja deli prosečan život od ozbiljnog bogatstva.
Zarada koja muti razum
Razlog za ogromnu jagmu leži u astronomskim cenama. Dok se cena običnog, jesenjeg crnog tartufa kreće između 100 i 400 evra po kilogramu, pravi "sveti gral" sakupljača je plemeniti beli tartuf (Tuber magnatum).
Zavisno od sezone, krupnoće i svežine, kilogram ove gljive prve klase na evropskom tržištu dostiže cenu od 2.000 pa do neverovatnih 5.000 evra.
Ipak, pošto je reč o robi koja gubi na težini i kvalitetu sa svakim satom provedenim van zemlje, na terenu se reaguje munjevito. Otkup se uglavnom vrši za gotovinu, "na ruke", bez računa i poreza.
Preprodavci preuzimaju robu, odakle ona ekspresno putuje preko Hrvatske i Slovenije dalje ka zapadu. Tamo se srpski beli tartuf meša sa lokalnim i u elitnim restoranima u Rimu, Milanu ili Parizu prodaje kao čuveni "istarski" ili "pijemontski" specijalitet.
Rat u šumi: Otrov, sečenje guma i tajne lokacije
Tamo gde je velika gotovina, pravila ne postoje. Najbolje lokacije za sakupljanje, u narodu poznate kao "štekovi", čuvaju se kao najstroža porodična tajna. Sakupljači na teren izlaze u ranim jutarnjim satima ili tokom noći, kako bi izbegli neželjene poglede.
Od ilegale do brenda
Iako procene govore da se čak 80 odsto posla sa tartufima u Srbiji i dalje odvija u ilegalnim i polu-ilegalnim tokovima, stvar se polako pomera s mrtve tačke.
Sve je više onih koji ulažu u plantažni uzgoj leske i hrasta vakcinisanih mikorizom crnog tartufa, svesni da se na rod mora čekati i do osam godina, ali da je to jedini put ka legalnom i stabilnom biznisu.
Takođe, domaća poljoprivredna gazdinstva sve češće odbijaju da daju čistu sirovinu za sitne pare i nakupcima na izvol'te. Pravljenjem gotovih proizvoda, poput meda sa tartufima, rakija, maslinovog ulja, sireva i namaza, stvaraju se domaći brendovi koji sa ponosom nose oznaku da je ovo prirodno bogatstvo iskopano upravo u srpskim šumama.
Dok se zakon i kontrola na terenu ne uredite do kraja, srpske šume ostaju poprište tihe zlatne groznice u kojoj se svake noći pod zemljom traži grumen koji vredi kao prosečna mesečna plata.
BONUS VIDEO:
