Put do zvezda posut je trnjem, čaša žuči prethodi čaši meda... Sve to znamo, ali koliko zaista bole ubodi od trnja i koliko je žuč gorka? Odgovoriće nam ljudi koji su u svojim dvadesetim godinama postigli značajne uspehe u Srbiji.
SANJA KNEŽEVIĆ - BILO JE PRETEŠKO ALI VEROVALA SAM U IDEJU
Diplomirani arheolog Sanja Knežević iz Aleksandrovca odlučila je sa 23 godine da se posle završetka studija iz Beograda vrati u rodni kraj i od svoje pradedovine u zaseoku Latkovci stvori kompleks seoskog turizma.
"Bilo je teško i preteško, ali verovala sam u ideju i nisam ni pomišljala da odustanem. Pre nego što sam počela, mislila sam da će me porodica odgovarati, a da put do investitora neće biti težak. Kao što često u životu biva, dogodilo se suprotno. Porodica je, iznenađujuće, odmah prihvatila moju ideju, ali niko nije hteo da investira u korov i žbunje u nekom zaseoku u sprskoj provinciji", rekla je Sanja Knežević na tribini "Lepo je ostati u Srbiji", koju je organizovao Univerzitet Singidunum, povodom Dana marketinga.
Sadašnja vlasnica etno sela Latkovac nije odustala kada je shvatila da neće dobiti pare sa strane i da nema zainteresovanih koji bi višak novca uložili u ostvarivanje njenih ideja.
"I ja i članovi moje porodice morali smo da podignemo kredite. Obnavljali smo pet kuća starih 200 godina ali tako da ne izgube autentičnost. Radovi su trajali devet meseci a paralelno sa građevinskim radovima vodila sam i jaku marketinšku kampanju preko interneta", seća se Sanja Knežević.
Taj trud joj se ubrzo isplatio.
"Etno selo Latkovac otvorili smo 8. jula 2007. godine, a sutradan nam je stigla grupa turista iz Skandinavije", kaže ponosna vlasnica etno sela.
Latkovac je, ističe, toliko sladak da ga je prekrstila u Slatkovac i taj naziv je i ostao.
"Sada organizujemo slikarske kolonije, festivale izvorne muzike i umetničke muzike, umetničke radionice... U Slatkovcima mi je radno mesto, zadovoljna sam onim što radim", kaže Sanja Knežević.
Ona navodi da je ostala u Srbiji jer ni na jednom mestu na svetu ne bi mogla da razvije takav biznis.
DUŠAN BORKOVIĆ - OD SPAVANJA PORED PUTA DO SKUPIH HOTELA I PEHARA
Evropski šampion u automobilizmu Dušan Borković kaže da mu je sa pet godina bilo jasno čime će se u životu baviti, uz podsećanje da je njegov otac bio dvostruki šampion bivše Jugoslavije u motociklizmu.
"Imam 30 godina, a automobilizmom se bavim 21 godinu. Naučio sam da vozim auto sa šest, sedam godina, a sa osam godina sam se zaljubio u karting", priča Borković.
On je sa devet godina počeo da vozi karting i ubrzo je polomio obe ruke i završio u gipsu do ramena.
"Deca tog uzrasta u takvim situacijama obično odustaju. Ja, međutim, nisam odustajao, nego sam se još više posvetio sportu i bio sam šest puta šampion zemlje i osvojio sam tri zlatne kacige", seća se Borković.
Kaže da se jedan od ključnih trenutaka u karijeri dogodio 2010. godine, kada je od čoveka koji je verovao u njega dobio automobil "mitsubishi lancer evolution 9", vredan 120.000 evra.
"Sledeće, 2011. godine odlučio sam da učestvujem u evropskom šampionatu brdsko-planinskih trka. Imao sam, međutim, nula dinara", seća se Borković.
I on ističe da nije pomišljao da odustane.
"U Pančevu, gde živim, išao sam od najmanje radnje do velikih korporacija i tražio im sponzorstvo. Skupio sam nešto para i otišao na trku u Austriju. U timu su bili članovi moje porodice i drugovi. Spavali smo pored puta u kombiju, svi su nam se smejali, ali sam pobedio u Austriji", kaže Borković.
Posle te pobede, sredinom godine dobio je poziv iz NIS-a. Naftna kompanija htela je da mu bude sponzor ali tek od septembra, a do septembra...
"Trebalo je izdržati do septembra i učestvovati na trkama. Pozajmljivao sam pare na kamatu, jednom sam pomislio i će me neko ubiti ako ne vratim... Išli smo po Evropi, u Španiji dve nedelje nismo spavali u hotelu, nismo imali ni gde da se okupamo, kao lavovi... Sada mi je sve to smešno ali tada... U Italiji smo čekali da gazda jedne farme ode, pa da se pored kokošinjca okupamo crevom", slikovito se priseća Borković.
Ponavlja da mu ni tada nije padalo na pamet da odustane. Nastavio je svoj put do vrha, uprkos nevoljama.
"Postizao sam dobre rezultate, sledeće godine postao sam šampion Evrope, sponzorstva su se udesetorstručila. Sada spavam u hotelima, vozim najbolje šampionate, imam odličan odnos sa sponzorima", kaže Borković.
Otkriva i da je kao dečak sanjao da vozi trku sa šampionom iz Francuske Sebastijanom Loebom i da mu se i taj san ostvario.
"Na jednoj trci video sam u retrovizoru automobil sa ispisanim njegovim imenom. Nisam znao šta da radim, da li da ga pustim da me pretekne", kaže šaljivo Borković, koji, naravno, nije propustio Loeba, nego je na toj trci postigao bolji plasman od svog idola iz detinjstva.
MLADEN DULANOVIĆ - ISKORAK U NEIZVESNOST I UPORNOST
Mladen Dulanović iz Čačka je producent kompjuterskih igara srpskoj firmi Nordeus. On je u Beogradu završio Elektrotehnički fakultet i brzo se zaposlio ali i dobio otkaz kao tehnološki višak.
"Srećom te dobih otkaz, ispostavilo se sada. Prijavio sam se za posao u Nordeusu, iako kompjuterske igre nisu bile moja struka, završio sam smer za telekomunikacije, ali sam shvatio da je završetak fakulteta tek početak moje profesionalne karijere i da ću morati da se usavršavam. Na pamet mi nije padalo da odustanem", kaže Dulanović.
U Nordeusu se zaposlio 2010. godine, pet meseci posle osnivanja firme, kada ih je bilo tek devetoro.
"Sada nas radi više od 150 u kancelarijama širom sveta - u Beogradu, Americi (San Francisku), Dablinu i Skoplju. Nordeus je u vrhu svetskih kompanija, mi smo u top 10 partnera kompanija Facebook, Google i Apple. Uspeli smo da proizvedemo ono što 99 odsto kompanija nije, a dolazimo iz Srbije. Takav uspeh je na ivici čuda", objašnjava Dulanović.
Dulanović je prisutnim studentima dao nekoliko preporuka kojima se i sam rukovodio na putu do uspeha.
"Izađite iz zone komfora, testirajte svoje mogućnosti, zakoračite u neizvesno, budite uporni i istovremeno se usavršavajte. Pokažite inicijativu, jer mnogo toga zavisi od vas, iako vam možda ne izgleda tako", kaže Dulanović.
Čačanin ističe i da ostanak u Srbiji ne znači i ostanak u Beogradu, što rečito pokazuje i primer Sanje Knežević.
MILAN BOSNIĆ - LAKŠE JE RADITI OD 9 do 5, ALI PREDUZETNIŠTVO ZANIMLJIVIJE
Milan Bosnić, direktor za razvoj proizvoda i međunarodnu prodaju u firmi Strawberry Energy, kaže da "samo treba biti uporan".
"Jednostavnije je raditi u banci od 9 do 5, ali preduzetnički put je zanimljiviji, iako je teži", kaže Bosnić.
On je sa drugovima prvu firmu osnovao u četvrtom razredu srednje škole, kada je pobedio na konkursu i dobio norvešku donaciju.
"Kada sam bio na početku studija, primljeni smo u poslovno-tehnički biznis inkubator. Država Srbija nam je mnogo pomogla, dobili smo novac i od inovacionog fonda", kaže Bosnić.
Dodaje da je Evropski parlament nagradio njegovu firmu za projekat kojim su pobedili i francuskog automobilskog džina "Renoa" i druge velike kompanije.
"Sve je krenulo dobro, neprekidni uspon, navikli smo se na uspehe, a onda smo doživeli pad i pomislili da nam je sreća istekla", kaže Bosnić.
Seća se da je tada počeo bitku koju je nazvao "nije teško, samo treba biti uporan".
"Krizu smo prebrodili tako što je u nas uložio investicioni fond EU sa sedištem u Sofiji. Sofija je, nažalost, mnogo ispred nas po start ap kreditima (za počinjanje bizniza), ali smo i u Srbiji dobili pomoć od Privredne komore", kaže Bosnić.
Ponavlja da ga je upornost sačuvala od neuspeha i savetuje da nikako ne treba odustajati ako smatrate da vaša ideja u praksi može biti uspešna.
IVAN JEVTOVIĆ - OSTAO SAM U SRBIJI ZATO ŠTO JE VOLIM
Glumac Ivan Jevtović kaže da je gimnaziju završio 1990. godine i zatim otišao na tada obavezno odsluženje vojnog roka u Jugoslovenskoj narodnoj armiji (JNA), gde se zakleo da će čuvati integritet SFRJ, države koja se 1991. godine raspala.
"Početkom 1992. godine otišao sam u Barselonu i ubrzo se zaposlio u teatru i uz rad sam se pripremao za prijemni na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti, gde je moj otac bio profesor", kaže Jevtović.
Glumačku karijeru započeo je 1995. godine.
"Četiri godine kasnije, 1999. godine, kada je počelo bombardovanje, dobio sam poziv da branim Srbiju protivavionskim topom. Drugovi su me pitali 'gde ćeš, čoveče, na top', imaš karijeru. Tada sam se setio da mi je otac govorio 'gen je sudbina'. Posle bombardovanja dobio sam poziv za film Ljubiše Samardžića 'Nebeska udica' u kojem sam ostvario ulogu po kojoj me mnogi i danas prepoznaju", kaže Jevtović.
On ističe da je u Srbiji ostao zato što je voli i zato što je to njegova zemlja.
"Ostao sam i jer je u Srbiji ranije uspostavljena dobra škola glume", kaže Jevtović.
Jevtović je na kraju ukazao da su izdvajanja države za kulturu na istorijskom minimumu i zauzeo se za veća ulaganja ili, ako to nije moguće, za uspostavljanje olakšica za kulturne delatnosti.
