Globalna trka za poluprovodnicima ulazi u novu fazu. Sjedinjene Države, Evropa i Japan ulažu milijarde u domaću proizvodnju, TSMC širi pogone izvan Tajvana, američko-kineski tehnološki sukob cepa globalne lance snabdevanja, a procvat veštačke inteligencije stvara ogromnu potražnju za najnaprednijim čipovima.
U središtu tih promena i dalje je Tajvan, ostrvo koje je u nekoliko decenija izgradilo jedan od najvažnijih tehnoloških ekosistema u svetu.
Kako je u tome uspeo i može li Evropa ponoviti taj recept, za tportal je govorila Fibi Tseng, projektna menadžerka u Institutu za istraživanje industrijske tehnologije (ITRI), instituciji koja je odigrala ključnu ulogu u nastanku tajvanske industrije poluprovodnika, uključujući kompanije UMC i TSMC.
Tseng kaže da tajvanski uspeh nije rezultat jedne velike odluke niti pojedinačne državne politike. Presudno je, objašnjava, bilo povezivanje dugoročne industrijske strategije, primenjenih istraživanja, razvoja inženjerskog kadra i prenosa tehnologije iz istraživačkih institucija u industriju.
"Jedan od najvažnijih elemenata bila je spremnost javnog sektora da tehnologiju, opremu i ljude prebaci privatnim kompanijama kada su bile spremne za komercijalizaciju i rast", ističe Tseng.
Takvu ulogu imao je ITRI. Njegov zadatak, kaže, nije bio trajno upravljati poslovanjem u industriji poluprovodnika, već smanjiti rizik u početnoj fazi, razviti tehnologiju i stručnjake te stvoriti uslove u kojima će kompanije poput UMC-a i TSMC-a moći izaći na globalno tržište.
Evropa ne može jednostavno napraviti novi Tajvan
Za Evropu je to veoma važno, tim pre što pokušava da smanji tehnološku zavisnost i poveća svoju ulogu u globalnom lanacu poluprovodnika. No Tseng upozorava da kopiranje Tajvana nije jednostavno rešenje.
"Evropa ne može jednostavno reprodukovati tajvanski istorijski put jer su njena industrijska struktura, tržišni uslovi i način upravljanja drugačiji", kaže.
Ali može preuzeti principe na kojima je taj model izgrađen: dugoročno ulaganje, snažnije povezivanje istraživanja i industrije, efikasniji transfer tehnologije i stručnjaka te, što je možda i najvažnije, jasan put od javno finansiranog istraživanja do proizvoda spremnog za tržište.
Evropa, smatra Tseng, već ima istraživanja i industrijske kapacitete, ali problem je u njihovom povezivanju. "Ključni je izazov povezati ih efikasnije i brže", ističe.
Brzina je jedna od karakteristika tajvanskog ekosistema te ju je teško izgraditi preko noći. Tajvan danas na relativno malom prostoru povezuje istraživanje, proizvodnju, dobavljače, stručnjake i kompanije koje mogu brzo reagovati na probleme u proizvodnji.
TSMC odlazi u SAD, Japan i Nemačku, ali Tajvan ne želi da izgubi jezgro
Jedan od najvažnijih proizvoda tog ekosistema sve se intenzivnije širi izvan ostrva. TSMC ulaže u proizvodnju u Sjedinjenim Državama, Japanu i Nemačkoj, što je deo šireg pokušaja najvećih privreda da smanje zavisnost od proizvodnje koncentrisane u istočnoj Aziji. Tseng takvu geografsku diversifikaciju ne vidi nužno kao pretnju Tajvanu.
"Geografska diversifikacija može učiniti globalnu industriju poluprovodnika otpornijom tako što približava proizvodnju velikim kupcima i smanjuje zavisnost od samo jedne lokacije", kaže.
Različiti pogoni imaju i različite uloge. Američko širenje usmereno je na naprednu proizvodnju dok pogoni u Japanu i Nemačkoj jačaju snabdevanje regionalne automobilske i industrijske proizvodnje. Međutim, postoji granica.
"Otpornost ne bi trebala da znači jednostavno premeštanje kapaciteta iz Tajvana", upozorava Tseng. Vrednost Tajvana, naime, nije samo u broju fabrika koje se tamo nalaze, već proizlazi iz koncentracije istraživanja i razvoja, proizvodnog iskustva, dobavljača, stručnjaka i sposobnosti brzog rešavanja problema u povezanom sistemu.
Pojedinačnu fabriku moguće je izgraditi u drugoj zemlji, ali ceo ekosistem puno je teže preseliti. "Inostrani pogoni mogu dopunjavati taj ekosistem, ali za reprodukciju njegove pune dubine negde drugde biće potrebno mnogo vremena", smatra Tseng.
Zato se tajvanska strategija, barem iz perspektive ITRI-ja, ne bi trebala temeljiti na sprečavanju međunarodnog širenja domaćih kompanija. Cilj bi, kaže Tseng, trebao biti da Tajvan ostane mesto na kojem se razvijaju i prvi put u industriji primenjuju nove generacije tehnologije.
Stoga misli da će Tajvan zadržati svoju ulogu središta razvoja i uvođenja najnaprednijih proizvodnih procesa, naprednog pakovanja čipova, novih materijala i opreme, kao i obrazovanja visokospecijalizovanih inženjera.
"Cilj ne bi trebao biti sprečiti međunarodno širenje, nego osigurati da Tajvan ostane mesto na kojem se sledeća generacija polutrovodničkih tehnologija istražuje, integriše i prvi put dovodi do industrijskih razmera", ističe.
Svet čipova sve se više deli na blokove
U međuvremenu se menja i političko okruženje u kojem posluje ta industrija. Američko-kinesko tehnološko suparništvo donelo je izvozne restrikcije, bezbednosna pravila, subvencije i podelu tehnoloških lanaca prema geopolitičkim interesima.
Za Tajvan, koji je duboko integrisan u globalnu industriju, potpuno neutralna pozicija postaje sve teža. "Tajvan i dalje može biti pouzdan tehnološki partner različitim tržištima, ali potpuna neutralnost postaje sve teža", kaže Tseng.
Kompanije moraju poštovati izvozne kontrole i bezbednosne propise država u kojima posluju, pa će tajvanska verodostojnost, smatra, sve više zavisiti od transparentnosti, zaštite intelektualne svojine i doslednog poštovanja međunarodnih pravila.
No podela globalne industrije na blokove mogla bi skupo koštati i kompanije i potrošače. Za evropske kompanije to može značiti skuplju proizvodnju jer će se kapaciteti, zalihe i sistemi za usklađivanje sa propisima morati duplicirati u više regiona, a još je veći problem mogući uticaj na razvoj novih tehnologija.
"Fragmentacija bi mogla usporiti inovacije ograničavanjem saradnje, smanjivanjem ekonomije razmere i ograničavanjem pristupa određenim tehnologijama ili tržištima", kaže Tseng. Čak bi i dostupnost pojedinih čipova mogla sve više zavisiti od toga gde kompanija posluje, ko su joj kupci i za šta će se koristiti određena tehnologija.
No i takvo preslagivanje otvara prostor za dublju saradnju Tajvana i Evrope, posebno tamo gde se dopunjuju njihove tehnološke snage.
AI stvara novu trku, ali problem više nisu samo procesori
Veliki deo sadašnje potražnje za čipovima dolazi zbog veštačke inteligencije. No Tseng upozorava da sledeće usko grlo industrije verovatno neće biti samo sposobnost proizvodnje još naprednijih procesora te da bi u kratkom roku najveći problem mogli biti kapaciteti za napredno pakovanje čipova i memoriju velike propusnosti (HBM).
Razlog je promena samih računarskih sistema jer performanse potrebne za AI sve manje zavise samo od jednog, što naprednijeg čipa, a sve više od toga kako su procesori, memorija i takozvani čipleti povezani u celinu. "Kapaciteti se šire, ali potrebno je vreme za njihovu gradnju", kaže Tseng.
Dugoročno bi još veći problem mogli postati energija i nedostatak stručnjaka. AI centrima podataka nisu potrebni samo čipovi, već i ogromne količine električne energije, sistemi hlađenja, priključci na elektroenergetsku mrežu i specijalizovani inženjeri.
Tseng ne smatra da je sadašnja potražnja zbog razvoja AI-a samo prolazni fenomen, ali upozorava da se njen rast neće nužno nastaviti sadašnjom putanjom. "Potražnja za poluprovodnicima, podstaknuta veštačkom inteligencijom, stvarna je, ali trenutna stopa rasta možda se neće pravolinijski nastaviti", kaže.
Kompanije će, dodaje, procenjivati komercijalne rezultate velikih ulaganja i cenu potrebne infrastrukture, zbog čega će investicioni ciklusi verovatno oscilirati.
No, dugoročno gledajući, AI se postepeno pomera od treniranja velikih modela prema njihovoj svakodnevnoj primeni u kompanijama, uređajima i industrijskim sistemima. Zato sledeći zadatak industrije neće biti samo proizvesti više čipova.
"Izazov će biti postići više računarskih performansi uz manju potrošnju energije i efikasniju integraciju sistema", ističe Tseng.
A gde je u cele toj priči Srbija / Hrvatska?
U globalnoj trci, u kojoj pojedinačne fabrike poluprovodnika zahtevaju ogromna ulaganja, manje države teško mogu konkurisati SAD-u, Nemačkoj, Japanu ili samom Tajvanu. No Tseng napominje da to ne znači da za manje zemlje nema mesta u industriji. Naprotiv, pogrešna bi strategija bila pokušavati izgraditi ceo lanac.
"Manje članice EU-a ne moraju konkurisati u velikoj proizvodnji poluprovodnika. Realističnija je strategija razviti duboku stručnost u odabranim delovima lanca vrednosti", kaže.
Kao moguće niše navodi dizajn čipova, ugrađeni softver, fotoniku, napredne materijale, senzore, testiranje i specijalizovana istraživanja. Hrvatska, kaže Tseng, već ima temelje u područjima poput fotonike, optoelektronike, naprednih materijala, senzorskih tehnologija i testiranja poluprovodničkih detektora.
No sama činjenica da postoje kvalitetni istraživači nije dovoljna da bi ih tajvanska industrija doživela kao partnera. "Hrvatske organizacije morale bi pokazati više od akademske izvrsnosti", kaže.
Kako Tseng tumači, to bi značilo ponuditi proverenu tehnologiju, jasan industrijski slučaj primene, pouzdane projektne timove, uređene odnose u pogledu intelektualne svojine i uverljiv put kojim će istraživanje preći u pilot-proizvodnju.
"Tajvanske kompanije najverovatnije će se uključiti kada partner ima specifičnu sposobnost, rešava konkretan inženjerski problem i može brzo preći od razgovora do sprovođenja", objašnjava Tseng.
Ista logika važi za telekomunikacije, područje kojim se ona takođe bavi. Kako industrija prelazi sa 5G-a prema 6G-u, prostor za saradnju vidi u spajanju tajvanske proizvodne i ICT baze sa specijalizovanim evropskim istraživanjem, softverom, testiranjem i pilot-projektima.
Posebno su, kaže Tseng, vredne kompanije koje već imaju iskustvo rada sa telekom operaterima ili učešća u otvorenim inovacijskim i istraživačkim programima jer time, zaključuje, pokazuju da njihova tehnologija nije ostala u laboratoriji.
BONUS VIDEO: