Sezonski berači jagoda u Srbiji dnevno mogu da zarade najmanje 2.000 dinara, a među poljoprivrednicima koji ih angažuju sve više ima onih koji nude i dvostruko veću zaradu po danu.
Problem je, međutim, u tome što ne mogu da pronađu valjanu radnu snagu, jer branje ovog slatkog voća nije nimalo jednostavno. Gazde se dovijaju na različite načine, mame ih i većim dnevnicama, ali često ni to ne pomaže.
S tim se suočava i porodica Marković iz Slatine kod Šapca koja ove godine proizvodi jagodu u dva plastenika, na 15 ari, ali i van plastenika, na još 35 ari zemljišta. Posao je, kako kažu, veoma težak, a oko branja su angažovani svi članovi domaćinstva, jer niko drugi neće da radi.
Poljoprivrednik Darko Marković potvrđuje da je od same proizvodnje jedino teže pronaći vrednog radnika, posebno otkako je u šabački kraj pre nekoliko godina stigla japanska kompanija koja je zaposlila oko 3.500 radnika.
"Do tada su se svi bavili poljoprivredom, posebno proizvodnjom ovog voća, po čemu je ceo kraj i poznat. Sada se branjem jagoda maltene niko ne bavi, a sezona upravo kreće i trajaće do septembra. Mi možemo da ponudimo oko 3.000 dinara dnevno. Za najmanje osam sati rada može da se ubere oko 130 kilograma jagoda, što je oko 20 gajbica. To naravno nije lako raditi, posebno ne u plastenicima, kad je toplo, ali i pored toga što je dobro plaćen posao, retko ko hoće da ih bere", priznaje Darko. Prosečna otkupna cena za ranu jagodu iz plastenika je oko 280 dinara, a od proizvodnje ovog voća može da se živi pristojno.
Kako naći dovoljan broj sezonskih radnika, posebno u uslovima pandemije, kada je ionako otežano kretanje radne snage, pitanje je koje ne muči samo susedne i zemlje EU, nego i Srbiju kojoj radna snaga sve više nedostaje. Dok nadležni upozoravaju na oprez i savetuju da se građani pre bilo kog radnog angažmana dobro raspitaju ko je poslodavac i da li nudi ugovore, sezonci se sve češće pitaju i da li će im gazda obezbediti valjanu zaštitu i uslove rada u uslovima širenja virusa korona.
Trenutno, sezonski radnici najviše imaju posla u građevinarstvu, gde su i najviše angažovani u radu na crno, potvrđuju u Inspektoratu za rad, ali ilegalnog rada ima i u uslugama smeštaja i ishrane, trgovine, proizvodnje prehrambenih proizvoda...
Rad na crno u poljoprivredi se organizuje tako što određeni broj radnika dobije posao na nekoliko nedelja, uz u proseku 2.500 dinara dnevnice i obezbeđen smeštaj i tri obroka, ali bez bilo kakvog ugovora o radu. Tako ostaju i bez svih radnih prava, a dnevnice zarađuju kod gazda poljoprivrednih imanja koje inspektori rada gotovo da i ne obilaze.
Sezonski poslovi se inače mogu obavljati na osnovu ugovora o radu na određeno vreme i ugovora o privremenim i povremenim poslovima, ali se posebna evidencija o angažovanju radnika po ovim ugovorima ne vodi. Sa druge strane, prema podacima NALED-a, posredstvom elektronskog softvera za prijavljivanje sezonskih radnika u Srbiji je registrovano više od polovine od oko 80.000 sezonaca.
Radnici danas imaju sigurnu naknadu, penzijsko, osiguranje u slučaju povrede na radu, pravnu sigurnost iako ne postoji pisani ugovor, jer je sama registracija na portalu dovoljan dokaz (mogu da traže i pisanu potvrdu poslodavca).
Nezaposleni koji su prijavljeni na evidenciji Nacionalne službe mogu da se izjasne da li su zainteresovani za obavljanje sezonskih poslova. Ipak, obavljanje ovakvih poslova ne utiče na broj nezaposlenih, jer se oni koji su angažovani na sezonskim poslovima ne brišu sa evidencije i ne gube zakonom propisana prava, kao što je recimo pravo na novčanu naknadu.
Nadležni naglašavaju da su najtraženiji sezonski poslovi iz oblasti poljoprivrede: sadnja, setva, žetva, berba, zaštita bilja, priprema zemljišta, orezivanje, čišćenje, ljušćenje, sortiranje…
(MONDO/Politika)