Nije dobro da je šef uvek u pravu, da favorizuje jedne na uštrb drugih, zaboravlja data obećanja, prisvaja uspeh tima kao samo svoj...
Saradnici nisu samo suve brojke, to su stvorenja, „skoro pa ljudi”, sa emocijama, težnjama, manama i vrlinama. Naročito sa ovim poslednjim. Tako baš Edvard Redford, psiholog i istraživač, opominje šefove i vlasnike kompanija.Prema podacima do kojih je došao dugogodišnjom praksom i anketiranjem, stav šefova je otprilike ovako prevodiv: lako ću sa saradnicima, oni su tu da rade i slušaju..., prenosi "Politika"
"Pogrešno i opasno", tvrdi Redford , "kad-tad se to obije o glavu onome ko se ponese za tim tipičnim rezonovanjem".
Saradnici, naročito oni koji nisu u radnim uniformama i na traci sa prepoznatljivom oznakom „radnička klasa” nego su u orbiti šefa i zaduženi da odradjuju delove zadataka u timu, vrlo su osetljivi na poziciju koja im se daje. A poziciju odredjuje šef. Dakle, reč je o konglomeratu karaktera, osećanja i afiniteta. Iz tog odnosa se radjaju i zavist, ljubomora, osvetoljubivost, prepotentnost, ambicioznost, ali i hipermotivisanost, pogrešna projekcija, depresivnost i šta sve ne.
Glavna prepreka funkcionisanja odnosa šef–saradnik je u onoj već olinjaloj ali često korišćenoj frazi da je – šef uvek u pravu. A i iskustveno, i logički, i statistički može iznova da se dokazuje da to – nije moguće. Glavna saradnička opaska je – da je šef uvek u pravu onda mu ne bi bili potrebni saradnici. Mogao bi sve sam. Tu se i postavlja osnovno pitanje: kad je saradnik u pravu, koliko sme i dokle da oponira šefu. Ne povrediti mu sujetu a opet isterati stvar na čistac, po onome što je Redford utvrdjivao, u praksi je gotovo nemoguće. Ta takozvana crvena linija ne poštuje pravila i sve se svodi na to koliko je saradnik pronicljiv i hladnokrvan u utvrdjivanju gde je ta granica.
Favorizovanje jednih na uštrb drugih je takodje jedna od velikih zamerki koje iskazuju saradnici kad pričaju o liku i delu svojih šefova. Jasno je da u timu ljudi jedni odskaču, drugi su lenji, treći nametljivi a zajednička crta može da se podvede pod moto „bez njih ništa ne bi bilo”. I kako onda da ne bude onih koji kritikuju šefa što forsira i favorizuje „one druge”. Tu važi ono staro pravilo da otkad je sveta pamet je najbolje rasporedjena stvar – svi je imaju dovoljno, čak i previše.
Privilegovan položaj je usko vezan sa prethodnim stavom, ali u ovom slučaju se mnogo bolje vidi ko je miljenik a ko nije. Počev od toga zašto neko ima prava da kasni na posao, da poseduje bolji računar ili radnu sobu, prevoz firminim automobilom, a neko sve to nema. To je sasvim dovoljan razlog da šef od strane nezadovoljnika bude okrivljen za raskol i ko zna „kakav interes”.
Šefova „kultura” je ono što je stalno pod lupom saradnika. Vika, izlivi besa, pa čak i nepoštovanje dijaloga, tako da saradnik često nema iole priliku da obrazloži i objasni svoju ideju ili projektnu zamisao, takodje se piše kao veliki minus šefu.
Zaboravnost pretpostavljenih, stvarna ili namerna, gde šef neće nikako da se „prizove u pamet” a saradnik se zato spotiče, objašnjava ili ponavlja ono što je već referisao i gde mu tvrdnja da je „to već uradio tada i tada” često izaziva kontraefekat u šefovom reagovanju, takodje je kamen spoticanja na relaciji šef–saradnik. Usko s tim idu i šefova neispunjena obećanja – da će nagraditi saradnika, unaprediti ga, povisiti mu platu...
To je mač s dve oštrice jer više puta ponovljeno a neispunjeno obećanje stvara unutrašnji otpor saradnika koji ume da preraste u oblike ponašanja koji čak spadaju pod ono što se u psihologiji karakteriše kao destruktivnost. I kićenje tudjim perjem, kad šef, izlažući rezultate svoje firme ili dela firme, sve komplimente prisvaja za sebe a ignoriše ili ne spominje udeo svojih saradnika, po Redfordu je dobra podloga za „klicu razdora”.
Savet, generalni, za prevazilaženje situacije je teško dati jer univerzalnog recepta nema, ali obe strane uvek treba da imaju na umu – da se sve to isto može, ali na lepši i šarmantniji način.
(MONDO)
