- Nemačka od 2027. planira da prepolovi kvotu radnih dozvola za radnike sa Zapadnog Balkana na 25.000, što je izazvalo nezadovoljstvo poslodavaca i zabrinutost zbog posledica po privredu.
- Ekonomski analitičar Dominik Raškaj ocenjuje da bi mera dugoročno mogla da bude prilika za region da zadrži i vrati deo radne snage, uz bolje plate i programe povratka.
- On upozorava da zemlje regiona ne bi trebalo da se oslanjaju samo na uvoz radnika, već da razviju politike za zadržavanje domaće radne snage i zajednički nastup prema EU.
Najava nemačke vladajuće koalicije da od 2027. godine prepolovi godišnju kvotu radnih dozvola za radnike sa Zapadnog Balkana, na 25.000, izazvala je nezadovoljstvo nemačke industrije i otvorila pitanje budućnosti radnika iz regiona na evropskom tržištu rada. Dok nemački poslodavci upozoravaju na moguće posledice po privredu, ekonomski analitičar Dominik Raškaj smatra da bi ova odluka, dugoročno gledano, mogla da predstavlja priliku za zemlje Zapadnog Balkana da zadrže i vrate deo radne snage koja je prethodnih decenija otišla u inostranstvo.
"Ovo nije ništa što nismo očekivali. Još krajem 2024. godine najavljivao sam ovakav razvoj događaja, jer su već tada postojale naznake smanjenja kvota. Istovremeno, smanjila se i potražnja za radnicima u građevinskom sektoru. Tržište stagnira, a ekonomska kriza, čije se posledice osećaju još od pandemije koronavirusa i energetskih problema, ostavila je traga na evropsku privredu“, objašnjava Raškaj za Euronews Srbija.
Prema njegovoj oceni, ograničavanje broja radnih dozvola nije samo posledica ekonomskih kretanja već se može posmatrati i u kontekstu unutrašnjih političkih prilika u Nemačkoj. Raškaj smatra da je odluka delom odgovor na jačanje Alternative za Nemačku (AfD), koja se zalaže za smanjenje broja stranih radnika. Ipak, upozorava da bi takva politika mogla više da našteti nemačkoj privredi nego zemljama iz kojih radnici dolaze.
"Mislim da odluka nije doneta na osnovu dovoljno detaljnih analiza i da će najveću štetu osetiti upravo nemačka privreda, zbog čega su poslodavci i opravdano nezadovoljni. Problem je što se ne uzima dovoljno u obzir činjenica da i nemački radnici odlaze u druge evropske zemlje, poput skandinavskih. To je domino-efekat: naši radnici odlaze u Nemačku, a deo nemačkih radnika odlazi dalje, u potrazi za boljim uslovima“, ističe Raškaj.
Povratak radnika kao razvojna šansa za region
U takvim okolnostima, pitanje je da li bi zemlje Zapadnog Balkana mogle da iskoriste ograničavanje zapošljavanja u Nemačkoj kako bi podstakle povratak svojih građana i ublažile nedostatak radne snage na domaćem tržištu.
Raškaj smatra da se eventualni pozitivni efekti ne mogu očekivati odmah, ali da bi se u narednim godinama mogla otvoriti značajnija mogućnost za povratak radnika i njihovih porodica. Kao primer navodi Hrvatsku, koja je već pokrenula programe za povratak iseljenika, uključujući podršku za pokretanje manjih porodičnih poljoprivrednih gazdinstava i preduzeća.
"Ovo vidim kao dugoročnu priliku za Zapadni Balkan, odnosno prostor bivše Jugoslavije. Potrebno je da Srbija, Bosna i Hercegovina i Hrvatska naprave konkretne programe kojima će podstaći povratak kvalitetnih radnika. To podrazumeva bolje zarade, više slobodnog vremena i uslove koji će ljudima omogućiti da ovde planiraju svoju budućnost“, kaže Raškaj.
Dodaje da bi i Srbija trebalo da razmotri konkretne mere za zadržavanje domaće radne snage, uz veće angažovanje države i poslodavaca. Prema njegovim rečima, važno je da se povratak ne posmatra samo kao demografsko pitanje već i kao ekonomska prilika za razvoj domaće privrede.
"Kod nas gradnja ne stagnira kao u pojedinim evropskim zemljama. I dalje se ulaže u stanogradnju i otvaraju nova preduzeća, a neke kompanije premeštaju proizvodne pogone iz Italije, Nemačke, Austrije i drugih zemalja u region. To može da stvori prostor za zapošljavanje ljudi koji žele da se vrate“, navodi Raškaj.
Kao jedan od pokazatelja mogućeg povratka stanovništva, on izdvaja podatke iz Tuzlanskog kantona u Bosni i Hercegovini. Prema podacima na koje se poziva, tokom prethodne dve godine u obrazovni sistem upisano je više od 400 dece koja su prethodno živela u dijaspori, zajedno sa svojim porodicama.
"To su značajne brojke i pokazuju da o povratku treba ozbiljno razgovarati. Ipak, potrebno je detaljno analizirati tržište rada, utvrditi koja su zanimanja najtraženija i da li su potrebni programi prekvalifikacije. Neophodno je znati gde ćemo zaposliti ljude koji se vraćaju i kako ćemo njihova znanja najbolje iskoristiti“, objašnjava sagovornik.
Raškaj očekuje da bi se u naredne dve do tri godine mogli videti konkretniji rezultati, uz procenu da bi povratak dela radne snage mogao da dostigne 15 do 20 odsto. Reč je o njegovoj proceni, a ne o potvrđenoj projekciji zasnovanoj na zvaničnoj statistici.
Nedostatak radnika i pitanje uvoza iz trećih zemalja
Dok radnici sa Zapadnog Balkana traže zaposlenje u zemljama Evropske unije, države regiona istovremeno se sve više oslanjaju na uvoz radne snage iz udaljenijih zemalja. Zbog toga se postavlja pitanje da li bi ograničavanje kvota za radnike sa Balkana moglo da dovede do njihovog zamenjivanja radnicima iz Indije, Šri Lanke, Sirije ili drugih država.
Raškaj smatra da će o tome biti još rasprava i da nemački poslodavci neće lako odustati od zapošljavanja radnika koji su im potrebni. Kao jednu od mogućnosti navodi dolazak radnika iz Ukrajine, ali ističe da će konkretan odgovor zavisiti od potreba poslodavaca i daljeg razvoja tržišta rada.
Kada je reč o zemljama regiona, upozorava da uvoz radne snage ne bi trebalo da bude zamena za politiku zadržavanja domaćih radnika.
"Drago mi je što nismo nekontrolisano povećavali kvote za radnike iz trećih zemalja. Moramo da sagledamo iskustva drugih država, posebno Hrvatske, koja se suočila sa problemima u vezi sa zapošljavanjem stranih radnika. Potrebno je pažljivo proceniti potrebe tržišta i kvalitet radne snage koju dovodimo“, kaže Raškaj.
Dodaje da bi, ukoliko se pokaže da je uvoz radnika neophodan, trebalo razmotriti i zemlje sa kojima region ima razvijenije komunikacione i poslovne veze, ali uz jasne kriterijume zapošljavanja i odgovarajuću proveru kvalifikacija.
Odnosi sa EU i položaj radnika iz regiona
Ograničavanje radnih dozvola nije jedino pitanje koje opterećuje radnike i prevoznike sa Zapadnog Balkana. Problemi u vezi sa položajem profesionalnih vozača, prelaskom granica i transportom robe dodatno komplikuju poslovanje kompanija iz regiona koje sarađuju sa evropskim tržištem.
Raškaj smatra da bi izostanak konkretnih rešenja za prevoznike mogao da podstakne zemlje Zapadnog Balkana da razmotre zajednički nastup prema Evropskoj uniji, uključujući mogućnost uvođenja recipročnih mera.
"Ako ne bude konkretnog rešenja za probleme vozača kamiona i autobusa, kao i za olakšavanje prevoza robe preko granica, mislim da bi trebalo razmotriti i recipročne mere. Veliki deo robe iz regiona odlazi na tržište Evropske unije, gde je ta roba potrebna. Zbog toga moramo da razgovaramo i o položaju naših radnika i o interesima naših privreda“, ističe on.
Prema njegovim rečima, zemlje regiona imaju potencijal da razvijaju saradnju i sa drugim tržištima, uključujući azijsko i američko, ali je za to potrebno bolje povezivanje privreda i koordinacija ekonomskih politika.
Na kraju, Raškaj naglašava da će ključni izazov za Srbiju i ostale zemlje Zapadnog Balkana biti da eventualne promene na evropskom tržištu rada pretvore u konkretnu korist za domaću privredu.
To, kako ističe, podrazumeva saradnju državnih institucija, poslodavaca i obrazovnog sistema, kao i donošenje dugoročnih mera koje će ljudima omogućiti da u svojim zemljama pronađu stabilno zaposlenje i bolje uslove života.
BONUS VIDEO: