- U Nigeriji na hranu odlazi 56,2 odsto ukupne potrošnje, a visoko su i Mjanmar, Laos i Kenija; u SAD i Singapuru taj udeo je oko šest odsto.
- Razlike su uglavnom posledica nivoa prihoda: po Engelovom zakonu, udeo za hranu opada kako prihodi rastu, iako bogatije zemlje mogu trošiti više novca u apsolutnom iznosu.
- Inflacija dodatno pogađa domaćinstva sa manjim primanjima, jer rast cena hrane često tera porodice da smanjuju izdvajanja za druge potrebe.
Koliki deo kućnog budžeta odlazi na hranu? Odgovor na ovo pitanje značajno se razlikuje od zemlje do zemlje, pa se tako u pojedinim državama za namirnice izdvaja tek mali deo ukupne potrošnje, dok u drugima taj udeo premašuje polovinu.
Prema podacima američkog Ministarstva poljoprivrede (USDA) za 2025. godinu, koji su predstavljeni na portalu Visual Capitalist, analizirana je potrošnja na hranu u 103 zemlje sveta. Podaci obuhvataju namirnice kupljene za pripremu i konzumiranje kod kuće, dok troškovi restorana, alkohola i duvana nisu uključeni.
U kojim zemljama se najviše troši na hranu?
Na prvom mestu nalazi se Nigerija, gde na hranu odlazi čak 56,2 odsto ukupne potrošnje stanovništva. Slede Mjanmar sa 54,8 odsto i Laos sa 53,9 odsto.
Među zemljama u kojima hrana zauzima veliki deo ukupne potrošnje nalaze se i Kenija sa 48,7 odsto, Turkmenistan sa 46,3 odsto i Tanzanija sa 45,8 odsto.
U prvih deset su i Uzbekistan sa 44,8 odsto, Obala Slonovače i Kamerun sa po 42,8 odsto, kao i Kazahstan sa 41,7 odsto.
Visoko na listi nalazi se i Ukrajina, gde se za hranu izdvaja 41,6 odsto ukupne potrošnje, dok taj udeo u Alžiru iznosi 41,5 odsto, Gvatemali 40,6 odsto, Etiopiji 39,2 odsto i Gani 38,7 odsto.
Nasuprot tome, u Sjedinjenim Američkim Državama i Singapuru na hranu odlazi svega oko šest odsto ukupne potrošnje.
Zašto postoje tako velike razlike?
Jedan od glavnih razloga za ovako velike razlike jeste nivo prihoda stanovništva. Prema ekonomskom principu poznatom kao Engelov zakon, kako prihodi domaćinstava rastu, tako se udeo potrošnje koji odlazi na hranu uglavnom smanjuje, čak i kada ljudi u apsolutnom iznosu troše više novca na namirnice.
Razlike su posebno izražene između pojedinih zemalja Afrike i Azije. Dok u Nigeriji hrana čini više od polovine ukupne potrošnje, u Južnoafričkoj Republici taj udeo iznosi oko 17 odsto.
Slična situacija primećuje se i u Aziji, gde stanovnici Mjanmara za hranu izdvajaju gotovo deset puta veći deo svoje ukupne potrošnje nego stanovnici Singapura.
Važno je naglasiti da ovi procenti ne predstavljaju stvarnu cenu namirnica, već njihov udeo u ukupnoj potrošnji. To znači da stanovnici bogatijih zemalja mogu trošiti znatno više novca na hranu, iako ona zauzima manji deo njihovog budžeta.
Kako rast cena hrane utiče na domaćinstva?
Inflacija dodatno opterećuje domaćinstva koja već veliki deo svojih sredstava izdvajaju za osnovne životne namirnice.
Kada cene hrane rastu, porodice sa manjim prihodima često su primorane da smanjuju potrošnju na druge potrebe kako bi obezbedile dovoljno sredstava za ishranu.
Prema Svetskom programu za hranu, oružani sukobi, klimatske nepogode i ekonomski pritisci nastavljaju da ugrožavaju dostupnost hrane širom sveta.
Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) takođe upozorava na značaj pristupačne i nutritivno kvalitetne ishrane za zdravlje stanovništva i ekonomski razvoj.
Ipak, veliki udeo potrošnje na hranu ne znači nužno da stanovništvo neke zemlje gladuje. On, međutim, može ukazivati na veću finansijsku ranjivost domaćinstava, posebno u situacijama kada cene namirnica rastu brže od prihoda.
BONUS VIDEO: