Kovački zanat opet donosi zaradu. Posle više od decenije pukog preživljavanja, kovačke radionice u Beloj Palanci poslednjih godinu-dve imaju sve više posla.
Iako ima svega 8.000 stanovnika, Bela Palanaka ima čak 50 kovačkih radnji. Kovačkim zanatom u toj varošici bave se isključivo Romi, koji umeće prenose s kolena na koleno. Za sebe ponosno kažu da od njih nema boljih majstora još iz jugoslovenskih vremena. Njihovi preci, objašnjavaju, kovačkim zanatom počeli su da se bave još pre pet vekova. U Beloj Palanci udarci čekića mogu se čuti sa svih strana, jer se kovačkim zanatom bave čitave romske porodice.
"Kovač je bio moj otac i nas petoricu sinova je naučio zanatu. Ja sam penziju stekao kao knjigovođa, ali i dan-danas radim u kovačkoj radnji. Moj sin je zaposlen u jednoj firmi firmi, ali takođe je pored mene naučio kovački zanat. Naša deca već sa šest godina počinju da uče zanat. Nikad neće da se uhvate za gvožđe, a da prethodno ne pljunu na njega, da vide da li je vruće. To je prva stvar koju nauče kad uđu u radnju", priča sedamdesetčetvorogodišnji Aca Ličić, jedan od najpoznatijih belopalanačkih kovača.
Posle više od decenije pukog preživljavanja, kovačke radionice u Beloj Palanci poslednjih godinu-dve imaju sve više posla. Kovačke proizvode prodaju na veliko, širom Srbije, najviše u Nišu, Beogradu, Kruševcu.
"Naši proizvodi nemaju 'vek'. Dobro iskovana sekira može da se koristi i po sto godina, a da joj ništa ne fali", kaže pedesetčetvorogodišnji Liča Koskić.
Njegov kolega, Aca Ličić dodaje da su noževi, sekire, ašovi, burgije i motičice neki od proizvoda po kojima su ovdašnje radionice na glasu.
U kovačkim radnjama, dodao je Ličić, nekada se sve ručno radilo, nije bilo pneumatskih čekića, te su često žene morale da pomažu svojim muževima.
"Posao je težak, bučan i prljav, ali je zahvalan jer može da se zaradi. Zahvaljujući tom poslu, mnoge porodice su napravile kuće i iškolovale decu", ističe Ličić.
Romi iz Bele Palanke, dodaje, nekada su imali svoje redovne mušterije u selima, kojima su jednom godišnje prodavali svoje proizvode.
Te mušterije su se zvale "žitne" jer su alate i druge kovačke proizvode plaćale u žitu, kukuruzu, siru, ali je, sa zamiranjem sela u Srbiji, opala i tražnja za poljoprivrednim alatkama. Poslednjih godina, kaže Ličić, ima ljudi koji se vraćaju selu i poljoprivredi, pa se i proizvodi kovača sve više traže.
