Iza ograda preduzeća u restrukturiranju i u stečaju nalazi se, prema procenama, oko 300.000 tona opasnog otpada, izjavio je Siniša Mitrović, savetnik u Odboru za životnu sredinu i održivi razvoj Privredne komore Srbije.
Čišćenje kompanija poput kruševačke Župe, EI Niš, Zorke iz Šapca i Prve iskre iz Bariča od zaliha opasnog otpada, osnovni je preduslov da se za njih zainteresuju strani investitori. I, naravno, da konačno počne rešavanje ovog problema, koji se gomila godinama i koga se setimo samo u slučaju havarija", rekao je Mitrović za “Danas”.
Taj list napominje da ima društveno odgovornih kompanija, poput NIS-a ili Fijata, dovoljno profitabilnih da mogu da prate njegovo zbrinjavanje, ali da mnoge firme izbegavaju obavezu da jednom godišnje prijave količine uskladištenog otpada, čekajuci finansijski bolje dane kada će biti u mogućnosti da ga zbrinu.
"Svemu ovome treba dodati i opasni otpad uskladišten po kućama - od elektronskih i električnih uređaja, preko baterija do lekova kojima je istekao rok upotrebe. Računa se da se na srpskom tržištu godišnje plasira i do 80.000 tona električnih i elektronskih uređaja. Znači, otprilike ista količina više nije u upotrebi i predstavlja otpad", dodaje se u tekstu.
Mitrović ističe da je pitanje opasnog otpada - pitanje nacionalne bezbednosti, i da država mora da pronađe najbolji model za njegovo zbrinjavanje.
Srbija, dodao je on, još nema centar za fizičko-hemijski tretman, iako je to obaveza pred ulazak u EU, a posle 2019. opasni otpad više nećemo moći da izvozimo.
"Za sada u Srbiji postoji samo jedna deponija opasnog otpada, u smederevskoj Železari, dok recimo Mađarska ima čak 46 spalionica koje su u privatnom vlasništvu", navodi Mitrović i dodaje da bi uređenje centra smanjilo troškove našim fabrikama, jer je izvoz skup.
On procenjuje da Srbija godišnje "sahrani" 50 miliona evra u deponije time što neadekvatno skladišti otpad koji može da se reciklira ili iskoristi kao energent.
