U cilju obezbeđenja sigurnog snabdevanja i energetske nezavisnosti zemlje potrebno je raspolagati baznom energijom. Kod nas su to termoelektrane. Bez bazne energije naš sistem bi bio zavisan od tržišta. Srbija ima ugalj, samim tim i određeni nivo energetske sigurnosti. Možda to nekome ne odgovara, ali je tako – kaže prof. dr Milan Radunović, koji je 25 godina radio u elektroprivredi i na brojnim projektima IBRD-a širom sveta, komentarišući sve češće tvrdnje o značajnoj ulozi solarnih panela i vetroparkova koji bi u skorijoj budućnosti trebalo u potpunosti da isključe korišćenje uglja kao energenta.
Na postavljeno pitanje – da li nas napuštanje uglja dovodi u energetsku zavisnost – odgovara da dovodi. Postajemo i energetski i tehnološki zavisni jer sunce i vetar ne mogu biti nosioci bazne energije. Neki tvrde da ipak mogu, ali samo uz velike instalisane kapacitete baterija i sa mogućnošću skladištenja energije. Prema tome, pored izgradnje solara i vetrogeneratora mora se investirati u pretvaračke stanice i velika baterijska postrojenja što znači, objašnjava naš sagovornik, da u cenu energije iz ovih izvora ulaze i investicije za baterije i gubici. Istovremeno se treba zapitati u kojim se zemljama ova oprema proizvodi i da li se pored energetske produbljuje i tehnološka zavisnost. S druge strane, prinuđeni ste da na tržištu kupujete nedostajuću energiju, a dovoljno je pogledati cene na berzama poslednjih meseci, kaže on.
Poslednja dva meseca u Nemačkoj je povećana proizvodnja uglja i električne energije iz termoelektrana. To je diktiralo tržište i cene električne energije. Zemlje EU su u međuvremenu krenule u tranziciju energetskih sistema, izgradile nove termoelektrane, može se reći termoelektrane budućnosti. Najbolji primer je Poljska. Izgradila je 7.000 megavata novih termoelektrana, velike efikasnosti i minimalnog zagađenja. Oni su u saradnji sa „Simensom” razvili i projekat „200 plus”, projekat revitalizacije i stvaranje budućnosti u skladu s zahtevima EU za termokapacitete instalisane snage veće od 200 megavata. Ali tranzicija je proces, a ne prekidač, pa da kažemo – evo počeli smo i završili. Skloni smo da sudimo o termoelektranama na bazi starih elektrana, neke su i sedamdesetodišnjaci. Značajno je napomenuti da se pristupilo revitalizaciji najvećih jedinica, tako da sada imamo veću efikasnost, odsumporavanje i smanjenu zagađenost. U završnoj fazi je i izgradnja novog kapaciteta, novog posle četrdeset godina – kaže naš sagovornik.
I još nešto – nema čiste energije. Kod uglja i termoelektrana znamo da je u cenu električne energije ušao i trošak rekultivacije terena i zagađenja. Kod termoelektrana budućnosti ti troškovi su znatno manji. To je i razlog zašto se pristupilo revitalizaciji termoelektrana u Srbiji, s ciljem podizanja efikasnosti i značajnim unapređenjem ekologije. Šta znamo o procesima reciklaže iskorišćenih solarnih panela i vetrogeneratora? Za sada samo ono iz studije urađene u Francuskoj „Crna strana zelene energije”. Ali to nije ušlo u cenu energije iz obnovljivih izvora – ističe prof. Radunović.
Novi zakon koji je predvideo mogućnost instalacije solarnih panela na krovovima kuća i fabrika je od izuzetnog značaja. Tu se može videti velika uloga solarnih panela.
Šta je predlog – zatvaranje nekih termokapaciteta, starih i neefikasnih (za jedan megavat termokapaciteta treba izgraditi minimalno četiri megavata zelene energije). Izgradnjom 1.000 megavata (dva bloka po 500) doprineli bismo dekarbonizaciji Srbije uz obezbeđenje energetske sigurnosti. Zbog velike efikasnosti smanjilo bi se sagorevanje nekoliko miliona tona uglja godišnje. Alternativa uglju je samo izgradnja nuklearne elektrane. Sigurno je da korišćenjem sopstvenih resursa ostvarujemo energetsku nezavisnost i niže cene energije jer na kraju sve pogodnosti zelenih kilovata plaćaju potrošači. U ovom trenutku treba izbeći paušalne ocene, opredeljenja zasnovana na sagledavanju pojedinih segmenata, a ne celine, i bez uticaja pojedinih lobi timova – zaključuje naš sagovornik.