- Od septembra trgovci moraju da prikazuju digitalne cenovnike, a kod sniženja se kao prethodna cena računa najniža u prethodnih 30 dana.
- Jelica Antelj poručuje da treba insistirati na ceni sa rafa i na pravu na tačnu informaciju, čak i kada je razlika mala.
- Posebno upozorava na prevare prema starijima i rizičnu onlajn kupovinu od neregistrovanih prodavaca.
Od početka septembra kupci imaju više načina da provere koliko nešto zaista košta. Veliki trgovci objavljuju digitalne cenovnike. Kod sniženja se kao prethodna cena uzima najniža cena po kojoj je proizvod nuđen u prethodnih 30 dana.
Drugim rečima, trebalo bi da bude teže napraviti stari trik: cenu podigneš, precrtaš je, vratiš na staro, pa onda velikim crvenim slovima napišeš - POPUST.
Ali zakon ne ide sa nama u kupovinu.
Uđemo u radnju po jednu stvar, vidimo 40 % popusta, uzmemo i drugu, pa i treću stvar po koju nismo došli. Na kasi potrošimo mnogo više nego što smo planirali, a izađemo zadovoljni jer smo uštedeli. Jesmo li?
Jelica Antelj, novinarka i urednica "Potrošača" lista "Politika" kaže da baš i nismo.
"Rekla bih da si potrošila ako si kupila jaknu koja ti nije bila potrebna, bez obzira koliki je popust bio", navela je Antelj.
Kad popust prestane da bude ušteda
Nije problem u tome što trgovac želi da nam proda što više. To mu je posao. Problem počinje kada mi više ne znamo zašto smo nešto stavili u korpu.
Jelica Antelj zato pravi razliku između dobre ponude, marketinškog trika i obmane.
Dobra ponuda je kada smo jeftinije kupili nešto što nam je zaista bilo potrebno. Marketinški trik je kada smo zbog popusta, boje etikete, „2+1“, XXL pakovanja, bodova ili besplatne dostave kupili više nego što smo planirali.
A obmana je kada je pogrešna informacija uticala na to da izvadimo novčanik.
"Glavno pravo nije pravo na reklamaciju, nego pravo da odlučujemo i pravo na tačnu informaciju", kaže Antelj.
Zvuči jednostavno, a onda dođemo do rafa.
Na rafu 299, na kasi 399
Ispod proizvoda piše 299 dinara. Stignemo do kase on košta 399.
Kasir kaže: "Izvinite, kolege nisu stigle da promene cenu."
Većina nas će verovatno odmahnuti rukom. Sto dinara gore-dole. Nećemo valjda da pravimo scenu.
Jelica Antelj se ne slaži sa takvim stavom:
"Plaćate po ceni koja je na rafu. Čak i kada je razlika jedan dinar, uopšte me ne interesuje. Insistiranje na pravilima, insistiranje će nas dovesti u neku normalu."
I tu razgovor prestaje da bude samo priča o popustima. Postaje priča o onom dobro poznatom: "Ma pusti, nije vredno rasprave."
"Ne može reklamacija, nosili ste ih"
Ana Manojlović u razgovoru opisuje sopstveno iskustvo. Kupila je nove čizme. Rajsferšlus se pokvario nakon prvog nošenja.
Vratila ih je u prodavnicu, a odgovor je glasio: "ne može, nošene su".
Naravno da su nošene, pa cipele su. Antelj smatra da ne treba odustajati i objašnjava šta šta tražimo u prodavnici, šta pišemo u reklamaciji i šta radimo kada dobijemo prvo "ne može".
Jedna od rečenica koju bi ona napisala je sasvim jasna:
"Zahtevam povraćaj novca."
U razgovoru se zato otvara i pitanje koje verovatno poznaje svako ko je nekada nešto kupio i nije bio zadovoljan: koliko puta smo odustali od svojih 500, 1.000 ili nekoliko hiljada dinara samo zato što nam je bilo lakše da kažemo "nema veze"?
Prevare koje bole
Popust na jaknu ili sto dinara razlike na kasi mogu da deluju kao sitnice. Ali Jelica Antelj govori i o mnogo težim slučajevima.
O prodaji starijim ljudima. Nude im se masažeri, prekrivači i različiti proizvodi kojima se pripisuju blagotvorni efekti na zdravlje.
Navodi primer u kojem je masažer nabavljan za 3.700 dinara, a prodavan za 92.000.
"Ostavljaju ih bez hleba", kaže Antelj.
A onda se nameće i pitanje: "Kako neko uopšte zna da starija osoba živi sama i da ćete je lako prevariti"?
Kliknemo na Instagramu, a kome ide novac?
Onlajn kupovina izgleda jednostavnije. Pojavi se haljina, parfem, patike ili neki „neverovatno koristan“ proizvod. Dobra fotografija, dobra cena, dva klika i gotovo.
A onda stigne paket. I nema mnogo veze sa onim što smo videli na telefonu.
Jelica Antelj kaže da pre kupovine treba postaviti jedno dosadno, ali veoma važno pitanje:
Ko mi ovo zapravo prodaje?
Ako iza profila ne stoji registrovani trgovac, prostor za zaštitu kupca drastično se smanjuje.
"To je izgubljen novac bačen kroz prozor", kaže Antelj.
U "Analogiji" govori i o stranim platformama, recenzijama kojima verujemo, bezbednosti igračaka i plastike, ali i o smešnim nabavkama sa jedne poznate kineske platforme.
Znamo koliko košta kvadrat stana, a ne znamo koliko smo danas platili sitnice
Muče nas lažni popusti, pravo na reklamaciju, a često i ne znamo koliko nešto košta. Evo recimo, obična flašica vode.
Jelica Antelj navodi primer male flaše vode koja na jednom mestu košta 90 dinara, na benzinskoj pumpi 190, dok litar i po u velikom trgovinskom lancu može da košta nekoliko puta manje.
Ona primećuje da mnogi od nas znaju koliko košta kvadrat stana u na bilo kojoj optini u Beogradu ili dobar polovan automobil, a nemaju pojma koliko su novca izgubili tog dana na malim, automatskim kupovinama.
Ne znači da od sutra treba da idemo po prodavnici sa kalkulatorom. Dovoljno je da pre nego što nešto stavimo u korpu zastanemo na dve sekunde.
Da pomislimo: "Da li mi je ovo zaista potrebno ili me je natpis ubedio da mi treba?"
Jer trgovac će uvek pokušavati da nam proda više. To mu je posao.
Naš je da bar znamo zašto smo rekli "da".
BONUS VIDEO:
(RTS/MONDO)