Činjenica da je sa arapskim investitorima potpisan predugovor, govori da i oni poštuju svetsku praksu, ali to nikako nije garancija da će pravi ugovor i biti potpisan, a posao realizovan.
"Bolje predugovor u ruci, nego investicija na grani", može da se kaže povodom predugovora koji je srpski ministar finansija i privrede Mlađan Dinkić potpisao juče u Ujedinjenim Arapskim Emiratima.
Detalji predugovora su već poznati javnosti, a kada se radi o kaznenim merama, one postoje tek pošto se formira zajednička nova kompanija (čiji su vlasnici 80 odsto arapski investitor, a ostatak dele grad Beograd i Republika Srbija). Ta firma je u obavezi da Agenciji za privatizaciju dostavi bankarsku garanciju u za sada nepoznatom procentu ukupnih ulaganja (100 miliona evra).
"Šanse da se ovaj predugovor, pretvori u ugovor su 50-50 odsto", kaže za MONDO Mahmud Bušatlija,konsultant za strane investicije. Prema njegovim rečima dobro je da se sa arapskim zemljama povezujemo u proizvodnji hrane i to specifične hrane i vode, jer će to biti nafta ovog stoleća. Takođe, dobro je Arapima ponuditi i oružije, a za komplikovanije sisteme tražiti kooperante u Rusiji,SAD i EU.
"Ono što nije dobro je prodaja poljoprivrednog zemljišta – jer se to ne radi", kaže Bušatlija koji smatra da je pored poljoprivredne proizvodnje, trebalo uključiti i prehrambenu proizvodnju, pa te proizvode prodavati Arapima.
Predugovorom kao što je i inače praksa definišu je šire oblasti moguće saradnje, koji se kasnijim pregovorima detaljnije definišu. Mi Arapima nudimo mnogo, a oni su u poziciji da biraju – što je loše.
Kada dođe do konkretnih pregovora – sa arapske strane biće visoko obrazovani stručnjaci za investicije domaći, ali iz SAD i EU, a sa srpske strane će sedeti političari – što samo govori o našim šansama da konačni ugovor bude poboljšan na račun Srbije, smatra Bušatlija.
Činjenica je da su predstavnici Vlade Srbije i srpski zvaničnici bili prilično laki na peru kada se radilo o potpisivanju ove vrste dokumenata sa stranim investitorima. Neki od predugovora su krunisani i ugovorima koji su završili konkretnim projektima.
Najsvežiji primer predstavlja predugovor koji je ministar Velimir Ilić potpisao sa kineskom kompanijom "Šandong haj-spid grup" krajem prošle godine o izgradnji autoputeva u Srbiji,vredan 333 miliona dolara.
Kinezi imaju pravo da od ovakve vrste dokumenata traže puno poštovanje jer je recimo i gradnja mosta Zemun – Borča, koji treba da bude završen krajem 2014. godine, počeo kao predugovor (oktobra 2009), a ulaganje kompanije China Road and Construction iznosiće 260 miliona dolara.
Ove godine treba da se počne sa realizacijom još jedne investicije iz Kine koja je svoj život startovala prošle godine predugovorom (oktobar 2010) – ulaganje u TE Kostolac čije su dve faze vredne 1,2 milijarde dolara.
Nešto nejasnija je sudbina ulaganja koji smo očekivali od italijanskog Edisona koji je sa EPS-om trebao da potpiše ugovor vredan 800 miliona koji bi bili uloženi u zajedničke projekte hidroelektrana od čega 300 miliona evra u male hidroelektrane.
Edison je najavljivao za ovu godinu i nastavak izgradnje srpskog "Skadra na Bojani" – TE Kolubara B, vredne 400 miliona evra, ali čini se da je to bila samo najava za potrebe predizborne kampanje za lanjske izbore.
Da predugovor može da znači i, po mnogima fijasko za Srbiju, primer je ulaganja u NIS, koji su Rusi pazarili za 400 miliona dolara, a koji je sada jedna od vodećih kompanija u Srbiji ali i regionu.
Od najava od kojih izgleda nije bilo ništa imamo jednu iz sporta – kineski projekat izgradnje novog Zvezdinog stadiona. Kada je najavljeno potpisivanje (nikad potpisanog predugovora), investicija je bila vredna 450 miliona evra. Samo izgradnja stadiona trebalo je da košta 120, a računajući i "Zvezdani grad" 450 miliona evra.
Postoji i niz manjih investicija koje su započete predugovorom od kojih neke još čekaju svetlost dana, a neke su izvesne – Ulaganje Firme Geox u Vranju (predugovor oktobra 2012) – industrija obuće (vredno 15,8 milina evra) ili ulaganje ruskog North Kartona u Jagodini (novembar 2012), gde je, prema pisanju medija, gradonačelnik ponudio investitoru i mladu (ali bez predugovora).
(Rade Repija, MONDO Foto Ilustracija Guliver Getty Thinkstock)
Detalji predugovora su već poznati javnosti, a kada se radi o kaznenim merama, one postoje tek pošto se formira zajednička nova kompanija (čiji su vlasnici 80 odsto arapski investitor, a ostatak dele grad Beograd i Republika Srbija). Ta firma je u obavezi da Agenciji za privatizaciju dostavi bankarsku garanciju u za sada nepoznatom procentu ukupnih ulaganja (100 miliona evra).
"Šanse da se ovaj predugovor, pretvori u ugovor su 50-50 odsto", kaže za MONDO Mahmud Bušatlija,konsultant za strane investicije. Prema njegovim rečima dobro je da se sa arapskim zemljama povezujemo u proizvodnji hrane i to specifične hrane i vode, jer će to biti nafta ovog stoleća. Takođe, dobro je Arapima ponuditi i oružije, a za komplikovanije sisteme tražiti kooperante u Rusiji,SAD i EU.
"Ono što nije dobro je prodaja poljoprivrednog zemljišta – jer se to ne radi", kaže Bušatlija koji smatra da je pored poljoprivredne proizvodnje, trebalo uključiti i prehrambenu proizvodnju, pa te proizvode prodavati Arapima.
Predugovorom kao što je i inače praksa definišu je šire oblasti moguće saradnje, koji se kasnijim pregovorima detaljnije definišu. Mi Arapima nudimo mnogo, a oni su u poziciji da biraju – što je loše.
Kada dođe do konkretnih pregovora – sa arapske strane biće visoko obrazovani stručnjaci za investicije domaći, ali iz SAD i EU, a sa srpske strane će sedeti političari – što samo govori o našim šansama da konačni ugovor bude poboljšan na račun Srbije, smatra Bušatlija.
Činjenica je da su predstavnici Vlade Srbije i srpski zvaničnici bili prilično laki na peru kada se radilo o potpisivanju ove vrste dokumenata sa stranim investitorima. Neki od predugovora su krunisani i ugovorima koji su završili konkretnim projektima.
Najsvežiji primer predstavlja predugovor koji je ministar Velimir Ilić potpisao sa kineskom kompanijom "Šandong haj-spid grup" krajem prošle godine o izgradnji autoputeva u Srbiji,vredan 333 miliona dolara.
Kinezi imaju pravo da od ovakve vrste dokumenata traže puno poštovanje jer je recimo i gradnja mosta Zemun – Borča, koji treba da bude završen krajem 2014. godine, počeo kao predugovor (oktobra 2009), a ulaganje kompanije China Road and Construction iznosiće 260 miliona dolara.
Ove godine treba da se počne sa realizacijom još jedne investicije iz Kine koja je svoj život startovala prošle godine predugovorom (oktobar 2010) – ulaganje u TE Kostolac čije su dve faze vredne 1,2 milijarde dolara.
Nešto nejasnija je sudbina ulaganja koji smo očekivali od italijanskog Edisona koji je sa EPS-om trebao da potpiše ugovor vredan 800 miliona koji bi bili uloženi u zajedničke projekte hidroelektrana od čega 300 miliona evra u male hidroelektrane.
Edison je najavljivao za ovu godinu i nastavak izgradnje srpskog "Skadra na Bojani" – TE Kolubara B, vredne 400 miliona evra, ali čini se da je to bila samo najava za potrebe predizborne kampanje za lanjske izbore.
Da predugovor može da znači i, po mnogima fijasko za Srbiju, primer je ulaganja u NIS, koji su Rusi pazarili za 400 miliona dolara, a koji je sada jedna od vodećih kompanija u Srbiji ali i regionu.
Od najava od kojih izgleda nije bilo ništa imamo jednu iz sporta – kineski projekat izgradnje novog Zvezdinog stadiona. Kada je najavljeno potpisivanje (nikad potpisanog predugovora), investicija je bila vredna 450 miliona evra. Samo izgradnja stadiona trebalo je da košta 120, a računajući i "Zvezdani grad" 450 miliona evra.
Postoji i niz manjih investicija koje su započete predugovorom od kojih neke još čekaju svetlost dana, a neke su izvesne – Ulaganje Firme Geox u Vranju (predugovor oktobra 2012) – industrija obuće (vredno 15,8 milina evra) ili ulaganje ruskog North Kartona u Jagodini (novembar 2012), gde je, prema pisanju medija, gradonačelnik ponudio investitoru i mladu (ali bez predugovora).
(Rade Repija, MONDO Foto Ilustracija Guliver Getty Thinkstock)
