Da li je članstvo u Evropskom ekonomskom prostoru alternativa članstvu u EU, koje je uslovljeno priznanjem nezavisnosti Kosova, debatovale su danas NVO i predstavnici države danas u Beogradu.
Da li je pitanje ulaska u EU "bitzi ili ne biti" danas su u javnoj debati odgovor pokušali da daju predstavnici nevladinog sektora i državnih institucija koje rukovode procesom evrointegracija.
Predstavnici Centra za liberalno-demokratske studije, koji su proteklih sedmica inicirali ovu raspravu u javnosti, smatraju da bi Srbija opredeljenjem za članstvo u EEP ostvarila osnovni cilj evrointegracija, a to je ekonomsko i institucionalno jačanje države, a pritom bi bila izbegnuta potreba da se zadovolje nemogući uslovi sa kojima će Beograd biti suočen na putu ka EU.
Sa druge strane, direktor vladine Kancelarije za evrointegracije Milan Pajević i predsednica skupštinskog Odbora za evrointegracije Milica Delević ističu da je ta dilema lažna, i da proces evrointegracija, ukoliko se shvati kao proces modernizacije srpskog društva i države, nema alternativu.
"Pitanje je šta su uopšte motivi da tražimo alternativu evrointegracijama, zašto se mnogi trude da da zaobiđemo evrointegracije. Manjem ali moćnom delu našeg društva ne odgovara da zemlju dovodimo u red, ali ubeđen sam da su evrointegracije u najvećem interesu najvećeg procenta ljudi", rekao je Pajević na tribini "Nova dilema: evrointegracije Srbije, EU ili EEP".
Pajević je glavni argument protiv mogućnosti takve alternative prepoznao najpre u činjenici da članstvo u EEP ne pokriva oblasti koje su izuzetno važne za svaku zemlju koja želi da se privredno razvija i zakonodavno uređuje, a to su, na primer, zajednička poljoprivredna politika, carinska unija, monetarna unija, zajednička spoljna i bezbednosna politika i vladavina prava.
On je zapitao ko bi, u slučaju da Srbija odustane od evrointegracija, na primer, finansirao razvoj Srbije u oblasti zaštite životne sredine, što bi svakako bila pretpostavka konkurentnosti na zajedničkom evropskom tržištu.
Takođe, prema njegovim rečima, ne postoje mehanizmi pripreme neke države za članstvo u EEP, niti EEP ima kohezione, strukturne ili pretpristupne fondove za pomoć državama koje žele da uđu u taj prostor.
Pajević smatra i da iskustvo pokazuje da je Srbiji potrebna neka vrsta pozitivnog stranog pritiska kako bi reformisala svoje institucije, a zatim i mehanizmi i sredstva da to ostvari.
"Osnovno pitanje je da li mi to možemo sami. Kada smo to i hteli u poslednjih 12 godina činilo mi se da mi to nismo baš mogli sami jer smo stalno išli nekim cik-cak putem, jer je neko u državnom rukovodstvu birao status-kvo. Kako će sistem da se reformiše kao se same institucije ne reformišu", rekao je Pajević.
Pajević i Milica Delević smtraju da Srbija sa svojim ekonomskim karakteristkama ne može sebi da priušti luksuz Švajcarske ili Norveške koje mogu biti zapitane nad time da li je članstvo u EU korisno za njih.
Delević je posegnula samo za nekoliko najvažnijih argumenata protiv EEP kao alternative političkim integracijama, a to su značajna sredstva na koja Srbija može da računa iz fondova EU, kao i činjenica da članstvo u EU podrazumeva pravo glasa, učešće o odlučivanju budućnosti Evrope.
"Da bi neko bio član EEP mora da bude ili član Evropske slobodne trgovinske zone (EFTA) ili EU. Ne izgleda da EFTA ima otvoren proces proširenja, jer poslednji ulazak je bio 1991. godine. Ali čak i da uđemo u EFTA za ulazak u EEP morala bi postojati saglasnost zemalja članica. Ako u ovaj uslov uđemo da bismo izbegli uslove, koliko je verovatno očekivati da članice EU na tako nešto pristati", zapitala je Delević.
Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije Boris Begović ističe da ne zna da li bi priznanje Kosova bilo uslov za članstvo u EEP, ali da će to svakako biti uslov za članstvo u EU.
Ističući da inicijativa da Srbija, umesto u EU, uđe u EEP, jeste ostvarljivija i zbog činjenice da će građani EU, koji nisu raspoloženi za dalje proširenje unije, biti skloniji da prihvate da Srbija uđe u jednu integraciju koja neće ništa koštati evropske poreske obveznike.
"Za mene je ovo plan A jer sam načelni protivnik političkih integracija, a veliki zagovornik ekonomskih intergracija. Čvrsta ekonomska saradnja može jednog dana dovesti i do političke saradnje, tako da Srbija ulaskom u EEP zapravo i ne ide u suprotnom smeru", rekao je Begović.
Za njega je, kako je istakao, osnovni motiv evrointegracija ubrzani privredni rast koji donosi razvoj i transformaciju društva, a taj cilj je moguć i u okviru lakše ostvarljivog članstva u EEP.
"Za Srbiju je članstvo u EU pokretna meta. Ono neće ukoro da usledi, nismo sigrni da će do njega uopšte da dođe, ali možemo da budemo sigurni kada vreme dođe da EU neće ličiti na ovu danas tako da ne znamo u šta ćemo se učlanjivati", objasnio je Begović.
Povodom argumenta da su evrointegracije Srbiji neophodne zbog procesa reformi, Begović je rekao da je pristupanje EU zaista podsticaj domaćim vlastima da sprovode reforme, ali da ukoliko u zemlji ne postoji rešenost za sprovođenje reformi takvu rešenost ona ne može da uveze.
"Postojanje slobodnog tržišta i konkurentskog pritiska stvara i novu poslovnu elitu koja onda traži institucionalne reforme i dobijate interni mehanizam na osnovu kojeg se čine reforme, koji je u poređenju sa spoljnim pritiskom održiv", rekao je Begović.
On takođe smatra da Srbija ne bi imala nikakav politički uticaj u EU, tako da ništa ne bi izgubila time što bi EU zamenila sa EEP.
Slično misli predsednik Upravnog odbora Centra za liberalno-demokratske studije Boško Mijatović koji je uveren da jedna zemlja da bi postala evropska ne mora da uđe u EU i da onda pod uticajem i pritiskom Evropljana vrši reforme.
"I sadašnja i prethodna vlast su tvrdile da postoji crvena linija koju Srbija neće preći, onda se postavlja pitanje šta da se radi ako uslovi EU pređu tu crvenu liniju. Zemlja mora da ima plan B", rekao je Mijatović.
Ambasador Švajcarske Žan-Danijel Ruh, čija država nije u EU ali sa njom intenzivno ekonomski sarađuje, ističe da je suština puta koji Srbiju očekuje, bez obzira na to za koji će se put odlučiti, jeste sveobuhvatan proces strukturnih reformi.
"Pitanje je da li vam je potreban spoljni pritisak da biste sproveli strukturne ekonomske reforme, možda je taj pritisak koristan a možda možete i sami, ali čini mi se da je EU zbog podrške koju nudi pouzdaniji i profitabilniji put nego EEP", smatra ambasador Ruh.
(Tanjug, foto: Beta/Medija centar Beograd/Ana Dokučević)
Predstavnici Centra za liberalno-demokratske studije, koji su proteklih sedmica inicirali ovu raspravu u javnosti, smatraju da bi Srbija opredeljenjem za članstvo u EEP ostvarila osnovni cilj evrointegracija, a to je ekonomsko i institucionalno jačanje države, a pritom bi bila izbegnuta potreba da se zadovolje nemogući uslovi sa kojima će Beograd biti suočen na putu ka EU.
Sa druge strane, direktor vladine Kancelarije za evrointegracije Milan Pajević i predsednica skupštinskog Odbora za evrointegracije Milica Delević ističu da je ta dilema lažna, i da proces evrointegracija, ukoliko se shvati kao proces modernizacije srpskog društva i države, nema alternativu.
"Pitanje je šta su uopšte motivi da tražimo alternativu evrointegracijama, zašto se mnogi trude da da zaobiđemo evrointegracije. Manjem ali moćnom delu našeg društva ne odgovara da zemlju dovodimo u red, ali ubeđen sam da su evrointegracije u najvećem interesu najvećeg procenta ljudi", rekao je Pajević na tribini "Nova dilema: evrointegracije Srbije, EU ili EEP".
Pajević je glavni argument protiv mogućnosti takve alternative prepoznao najpre u činjenici da članstvo u EEP ne pokriva oblasti koje su izuzetno važne za svaku zemlju koja želi da se privredno razvija i zakonodavno uređuje, a to su, na primer, zajednička poljoprivredna politika, carinska unija, monetarna unija, zajednička spoljna i bezbednosna politika i vladavina prava.
On je zapitao ko bi, u slučaju da Srbija odustane od evrointegracija, na primer, finansirao razvoj Srbije u oblasti zaštite životne sredine, što bi svakako bila pretpostavka konkurentnosti na zajedničkom evropskom tržištu.
Takođe, prema njegovim rečima, ne postoje mehanizmi pripreme neke države za članstvo u EEP, niti EEP ima kohezione, strukturne ili pretpristupne fondove za pomoć državama koje žele da uđu u taj prostor.
Pajević smatra i da iskustvo pokazuje da je Srbiji potrebna neka vrsta pozitivnog stranog pritiska kako bi reformisala svoje institucije, a zatim i mehanizmi i sredstva da to ostvari.
"Osnovno pitanje je da li mi to možemo sami. Kada smo to i hteli u poslednjih 12 godina činilo mi se da mi to nismo baš mogli sami jer smo stalno išli nekim cik-cak putem, jer je neko u državnom rukovodstvu birao status-kvo. Kako će sistem da se reformiše kao se same institucije ne reformišu", rekao je Pajević.
Pajević i Milica Delević smtraju da Srbija sa svojim ekonomskim karakteristkama ne može sebi da priušti luksuz Švajcarske ili Norveške koje mogu biti zapitane nad time da li je članstvo u EU korisno za njih.
Delević je posegnula samo za nekoliko najvažnijih argumenata protiv EEP kao alternative političkim integracijama, a to su značajna sredstva na koja Srbija može da računa iz fondova EU, kao i činjenica da članstvo u EU podrazumeva pravo glasa, učešće o odlučivanju budućnosti Evrope.
"Da bi neko bio član EEP mora da bude ili član Evropske slobodne trgovinske zone (EFTA) ili EU. Ne izgleda da EFTA ima otvoren proces proširenja, jer poslednji ulazak je bio 1991. godine. Ali čak i da uđemo u EFTA za ulazak u EEP morala bi postojati saglasnost zemalja članica. Ako u ovaj uslov uđemo da bismo izbegli uslove, koliko je verovatno očekivati da članice EU na tako nešto pristati", zapitala je Delević.
Predsednik Centra za liberalno-demokratske studije Boris Begović ističe da ne zna da li bi priznanje Kosova bilo uslov za članstvo u EEP, ali da će to svakako biti uslov za članstvo u EU.
Ističući da inicijativa da Srbija, umesto u EU, uđe u EEP, jeste ostvarljivija i zbog činjenice da će građani EU, koji nisu raspoloženi za dalje proširenje unije, biti skloniji da prihvate da Srbija uđe u jednu integraciju koja neće ništa koštati evropske poreske obveznike.
"Za mene je ovo plan A jer sam načelni protivnik političkih integracija, a veliki zagovornik ekonomskih intergracija. Čvrsta ekonomska saradnja može jednog dana dovesti i do političke saradnje, tako da Srbija ulaskom u EEP zapravo i ne ide u suprotnom smeru", rekao je Begović.
Za njega je, kako je istakao, osnovni motiv evrointegracija ubrzani privredni rast koji donosi razvoj i transformaciju društva, a taj cilj je moguć i u okviru lakše ostvarljivog članstva u EEP.
"Za Srbiju je članstvo u EU pokretna meta. Ono neće ukoro da usledi, nismo sigrni da će do njega uopšte da dođe, ali možemo da budemo sigurni kada vreme dođe da EU neće ličiti na ovu danas tako da ne znamo u šta ćemo se učlanjivati", objasnio je Begović.
Povodom argumenta da su evrointegracije Srbiji neophodne zbog procesa reformi, Begović je rekao da je pristupanje EU zaista podsticaj domaćim vlastima da sprovode reforme, ali da ukoliko u zemlji ne postoji rešenost za sprovođenje reformi takvu rešenost ona ne može da uveze.
"Postojanje slobodnog tržišta i konkurentskog pritiska stvara i novu poslovnu elitu koja onda traži institucionalne reforme i dobijate interni mehanizam na osnovu kojeg se čine reforme, koji je u poređenju sa spoljnim pritiskom održiv", rekao je Begović.
On takođe smatra da Srbija ne bi imala nikakav politički uticaj u EU, tako da ništa ne bi izgubila time što bi EU zamenila sa EEP.
Slično misli predsednik Upravnog odbora Centra za liberalno-demokratske studije Boško Mijatović koji je uveren da jedna zemlja da bi postala evropska ne mora da uđe u EU i da onda pod uticajem i pritiskom Evropljana vrši reforme.
"I sadašnja i prethodna vlast su tvrdile da postoji crvena linija koju Srbija neće preći, onda se postavlja pitanje šta da se radi ako uslovi EU pređu tu crvenu liniju. Zemlja mora da ima plan B", rekao je Mijatović.
Ambasador Švajcarske Žan-Danijel Ruh, čija država nije u EU ali sa njom intenzivno ekonomski sarađuje, ističe da je suština puta koji Srbiju očekuje, bez obzira na to za koji će se put odlučiti, jeste sveobuhvatan proces strukturnih reformi.
"Pitanje je da li vam je potreban spoljni pritisak da biste sproveli strukturne ekonomske reforme, možda je taj pritisak koristan a možda možete i sami, ali čini mi se da je EU zbog podrške koju nudi pouzdaniji i profitabilniji put nego EEP", smatra ambasador Ruh.
(Tanjug, foto: Beta/Medija centar Beograd/Ana Dokučević)
