- Predsednički izbori u Srbiji 1997. i 2002. više puta su propadali zbog zakonskog cenzusa izlaznosti od 50 odsto.
- Godine 1997. Šešelj je osvojio više glasova od Lilića, ali drugi krug nije bio validan zbog nedovoljne izlaznosti.
- U 2002. politički sukobi u DOS-u i bojkot dela aktera doveli su do tri neuspešna pokušaja glasanja bez izabranog predsednika.
Predsednički izbori u Srbiji 1997. i 2002. godine predstavljaju dva važna primera izbornih neuspeha u novijoj političkoj istoriji zemlje. Iako su se odvijali u različitim političkim okolnostima, oba izborna ciklusa obeležili su problemi sa dostizanjem zakonom propisanog izbornog cenzusa, odnosno obavezne izlaznosti najmanje polovine upisanih birača.
U oba slučaja građani su izlazili na birališta, kandidati su osvajali značajan broj glasova, a izborna nadmetanja imala su jasne političke pobednike u pogledu podrške birača. Ipak, izborni rezultati nisu mogli da proizvedu važeći izbor predsednika. Tako je Srbija, uprkos sprovedenim glasanjima, ostajala bez neposredno izabranog šefa države.
Važno je, međutim, napraviti jednu hronološku razliku: izborni ciklus iz septembra i oktobra 1997. godine zaista je proglašen neuspešnim, ali su ponovljeni izbori u decembru iste godine bili uspešni. Nasuprot tome, tokom 2002. godine neuspešna su bila dva uzastopna izborna ciklusa, odnosno tri pokušaja glasanja, zbog čega je Srbija ušla u duži period bez izabranog predsednika.
1997. godina: Šešeljeva pobeda koja nije donela predsedničku funkciju
Predsednički izbori u Srbiji 1997. godine održani su u periodu kada je Slobodan Milošević i dalje imao dominantan uticaj na politički život zemlje. Izbori su raspisani u julu, a prvi krug predsedničkog glasanja održan je 21. septembra, istovremeno sa početkom parlamentarnih izbora. Za predsedničku funkciju kandidovalo se čak 17 kandidata, što je pokazivalo izraženu političku konkurenciju, ali i duboku podeljenost političke scene.
Najviše glasova u prvom krugu osvojio je Zoran Lilić, kandidat koalicije koju su činili Socijalistička partija Srbije (SPS), Jugoslovenska levica (JUL) i Nova demokratija. Lilić je dobio 1.474.924 glasa, odnosno približno 35,7 odsto. Na drugom mestu našao se Vojislav Šešelj, kandidat Srpske radikalne stranke (SRS), sa 1.126.940 glasova, dok je treće mesto zauzeo Vuk Drašković, lider Srpskog pokreta obnove, sa 852.808 glasova.
Pošto nijedan kandidat nije osvojio potrebnu većinu, u drugi krug su ušli Lilić i Šešelj. Prvi krug nije bio neuspešan u formalnom smislu: na glasanje je izašlo 4.131.487 birača, odnosno oko 57,47 odsto upisanih. Međutim, situacija se promenila 5. oktobra, kada je održan drugi krug izbora.
Prema zvaničnim podacima Republičke izborne komisije, na ponovljenom glasanju učestvovala su 3.531.063 birača, od ukupno 7.210.557 upisanih. Izlaznost je, dakle, iznosila približno 48,97 odsto, što je bilo ispod zakonom propisanog minimuma.
Iako je Vojislav Šešelj osvojio više glasova od Zorana Lilića, njegova pobeda nije mogla da bude potvrđena. Šešelj je dobio 1.733.859 glasova, dok je Lilić osvojio 1.691.354. Razlika je iznosila 42.505 glasova u Šešeljevu korist, ali rezultat nije imao pravno dejstvo jer nije ispunjen uslov o izlaznosti.
Ovaj slučaj pokazao je jednu od najvećih slabosti tadašnjeg izbornog sistema: kandidat je mogao da osvoji više glasova od protivnika, pa čak i većinu važećih glasova, a da ipak ne bude izabran. Odluka nije zavisila isključivo od odnosa glasova između kandidata već i od toga koliko je ukupno građana izašlo na birališta.
Posmatrači OEBS-a ukazali su i na šire probleme izbornog procesa, ocenjujući da je celokupan postupak bio opterećen ozbiljnim nedostacima. Među problemima su bili nedovoljna transparentnost pojedinih segmenata izborne administracije i izostanak odgovarajućeg političkog dijaloga koji bi obezbedio poverenje svih učesnika u izborni proces.
Decembarski izbori: Milan Milutinović postaje predsednik
Nakon neuspeha septembarsko-oktobarskog izbornog ciklusa, raspisani su novi predsednički izbori. Prvi krug održan je 7. decembra 1997, a drugi 21. decembra. Na novim izborima socijalisti su promenili kandidata i umesto Zorana Lilića podržali Milana Milutinovića, uz podršku SPS-a, JUL-a i Nove demokratije.
U prvom krugu učestvovalo je sedam kandidata. Milan Milutinović osvojio je 1.665.822 glasa, dok je Vojislav Šešelj dobio 1.227.076. Izlaznost je bila 52,75 odsto, što znači da je ovaj put ispunjen zakonski uslov za validnost prvog kruga. Pošto nijedan kandidat nije osvojio potrebnu većinu, Milutinović i Šešelj ponovo su se našli u završnoj izbornoj trci.
Drugi krug, održan 21. decembra, doneo je izlaznost od 50,98 odsto. Milutinović je osvojio 2.181.808 glasova, dok je Šešelj dobio 1.383.868. Republička izborna komisija je 23. decembra utvrdila da su ispunjeni zakonski uslovi i proglasila Milana Milutinovića za predsednika Republike Srbije.
Time je okončan višemesečni izborni proces koji je započeo u septembru. Ipak, činjenica da su izbori konačno uspeli ne znači da su nestale sve sumnje u njihov kvalitet. U naknadnim izveštajima OEBS-a ukazano je na ozbiljne nedostatke i u decembarskom izbornom procesu. Posebno su problematizovana dva biračka mesta u opštini Vitina na Kosovu koja, prema izveštaju posmatrača, nisu ni otvorena, a za koja su ipak evidentirani rezultati sa gotovo stoprocentnom izlaznošću i gotovo svim glasovima u korist Milutinovića.
Uprkos tim kritikama, pravni ishod bio je jasan: Milan Milutinović je izabran i u januaru 1998. stupio je na dužnost predsednika Srbije.
2002. godina: Politički sukobi i nedovoljna izlaznost
Pet godina kasnije Srbija se ponovo suočila sa problemom neuspelih predsedničkih izbora, ali u potpuno drugačijim političkim okolnostima. Nakon pada režima Slobodana Miloševića u oktobru 2000. godine, Srbija je započela političku i institucionalnu tranziciju. Očekivalo se da će novi predsednički izbori predstavljati važan korak u učvršćivanju demokratskog poretka.
Međutim, političke podele unutar Demokratske opozicije Srbije (DOS), koja je pobedila na izborima 2000. godine, postajale su sve izraženije. Najznačajniji sukob razvijao se između Demokratske stranke Srbije (DSS), koju je predvodio Vojislav Koštunica, i Demokratske stranke (DS), na čijem je čelu bio Zoran Đinđić, tadašnji predsednik Vlade Srbije.
Neslaganja su se odnosila na pravac i tempo reformi, raspodelu političkog uticaja i način upravljanja državom. Koštuničin DSS se tokom 2001. godine povukao iz Vlade Srbije, dok su sukobi dodatno eskalirali tokom 2002. godine, kada su poslanici te stranke bili udaljeni iz Narodne skupštine. Ovakvi odnosi značajno su uticali na političku atmosferu uoči predsedničkih izbora.
Za predsedničku funkciju takmičilo se 11 kandidata. Najveću pažnju javnosti privukla je trka između Vojislava Koštunice, tadašnjeg predsednika Savezne Republike Jugoslavije, i Miroljuba Labusa, tadašnjeg potpredsednika Savezne vlade.
Koštunicu je kandidovala DSS, uz podršku pojedinih stranaka iz DOS-a. S druge strane, Labus, koji je bio član DS-a, nastupao je kao nezavisni kandidat, uz podršku Demokratske stranke i dela drugih stranaka iz DOS-a. Njegova kandidatura bila je formalno podneta preko grupe građana povezane sa organizacijom G17 Plus.
Već sama činjenica da političke snage koje su prethodno zajedno učestvovale u rušenju Miloševićevog režima nisu uspele da se usaglase oko jednog kandidata pokazivala je dubinu njihovih međusobnih sukoba.
Prvi krug predsedničkih izbora održan je 29. septembra 2002. godine. Izlaznost je iznosila 55,50 odsto, što je bilo dovoljno za ispunjavanje zakonskog uslova. Od 6.553.042 upisana birača, glasalo je 3.637.062 građana.
Najviše glasova osvojio je Vojislav Koštunica, ukupno 1.123.420. Miroljub Labus zauzeo je drugo mesto sa 995.200 glasova, dok je trećeplasirani Vojislav Šešelj dobio 845.308 glasova.
Pošto nijedan kandidat nije osvojio potrebnu većinu, Koštunica i Labus su se plasirali u drugi krug, zakazan za 13. oktobar 2002. godine.
Drugi krug: Koštunica pobedio, ali predsednik nije izabran
Drugi krug izbora održan je 13. oktobra 2002. godine. Iako je postojala jasna razlika između dvojice kandidata u broju osvojenih glasova, izlaznost je ponovo postala ključni problem.
Prema zvaničnim rezultatima, glasalo je 2.979.254 birača, odnosno 45,46 odsto upisanih birača. Vojislav Koštunica osvojio je 1.991.947 glasova, dok je Miroljub Labus dobio 921.094 glasa.
Dakle, Koštunica je ostvario ubedljivu pobedu među građanima koji su izašli na birališta, ali nije mogao da bude proglašen predsednikom jer nije ispunjen zakonski uslov o minimalnoj izlaznosti.
Na ovaj rezultat značajno je uticala i politička kampanja koja je pratila drugi krug. Vojislav Šešelj i Borislav Pelević, kandidati koji nisu prošli u drugi krug, pozivali su svoje pristalice da bojkotuju glasanje. Prema analizi OEBS-a, takvi pozivi bili su usmereni i na to da izlaznost padne ispod zakonskog minimuma, čime bi izbori ponovo bili proglašeni neuspešnim.
Iako su različite političke stranke, organizacije civilnog društva, verske institucije i međunarodni akteri pozivali građane da izađu na birališta, odziv nije bio dovoljan.
Pored političkih sukoba, važan faktor bila je i opšta nezainteresovanost dela biračkog tela. Posle promena iz 2000. godine, građani su imali velika očekivanja od novih vlasti, ali su unutrašnji sukobi, spori rezultati reformi i svakodnevni ekonomski problemi uticali na slabljenje poverenja i entuzijazma.
Posmatrači OEBS-a posebno su istakli da politički akteri nisu uspeli da probude dovoljno interesovanja građana za izbore. Izborna kampanja nije dobila očekivani zamah, dok su sukobi između Koštunice i Đinđića često bili važniji od samog programa predsedničkih kandidata.
Republička izborna komisija je nakon objavljivanja rezultata utvrdila da izborni uslovi nisu ispunjeni, pa je ceo izborni postupak morao da bude ponovljen. DSS je osporavala broj upisanih birača, tvrdeći da birački spiskovi sadrže veliki broj takozvanih fantomskih birača. Međutim, Republička izborna komisija i Vrhovni sud odbacili su te prigovore.
8. decembar 2002: Još jedni izbori bez predsednika
Nakon neuspeha septembarsko-oktobarskog izbornog ciklusa, predsednički izbori ponovljeni su 8. decembra 2002. godine.
U međuvremenu su izvršene određene izmene izbornog zakonodavstva. Jedna od značajnijih promena odnosila se na ukidanje obaveznog cenzusa izlaznosti u drugom krugu predsedničkih izbora. Ipak, uslov da u prvom krugu glasa najmanje polovina upisanih birača ostao je na snazi.
To se pokazalo kao nedovoljna promena. Na decembarskim izborima, koji su predstavljali novi prvi krug, ponovo nije izašao potreban broj birača.
Ovoga puta učestvovala su samo tri kandidata: Vojislav Koštunica, Vojislav Šešelj i Borislav Pelević. Posebno je bilo značajno to što nije postignut jedinstven dogovor među strankama nekadašnjeg DOS-a o podršci Koštunici. Političke podele unutar ove koalicije nastavile su da opterećuju izborni proces.
Izlaznost je bila svega 45,17 odsto, odnosno glasalo je 2.947.748 od ukupno 6.525.760 upisanih birača.
Vojislav Koštunica osvojio je 1.699.098 glasova, odnosno 57,66 odsto glasova birača koji su glasali. Vojislav Šešelj dobio je 1.063.296 glasova, dok je Borislav Pelević osvojio 103.926 glasova.
Iako je Koštunica ponovo imao najveću podršku među izašlim biračima, ni ovaj rezultat nije bio dovoljan za izbor predsednika. Izlaznost je ostala ispod propisanog minimuma, zbog čega su i ovi izbori proglašeni neuspešnim.
Prema konačnom izveštaju OEBS/ODIHR-a, tri izborna pokušaja iz 2002. godine nisu uspela da ispune zakonom propisane uslove za izbor predsednika. Posmatrači su istovremeno ocenili da je samo sprovođenje glasanja uglavnom bilo u skladu sa međunarodnim standardima, što je dodatno pokazalo da je glavni problem bio u spoju neadekvatnog zakonskog okvira i političke blokade.
Srbija ostaje bez izabranog predsednika
Neuspeh decembarskih izbora imao je ozbiljne institucionalne posledice. Mandat tadašnjeg predsednika Srbije Milana Milutinovića istekao je 29. decembra 2002. godine, a novi predsednik nije bio izabran.
Zbog toga je dužnosti predsednika Republike preuzeo predsednik Narodne skupštine, kao vršilac dužnosti. Srbija je tako ušla u period u kojem najvišu republičku funkciju nije obavljao neposredno izabrani predsednik.
Problem nije rešen ni tokom 2003. godine. Novi predsednički izbori održani su 16. novembra 2003, ali su i oni proglašeni neuspešnim zbog nedovoljne izlaznosti. Time je postalo jasno da se ne radi samo o prolaznoj nezainteresovanosti birača, već o ozbiljnom problemu samog izbornog sistema.
Prekretnica je nastupila 25. februara 2004. godine, kada je Narodna skupština usvojila izmene izbornog zakonodavstva i ukinula obaveznu izlaznost od 50 odsto u prvom krugu predsedničkih izbora.
Na taj način uklonjena je zakonska prepreka koja je godinama sprečavala izbor predsednika. Naredni predsednički izbori održani su 13. i 27. juna 2004. godine, a na njima je izabran Boris Tadić, čime je konačno okončan period bez neposredno izabranog predsednika Srbije.
Sličnosti i razlike između izbornih neuspeha 1997. i 2002. godine
Predsednički izbori iz 1997. i 2002. godine pokazuju koliko izborni zakoni i političke okolnosti mogu da utiču na funkcionisanje državnih institucija.
Njihova najvažnija zajednička karakteristika bila je obavezna izlaznost od 50 odsto upisanih birača. Ovo pravilo, koje je trebalo da obezbedi široku podršku izabranom predsedniku i dodatni legitimitet izborima, u praksi se pretvorilo u jednu od najvećih prepreka za formiranje stabilnih institucija.
Ipak, između ova dva izborna ciklusa postojale su i značajne razlike.
- Godine 1997. problem se pojavio u drugom krugu septembarsko-oktobarskih izbora, kada je Šešelj osvojio više glasova od Lilića, ali izlaznost nije dostigla potrebni nivo. Ponovljeni izbori u decembru ipak su doveli do izbora Milana Milutinovića.
- Godine 2002. politička situacija bila je znatno složenija. Podeljenost vladajuće koalicije, sukobi između DSS-a i DS-a, bojkot dela političkih aktera i nedovoljno interesovanje građana doveli su do toga da se izborni neuspeh ponovi tri puta tokom iste godine.
Važan zaključak izneo je i OEBS. U svom izveštaju o izborima 2002. godine organizacija je ocenila da ne postoji međunarodni standard koji zahteva obaveznu izlaznost određenog procenta birača na predsedničkim izborima. Upozorila je da takav uslov može biti nepraktičan, suprotan cilju širokog demokratskog učešća i da otvara mogućnost beskonačnog ciklusa ponavljanja izbora.
Upravo se to dogodilo u Srbiji. Pravilo zamišljeno kao garancija legitimnosti izbora postalo je sredstvo kojim se izborni proces mogao blokirati, bez obzira na podršku koju je određeni kandidat imao među građanima koji su glasali.
BONUS VIDEO: