U svetu su prvi na udaru krize velike investicije poput kupovine stana ili novog automobila, dok je kod Srba ta lista nekako drugačija, pa se najteže odričemo mobilnih telefona, sitnih zadovoljstava koja ipak koštaju, poput kladionice, kafane i bacanja novca na igre na sreću.
S druge strane, najlakše je uštedeti na sredstvima za higijenu, kulturnim događajima, odlascima kod frizera i kozmetičara, smatra većina građana.
Građani drugih zemalja posle nekretnina prvo precrtavaju garderobu i tehničku robu, da bi se, na kraju, kaiš najviše stezao na hrani ili na kućnoj higijeni. Kod nas je situacija malo drugačija, premda smo po mnogo čemu specifični.
Zaključak da smo se lične higijene odricali i pre početka krize možda deluje pretenciozno, ali niko ne može da pobije činjenicu da nam nedostatak novca neretko predstavlja idealno opravdanje da izbegnemo odlazak kod zubara ili lekara, piše “Press.“
“Evidentno je da smo na prve znakove krize počeli da štedimo na svemu što se, uslovno rečeno, može nazvati uživanjem“, kaže za “Press“ Zoran Nikolić iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije. “Prestajemo da kupujemo knjige, da odlazimo u pozorište ili bioskop, sve ređe posećujemo kafane i organizujemo zajednička slavlja.
“Nakon toga, štedimo na garderobi, kupujemo jeftiniju i manje kvalitetnu robu, zaboravljajući pritom englesku poslovicu da nismo toliko bogati da bismo dozvolili sebi da kupujemo jeftine stvari. Tek na kraju dolazimo do hrane, ali nam se štednja na njoj, po pravilu, uvek vraća kao bumerang“, kaže Nikolić.
“Ovde zaista ne bi trebali da pravimo kompromise, jer za razliku od hedonizma, kulture i garderobe, posledice loše ishrane se pojavljuju kasnije i često se ne mogu ispraviti. Naravno, nužda zakon menja, ali bi ipak morali da povedemo računa o prioritetima.“
“Odricanje od odlaska kod zubara je samo jedan od primera koliko malo vodimo računa o svom zdravlju. Razumljivo je da je mnogo prijatnije sebe zadovoljiti kupovinom neke sitnice nego provesti (i platiti) vreme na stomatološkoj stolici, ali je izvesno da ćemo kasnije promeniti mišljenje, odnosno tek kada nam zdravlje bude bespovratno narušeno.“
Sociolog Milimir Mučibabić objašnjava da se siromašna društva najlakše odriču kulture - pozorišta i umetničkih vrednosti, jer smatraju da je to gubljenje vremena.
S druge strane, kafana i provod su nešto čega se Srbi poslednje odriču zbog ugleda koji ta “institucija" uživa kod nas.
“Siromaštvo i kriza dovode do rizika od gubitka identiteta i upravo zato je našem čoveku potrebna njegova potvrda, pa čak i od osoblja u kafani. Prosto, postoji jedan čudan sistem vrednosti u kome čovek gubi koordinate, a u kome druženje i kafana zauzimaju visoko mesto“, objašnjava za "Press" Mučibabić.
(MONDO)
S druge strane, najlakše je uštedeti na sredstvima za higijenu, kulturnim događajima, odlascima kod frizera i kozmetičara, smatra većina građana.
Građani drugih zemalja posle nekretnina prvo precrtavaju garderobu i tehničku robu, da bi se, na kraju, kaiš najviše stezao na hrani ili na kućnoj higijeni. Kod nas je situacija malo drugačija, premda smo po mnogo čemu specifični.
Zaključak da smo se lične higijene odricali i pre početka krize možda deluje pretenciozno, ali niko ne može da pobije činjenicu da nam nedostatak novca neretko predstavlja idealno opravdanje da izbegnemo odlazak kod zubara ili lekara, piše “Press.“
“Evidentno je da smo na prve znakove krize počeli da štedimo na svemu što se, uslovno rečeno, može nazvati uživanjem“, kaže za “Press“ Zoran Nikolić iz Nacionalne organizacije potrošača Srbije. “Prestajemo da kupujemo knjige, da odlazimo u pozorište ili bioskop, sve ređe posećujemo kafane i organizujemo zajednička slavlja.
“Nakon toga, štedimo na garderobi, kupujemo jeftiniju i manje kvalitetnu robu, zaboravljajući pritom englesku poslovicu da nismo toliko bogati da bismo dozvolili sebi da kupujemo jeftine stvari. Tek na kraju dolazimo do hrane, ali nam se štednja na njoj, po pravilu, uvek vraća kao bumerang“, kaže Nikolić.
“Ovde zaista ne bi trebali da pravimo kompromise, jer za razliku od hedonizma, kulture i garderobe, posledice loše ishrane se pojavljuju kasnije i često se ne mogu ispraviti. Naravno, nužda zakon menja, ali bi ipak morali da povedemo računa o prioritetima.“
“Odricanje od odlaska kod zubara je samo jedan od primera koliko malo vodimo računa o svom zdravlju. Razumljivo je da je mnogo prijatnije sebe zadovoljiti kupovinom neke sitnice nego provesti (i platiti) vreme na stomatološkoj stolici, ali je izvesno da ćemo kasnije promeniti mišljenje, odnosno tek kada nam zdravlje bude bespovratno narušeno.“
Sociolog Milimir Mučibabić objašnjava da se siromašna društva najlakše odriču kulture - pozorišta i umetničkih vrednosti, jer smatraju da je to gubljenje vremena.
S druge strane, kafana i provod su nešto čega se Srbi poslednje odriču zbog ugleda koji ta “institucija" uživa kod nas.
“Siromaštvo i kriza dovode do rizika od gubitka identiteta i upravo zato je našem čoveku potrebna njegova potvrda, pa čak i od osoblja u kafani. Prosto, postoji jedan čudan sistem vrednosti u kome čovek gubi koordinate, a u kome druženje i kafana zauzimaju visoko mesto“, objašnjava za "Press" Mučibabić.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.
