U svetu koji postaje sve brži, bučniji i nesigurniji, sve je više onih koji biraju da žive drugačije. Čini se da život van sistema više nije beg, već odgovor. Možemo li u svetu u kojem smo postali zavisni od svega što nam je dato zaista živeti drugačije?
Na obroncima Rtnja žive Milan i Bojana, ljudi koji su zamenili račune za struju za solarne panele, supermarkete za bašte, a zidove stanova za kuće koje sami grade. Njih dvoje su među onima koji su ostavili gradski život, kupili parče zemlje i od tog mesta napravili funkcionalno, samoodrživo domaćinstvo.
"Nisam imao baš ovakvu ideju, pre sam nekako mislio da budem blizu grada, blizu Beograda, da sam u prirodi, da mi je tamo lepo i zelenilo i kućica, ali da opet mogu da budem blizu grada i da se bavim poslom. Spletom nekih raznih okolnosti jednostavno sam shvatio da ustvari odlazak mora da bude totalni prekid sa gradom i odlazak prilično daleko od grada", rekao je Milan.
Ljudi su ih često pitali kako je okolina reagovala kada su saopštili da će živeti na ovaj način.
"Neki su nas podržali, neki su mislili da smo potpuno 'lajsnuli', a sada smo osvojili najtvrdokornija srca i dolaze ovde da nas posete i kažu: 'To, bravo, vi ste na tom putu.' Tu smo da motivišemo ljude da naprave taj korak bez straha i da preduzmu neki minimalni korak ka tome", dodala je Bojana.
Bojana i Milan žive po principima permakulture, odnosno teže održivosti u svemu što rade. Jednostavnim jezikom, oni žive onako kako su živeli naši preci. Osim što se trude da se uglavnom hrane onim što sami proizvedu, ne plaćaju ni račune za vodu niti za struju.
"Nalazimo se ispred naših cisterni, koje su veoma važne za čuvanje i sakupljanje vode. Tu je sva tehnička voda za piće. Kako se sakuplja? Od zimskih padavina i snega, tako i od letnjih i prolećnih kiša, voda se sakuplja u cisternu. Nakon punjenja ona se preliva i mi je koristimo za zalivanje bašte. Imamo i ceđ, to nam je osnova za proizvodnju deterženata i higijenu za telo", rekli su oni.
Većinu objekata na imanju su sami rekonstruisali, a njihov cilj nije da imanje bude samo njihovo, već i mnogim drugim porodicama koje dele iste vrednosti.
"Imamo oko osam hektara, što je dovoljno za 40-ak ljudi. Ideja je da mi imamo zajednicu, da radimo zajedno na imanju i da se dele poslovi", rekao je Milan i pokazao svoj solarni sistem.
"Srce sistema je inverter, koji iz panela pravi struju, gura u baterije ili u sistem i onda iz baterija se pravi dvosmerna struja i to koristimo u celoj kući. Krajnji cilj je da se svi vratimo prirodi, kompletno civilizacijski. Postigli smo taj tehnološki nivo kojem smo težili hiljadama godina i sada treba da se vratimo i uživamo u prirodi i da sve bude u balansu", rekao je Milan.
Goran i Goga se preselili na Frušku goru
Da za ovakav život nikada nije kasno, potvrđuju Goran i Goga. Sa istim ciljem kao Bojana i Milan, da teže samoodrživosti, u kasnim pedesetim odlučili su da napuste karijere, grad i sigurnost i presele se u šumu i Frušku Goru.
"Imali smo tada 57 i 58 godina kada smo rešili da krenemo od nule. Hajde da vidimo šta mi možemo sami da uradimo. Razlog za to je bio taj što smo želeli da sebi napravimo jedan potpuno novi život", rekao je Goran.
Od te odluke prošlo je šest godina, a za to vreme, uz pomoć volontera iz celog sveta, od blata i slame prvo su sagradili kuću.
"Kada sam pogledao nekretnine u Novom Sadu, stan od 60 kvadrata ide od 130.000 do 200.000 evra. Vi, umesto da se zarobite kreditima u banci i otplaćujete ga ceo život, možete da nađete neki plac ili, ako vam je deda ostavio, sami izgradite kuću. Sav materijal koji vidite u ovoj kući koštao nas je 10.000 evra. Uz plaćanje volontera, da kažemo 10 evra po čoveku, za hranu, piće i pranje odeće, sve nas je izašlo oko 30.000 evra", dodao je Goran.
Na Tari uče načine preživljavanja u prirodi
Grupa od 20 mladih ljudi iz gradova Srbije, ali i regiona, danas na Tari uči načine preživljavanja u prirodi. Od paljena vatre bez šibica i upaljača, preko pravljenja zaklona, do bezbednog korišćenja noža i sekire - ovo su njihove lekcije. Osim što druge uči veštinama koje smo zaboravili, Jovan i sam živi ono što predaje. Većinu svog vremena provodi na Tari u kući koju je sam sagradio.
"U zidovima je vrba, a noseće grede su od jelovine. Vrlo brzo može da se razmontira kuća i da se prenese na neko drugo mesto. Sve ovo sam sagradio od mrtvog drveta, nisam sekao živo", rekao je Jovan.
Zajednička bašta na 8 kilometara od Beograda
Život u prirodi ne mora da znači beg 300 kilometara od grada. Ma koliko se činilo, priroda nije daleko od nas. Na samo 8 kilometara od centra Beograda žive ljudi koji svaki vikend ili slobodan trenutak posle posla biraju da provedu u zajedničkoj bašti.
"Ovaj princip bašte u gradu videla sam u inostranstvu pre nekih 10 godina, gde se ljudi samoorganizuju i na slobodnim površinama gaje povrće, cveće i ostalo. Potražila sam tada na internetu da li postoji neka takva bašta ili organizacija u Beogradu i vrlo brzo sam pronašla baštilište, njihov sajt, i odlučila da se prijavim. Ovde sam već pet godina", rekla je žena koja se bazvi ovim projektom.
Bez obzira da li su na Rtnju, Fruškoj gori, Tari ili svega nekoliko kilometara od centra Beograda, ovi ljudi pokazuju da postoji drugačiji način života. Ne nužno van sistema, ali svakako bliže prirodi i bliže drugima.
Vaše mišljenje nam je važno - ostavite nam komentar, nije potrebna registracija!
BONUS VIDEO:
(PRVA TV/Mondo)