Žetva u jednoj od rekordno sušnih godina je prošla, a s njom je utihnula i medijska buka oko "katastrofalnih posledica" suše i povika na "neuke" seljake koji ne umeju da vode posao i na vreme se osiguraju od vremenskih nepogoda, od grada i poplava do suše:

Sa smirivanjem medijske buke katastrofičara, koji su pretili glađu i nestašicama i pominjali direktne štete od suše veće od dve milijarde dolara, čak evra (što je 30 odsto više), vreme je za trezveniju analizu.

Pravi podaci o šteti od suše izraženoj u stranoj valuti još se ne mogu znati, ali već je tokom leta profesorka Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu Natalija Bogdanov u biltenu Makroekonomske analize i trendovi (MAT) Ekonomskog institututa, izrazila sumnju u "milijarde evra" gubitka.

Dva meseca kasnije i premijer Ivica Dačić je potvrdio njenu procenu da bi šteta na oranicama mogla da bude tek nešto veća od milijardu dolara, što je razlika od prvobitnih izjava državnih zvaničnika ili nadležnih iz Privredne komore Srbije od najmanje sto odsto.

Bez obzira na obim štete zanimljivije je pitanje ko bi trebalo, odnosno moralo da je plati. Već prema višedecenijskoj navici u pomoć je odmah pozvana država. Iz Vlade i Ministarstva poljoprivrede su se odazvali i obećali pomoć za saniranje štete vrednu 150 miliona evra.

Tu se, međutim, u siromašnoj Srbiji, sa prenategnutim državnim budžetom, ne radi o nadoknadi u novcu, već je država rada da pomogne kroz oslobađanje od finansijskih obaveza (poreza i taksi, recimo vodoprivrednih), zatim direktnim intervenisanjem na tržištu putem otkupa za Robne rezerve ili subvencionisanjem goriva i sl, do "vraćanja" para kroz povećanje podsticaja u poljoprivrednoj proizvodnji.

Znači od "keša" na ruke ništa, a i ovo što se daje ide samo registrovanim (a ne svim oštećenim poljoprivrednim gazdinstvima) i velikim proizvođačima.

Sušom pogođeni ratari za pomoć mogu da gledaju u se i u svoje kljuse, i tu je u medijsku halabuku uključena priča o neukim seljacima koji ne osiguravaju svoju poljoprivredu.

Stvar, međutim, stoji malo drugačije jer niti su seljaci neuki niti se ponašaju neracionalno.

Kao prvo, osiguranje poljoprivredne proizvodnje u Srbiji postoji ali od suše praktično ne. Možete osigurati blago sa oranica protiv poplava, oluje i grada, ali od suše - malo teže. Takvu vrstu osiguranja već dve godine nudi samo jedna kuća - Delta Đenerali osiguranje, i to samo za oranice - za voćnjake ne postoji.

Od suše je moguće osigurati samo kukuruz, soju i šećernu repu jer, kako kaže Nemanja Beljanski, rukovodilac službe za osiguranje useva i plodova u Delta Đenerali osiguranju, savremeniji oblici uzgoja voća i povrća podrazumevaju navodnjavanje, tako da za sušu nema pokrića.

Druga stvar je cena osiguranja u poljoprivredi generalno. Za razliku od drugih oblasti osiguranja, gde cena onog što se za osiguranje plaća (premije) meri u promilima prema vrednosti onoga šta se osigurava, u poljoprivredi je to - u procentima, znači deset puta više.

Ako u srpskoj usitnjenoj poljoprivrednoj proizvodnji (prosek oranica je 3,5 hektara) na osiguranje date tri do pet odsto od vrednosti vaše robe, možete se desiti da ste prepolovili zaradu koju na njoj ostvarujete, jer tu nema tajkunske marže na uloženo od trideset ili pedeset odsto.

Osiguranja naravno imaju drugačije viđenje stvari i Nemanja Beljanski ukazuje da bez osiguranja, poljoprivredni proizvođač se praktično stavlja na milost prirodi.

"To u slučaju profesionalne poljoprivredne proizvodnje bazirane na profitu, ne bi smeo da bude slučaj, naročito ako imamo u vidu da je premija osiguranja poljoprivrede ubedljivo najmanja stavka u kalkulaciji troškova proizvodnje", kaže Beljanski.

U paorskoj računici, međutim, ne pomaže mnogo ni što Ministarstvo poljoprivrede refundira 40 odsto vrednosti plaćene premije (doduše osnovne cene, bez PDV-a od sada 20 odsto).

Tako, ispada, da "neuki" seljaci samo racionalno i ekonomski razmišljaju i ne žele da svake godine plaćaju za "katastrofalne godine", koje i nisu tako česte, i to ako želi potpuni mir ne samo osnovni nego i dodatni paket osigranja, kako se to u Srbiji nudi.

"Srpski poljoprivredni proizvođač je sa malim posedom i on je svaštar, tako da ga vremenske nepogode ne dotuku svake godine po svim 'linijama' proizvodnje", kaže Miladin Ševarlić, predsednik Društva agrarnih ekonomista Srbije.

Jedan od takvih je i Slobodan Brkić, uspešni mladi poljoprivrednik iz mačvanskog sela Glušci, koji obrađuje više od 40 hektara zemlje. Bavi se i stočarstvom i mlekarstvom ali proizvodnju sa svog gazdinstva sa zaokruženim procesom proizvodnje do sada nije osiguravao, ni u slučaju grada, niti u slučaju suše.

"Ja jednostavno ne vidim računicu u tome. Ako bih želeo da osiguram pšenicu od grada na primer, morao bih da izdvojim više od 3.000 dinara po hektaru. Država vraća oko 1.700 dinara, ali je pitanje kad.

Druga stvar je za voćare i povrtare, čija je premija veća, rizik još veći, ali u slučaju nepogode dobijaju velike novce.

Kada je pre dve godine grad pogodio naše useve, niko nije bio osiguran, ali prošle godine su se osigurali protiv ove nepogode. Međutim, grad, na svu sreću prošle godine nije pao, ali proizvođači još nisu dobili pare od ministarstva.

Ja verovatno ni ove godine neću moći da se osiguram, jer mi je za to potreban keš, koji nemam", kaže Brkić.

Pored cene, problem sa osiguranjem je i ponašanje pojedinih osiguravajućih kuća. Dešava se da osiguravač pristane da naplaćuje premiju osiguranja od grada za određeni rod (recimo 50 kilograma po štablu šljive), a onda "shvati" kad tuča pobije rod da toliki rod isprva nije ni mogao da bude pa hoće da plati štetu za manji.

"Mnogo stvari zavisi od procenitelja, a oni su gotovo uvek 'spremni' da procene na štetu osiguranika", kaže prof. Ševarlić, i zbog toga preporučuje da seljaci koriste stručnjake Poljoprivredne savetodavne službe kao nezavisnog svedoka procene na terenu.

Indirektno na "procenu od oka" nekih osiguravajućih kuća osvrnuo se i Beljanski, navodeći da osiguravajuće kuće moraju da rade na širenju osiguranja od suše "nudeći adekvatna pokrića pod prihvatljivim uslovima, i plaćajući štete u realnom iznosu i ugovorenom roku".

Profesor Ševarlić na kraju ističe da je u korenu problema sa osiguranjem u poljoprivredi i od države "stečena" navika poljoprivrednika.

"Seljaci su navikli da im država stalno nešto pripomaže. Doduše ne isplaćuje odštetu ali vrši nekakva refundiranja, i dogod se to od nje očekuje proizvođač se neće okrenuti samo sebi", kaže Ševarlić.

Zbog svega ovoga ne bi trebalo nikoga da čudi što je od 278.351 registrovanih gazdinstava (podaci iz 2011. god, a ima i gotovo dvostruko više neregistrovanih) osiguranje voljno da plati tek njih dva do tri odsto.

Dok se stvari radikalno ne promene po svim navedenim pitanjima, tako će i ostati i u Srbiji će i dalje vlasnici 90 odsto obradivih površina brižno gledati u nebo pre nego u kompjuter ili kalkulator.

Tako su, bar što se sigurnosti tiče, "mirni" seljaci ali i osiguranja. Jer, u Srbiji se još dugo neće desiti to što je ove godine zadesilo razvijen svet.

Tako je u SAD dubioza u koju su upale američke osiguravajuće kuće zbog isplate osiguranja od suše teška 30 milijardi dolara, pa i tamo država mora da pripomogne sa 18 milijardi da ceo sistem ne bi kolabirao.

(MONDO/Georgi Mitev Šantek/Foto: screen shot,Ilustracija: Guliver/Getty Images)