Poznata krilatica: "Niko ne može tako malo da me plati, koliko ja mogu malo da radim" sve manje važi za zaposlene u Srbiji.
Istina, još se ponegde i primenjuje, ali samo u firmama kod kojih nije regulisano pitanje vlasništva. Jer, ako statistika kaže da oko 200.000 ljudi koji se danas vode kao zaposleni, za svoj rad ne primaju lične dohotke, nije ni čudo da se ove, nekada poznate izreke radničke klase na ovim prostorima, ovaj deo radnika i te kako drži.
Ostali, prema statistici, rade. Možda začuđujuće, ali nekada i iznad proseka razvijene Evrope. Razlog za to je, prema tvrdnjama zaposlenih, što primaju realne plate, ali i zbog vrlo oštro definisanog slova Zakona o radu, prema kome svako ko ne ispunjava radne obaveze može dobiti otkaz.
Prosečan Srbin radi, statistički, koliko i prosečan Britanac. Oko 1.700 sati godišnje. Zakonski minimum rezervisan za godišnji odmor je 20 radnih dana, uz prosečnih osam dana odmora za državne i verske praznike, pišu "Novosti".
Iako o sebi govorimo kao o naciji koja je više okrenuta odmoru, nego radu, činjenica je da smo po broju dana rezervisanih za godišnji odmor u nivou Mađarske, Poljske, Kipra i Estonije, dok se značajno više od nas odmaraju Česi, Holanđani, Britanci, Finci, Italijani. Po broju dana koje je zakonodavac odredio kao minimum za odmaranje rekorder je Švedska.
U ovoj zemlji godišnje se odmaraju 33 dana, a ako se ovom doda i vreme predviđeno za praznike, činjenica je da Šveđani odmaraju čak mesec i po u jednoj godini.
Za nešto više od milion ljudi u Srbiji, koji rade kod privatnika, tranzicioni period kroz koji prolazimo znači mnogo više rada i nešto više plate nego u državnom sektoru. Prosek primanja, naime, kvare privatnici koji ne poštuju važeće zakonske norme vezane za radno vreme, nadoknade za rad na državni praznik, odmor i slično.
Kod privatnika u Srbiji je opšti trend izrazita kontrola troškova poslovanja. Naravno, tu se, pre svega, gleda učinak svakog zaposlenog. Jer, zaposleni mora da obavi sve poverene zadatke, što, praktično, znači da baš i nema mnogo vremena za pauze.
Primetno je da su stranci, koji su u Srbiji kupili ili stvorili firme, uneli potpuno nov stil u odnosu prema zaposlenima. Oni, za razliku od mnogih "srpskih" gazda, svojim radnicima plaćaju dopunsko penzijsko osiguranje, a spremni su i da do kraja ispoštuju zakonsku obavezu da svima koji rade na državni praznik isplate "ekstra" dnevnicu, odnosno zakonski utvrđen iznos od 110 odsto osnovne zarade.
Kod većine privatnih poslodavaca, zaposleni mogu, eventualno, da računaju da će ih gazda častiti slobodnim danom. Nažalost, većina radnika prećutno pristaje na takav odnos, jer ako se bune, radno mesto vrlo lako može da im "uzme" neko od mnogobrojnih nezaposlenih na birou.
U nadležnoj inspekciji Ministarstva rada kažu da nisu, do sada, imali prijave protiv poslodavaca koji su naložili svojim radnicima da na posao dođu na dan praznika.
Razlozi su, svakako, u strahu zaposlenih, ali i u činjenici da Zakon o radu nije predvideo ozbiljniju sankciju protiv poslodavca koji ne plati adekvatno rad svog zaposlenog na dan državnog praznika.
Onih pola miliona ljudi koji, na raznim nivoima, rade za državne institucije mogu da računaju da će im poslodavac, odnosno država, isplatiti apsolutno sve što slovo zakona kaže. Istine radi, državne institucije vrlo često i vrlo rado u dane pred praznike rade skraćeno, sa smanjenim kapacitetima.
Međutim, apsolutno svako kome se dogodi da radi na dan koji je utvrđen kao praznični, može da računa na uvećanu dnevnicu.
(MONDO)
Istina, još se ponegde i primenjuje, ali samo u firmama kod kojih nije regulisano pitanje vlasništva. Jer, ako statistika kaže da oko 200.000 ljudi koji se danas vode kao zaposleni, za svoj rad ne primaju lične dohotke, nije ni čudo da se ove, nekada poznate izreke radničke klase na ovim prostorima, ovaj deo radnika i te kako drži.
Ostali, prema statistici, rade. Možda začuđujuće, ali nekada i iznad proseka razvijene Evrope. Razlog za to je, prema tvrdnjama zaposlenih, što primaju realne plate, ali i zbog vrlo oštro definisanog slova Zakona o radu, prema kome svako ko ne ispunjava radne obaveze može dobiti otkaz.
Prosečan Srbin radi, statistički, koliko i prosečan Britanac. Oko 1.700 sati godišnje. Zakonski minimum rezervisan za godišnji odmor je 20 radnih dana, uz prosečnih osam dana odmora za državne i verske praznike, pišu "Novosti".
Iako o sebi govorimo kao o naciji koja je više okrenuta odmoru, nego radu, činjenica je da smo po broju dana rezervisanih za godišnji odmor u nivou Mađarske, Poljske, Kipra i Estonije, dok se značajno više od nas odmaraju Česi, Holanđani, Britanci, Finci, Italijani. Po broju dana koje je zakonodavac odredio kao minimum za odmaranje rekorder je Švedska.
U ovoj zemlji godišnje se odmaraju 33 dana, a ako se ovom doda i vreme predviđeno za praznike, činjenica je da Šveđani odmaraju čak mesec i po u jednoj godini.
Za nešto više od milion ljudi u Srbiji, koji rade kod privatnika, tranzicioni period kroz koji prolazimo znači mnogo više rada i nešto više plate nego u državnom sektoru. Prosek primanja, naime, kvare privatnici koji ne poštuju važeće zakonske norme vezane za radno vreme, nadoknade za rad na državni praznik, odmor i slično.
Kod privatnika u Srbiji je opšti trend izrazita kontrola troškova poslovanja. Naravno, tu se, pre svega, gleda učinak svakog zaposlenog. Jer, zaposleni mora da obavi sve poverene zadatke, što, praktično, znači da baš i nema mnogo vremena za pauze.
Primetno je da su stranci, koji su u Srbiji kupili ili stvorili firme, uneli potpuno nov stil u odnosu prema zaposlenima. Oni, za razliku od mnogih "srpskih" gazda, svojim radnicima plaćaju dopunsko penzijsko osiguranje, a spremni su i da do kraja ispoštuju zakonsku obavezu da svima koji rade na državni praznik isplate "ekstra" dnevnicu, odnosno zakonski utvrđen iznos od 110 odsto osnovne zarade.
Kod većine privatnih poslodavaca, zaposleni mogu, eventualno, da računaju da će ih gazda častiti slobodnim danom. Nažalost, većina radnika prećutno pristaje na takav odnos, jer ako se bune, radno mesto vrlo lako može da im "uzme" neko od mnogobrojnih nezaposlenih na birou.
U nadležnoj inspekciji Ministarstva rada kažu da nisu, do sada, imali prijave protiv poslodavaca koji su naložili svojim radnicima da na posao dođu na dan praznika.
Razlozi su, svakako, u strahu zaposlenih, ali i u činjenici da Zakon o radu nije predvideo ozbiljniju sankciju protiv poslodavca koji ne plati adekvatno rad svog zaposlenog na dan državnog praznika.
Onih pola miliona ljudi koji, na raznim nivoima, rade za državne institucije mogu da računaju da će im poslodavac, odnosno država, isplatiti apsolutno sve što slovo zakona kaže. Istine radi, državne institucije vrlo često i vrlo rado u dane pred praznike rade skraćeno, sa smanjenim kapacitetima.
Međutim, apsolutno svako kome se dogodi da radi na dan koji je utvrđen kao praznični, može da računa na uvećanu dnevnicu.
(MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.
