U Srbiji bi ovog trenutka najmanje hiljadu ljudi moglo da nadje posao u servisima za popravku bicikala – samo da znalaca ovog zanata uopšte ima. Ali, nema ih.
Goran Popović, stručnjak za bicikle koji je punih deset godina učio u Italiji i Francuskoj teški i sasvim ozbiljni zanat za ciklo-mehaničara, uveren je da vreme bicikala tek dolazi i kod nas, ali da bi u Srbiji čak i ovog trenutka najmanje hiljadu ljudi moglo da nadje uhleblje u servisima za popravku bicikala – samo da znalaca ovog zanata uopšte ima. Ali, nema ih.Trenutno, većina hobi majstora sa dva ključa i kleštima misle da mogu da poprave i pripreme bicikl za vožnju. Za kraću vožnju možda, ali bezbednu nikako, tvrdi ovaj stručnjak koji je, radeći u poznatim biciklističkim timovima na najvećim svetskim trkama „Tur d’Frans” i „DJiro d’Italija”, shvatio je da će biciklizam postati za njega više od hobija, prenose "Novosti".
Krenuo je u doba sankcija, otvarajući servis u vreme kada nije postojala mogućnost da se legalno bavi ovim poslom.
Ljudi su tada, priseća se, tražili bicikle, u vreme bombardovanja, na primer, 300 hiljada ljudi je želelo ovo prevozno sredstvo ne pitajući za kvalitet i bezbednost, a raspoloživih je bilo svega 50 hiljada, izvlačeni su muzejski primerci iz šupa, podruma i tavana... Ne samo da nije bilo guma i drugog potrošnog materijala već je i vitalne delove pravio na glodalicama i strugovima.
Niko mu nije novčano pomogao; tek nedavno je od Prokredit banke dobio sredstva za proširenje posla i kupovinu skenera za ramove.
"Bicikl je postao ozbiljna naprava na čijem razvoju radi prava industrijska mašinerija sa timovima fizičara, matematičara, tehnologa, hemičara i lekara. Samo jedna firma, kao što je 'Šimano', ima obrt više desetina milijardi dolara godišnje za delove bicikala i sklopove", kaže majstor Goran.
Ekspanzija biciklizma u svetu je izuzetna a promet ove industrijske grane meri se stotinama milijardi evra. Samo u Americi i Kanadi ima, po statistici od pre nekoliko godina, oko 200 miliona bicikala. Prosečna američka porodica ima čak desetak bicikala za sve namene (maunti, siti, specijal, BMX), a godišnje ostavlja serviserima 500 dolara.
"Nažalost, mi ne prepoznajemo tu šansu", tvrdi Popović.
Sada u Srbiji postoje tri-četiri fabrike koje sklapaju do 300 hiljada solidnih bicikala od kineskih komponenti i čak trećinu izvoze u okolne zemlje, ali čak i Austriju i Englesku. U zemlji, kaže, ima oko milion i 200 hiljada bicikala, a pravih, kvalitetnih servisa svega dvadesetak. Mnogo je tabli sa naznakom bicikl-servisa, ali se većina bavi samo prodajom i izdavanjem.
Po iskustvu majstor Gorana, za ozbiljan servis potrebno je desetak hiljada evra za sve specijalne alate, ali i još duplo toliko za rezervne delove.
"Uz dobru zakonsku regulativu, atestirane majstore, koji bez sertifikata o kvalitetu i znanju ne bi smeli da otvore radnju jer dovode u pitanje život mušterija, mogli bismo da zaposlimo mnoge mlade ljude, a naciju da privolimo na zdraviji način života", uveren je Popović.
U Francuskoj, Italiji ili Belgiji obuka za ciklo-mehaničara traje punih devet godina (četiri srednje, dve više škole i nekoliko godina prakse), kaže. Kod nas bi, bar za početak, bilo dovoljno da se u nekim tehničkim školama oformi po jedno odeljenje za ciklo-mehaničare.
"Sigurno ne bi tavorili na birou posle barem dve godine teorije i prakse u nekom servisu, a vreme bicikala tek dolazi", zaključuje Popović.
(MONDO)
