Penzionisani general VJ Aleksandar Dimitrijević izjavio je u utorak pred Haškim tribunalom da se sredinom 1998. tadašnji komandant Prištinskog korpusa "otuđio" od armijskog vrha i da je imao "direktnu komunikaciju" sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem.
Penzionisani general Vojske Jugoslavije Aleksandar Dimitrijević izjavio je u utorak pred Haškim tribunalom da se sredinom 1998. godine tadašnji komandant Prištinskog korpusa Nebojša Pavković "otuđio" od armijskog vrha i da je imao "direktnu komunikaciju" sa predsednikom SRJ Slobodanom Miloševićem.
Dimitrijević, koji je do NATO bombardovanja krajem marta 1999. bio načelnik Uprave za bezbednost VJ, svedoči na suđenju tadašnjem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću i saoptuženima za zločine nad kosovskim Albancima u prvoj polovini 1999, među kojima je i general Pavković.
"Pavković je tada (sredinom 1998. godine) imao direktnu komunikaciju s Miloševićem i dozvoljavao je sebi da povlači određene poteze, a da ne traži odobrenje komande Treće armije, niti Generalštaba VJ", rekao je general Dimitrijević, koji iskaz, kao svedok sudskog veća, zbog lošeg zdravlja daje iz Beograda preko video veze.
General Dimitrijević je time potvrdio svoje reči iz zapisnika sa kolegijuma načelnika GŠ VJ iz decembra 1998, na osnovu kojeg ga je ispitivao predsedavajući sudija Ijan Bonomi.
Svedok je ponovio i da je takvo ponašanje Pavkovića izazvalo povećanje broja "vanrednih događaja" na Kosovu. Na insistiranje sudije Bonomija da objasni šta je pod tim mislio, Dimitrijević je ponavljao da je podrazumevao sve - "od bekstva vojnika, pogibije vojnika, udaljavanje sa straže..."
Operativni izveštaji koje je GŠ VJ dobijao od Prištinskog korpusa o stanju na Kosovu, prema generalu Dimitrijeviću, "nisu odražavali pravu situaciju" i "nisu bili potpuno istiniti".
Kao primer naveo je da je vojni vrh stalno uopšteno izveštavan da OVK napada jedinice VJ, a da vojska samo odgovara na provokacije, dok su istovremeno sa Zapada stizale optužbe da VJ učestvuje "u čišćenju terena".
Za pojam "zajednička komanda" VJ i MUP Srbije, Dimitrijević je ocenio da je "trebalo da posluži Pavkoviću da pokrije neke svoje aktivnosti".
Prema optužnici, "zajednička komanda", kojoj je na čelu bio Nikola Šainović, predstavljala je Miloševićev paralelni lanac komande na Kosovu preko kojeg je - upravo zbog otpora iz GŠ VJ - sprovodio svoj cilj - proterivanje Albanaca.
Dimitrijević je negirao da je bilo kakva "zajednička komanda" u vojnom smislu postojala, ali je potvrdio da je bio nezvanično obavešten o svakodnevnim "neformalnim" sastancima i "koordinacijama" u Prištini na kojima su bili, sada optuženi, Nikola Šainović, general Pavković, policijski general Sreten Lukić i drugi.
Prema Dimitrijevićevom iskazu, predsednik SRJ Milošević je još u maju 1998. godine nameravao da Pavkovića postavi za "komandanta svih snaga i VJ i MUP Srbije na Kosovu i Metohiji".
"Tadašnji načelnik Generalštaba VJ Momčilo Perišić i ja smo bili protiv toga, zato što bi to bilo loše i za VJ i za MUP... Milošević je to tada prihvatio, ali je, pošto to nije prošlo, u drugoj polovini juna, naredio da se napravi plan za suzbijanje terorizma na Kosovu" i za to zadužio Pavkovića, naznačio je svedok.
Tada je, po rečima Dimitrijevića, već postojao plan GŠ VJ po kojem bi armija štitila granicu i svoje objekte na Kosovu, dok bi policija izvodila antiterorističke akcije. "Po tom planu, upotrebu jedinica VJ u borbi protiv terorizma mogao je narediti samo Generalštab."
Nazivajući Pavkovića "miljenikom predsednika", koji se "uzvisio i otuđio" od vojnog vrha, general Dimitrijević je kazao da je u to vreme komandant Treće armije protiv Pavkovića pokrenuo istragu zbog nepoštovanja naređenja.
"Usledio je poziv na sastanak kod Miloševića - sa jednim ciljem, da nam kaže da se to ne može raditi. Prvo je, kao, bila diskusija o Kosovu, a onda nam je rekao: Dobro, a sada da popijemo po čašicu, zato što je Pavković unapređen u general-potpukovnika", ispričao je Dimitrijević.
Pošto mu je sudija Bonomi predočio zapisnik sa sastanka državnog "Međuresorskog štaba za borbu protiv terorizma", u kojem se, između ostalog, navode reči generala Pavkovića da "naš cilj nije da ubijemo, ni proteramo sve Šiptare", general Dimitrijević je rekao da sumnja u autentičnost tog dokumenta i da se ne seća sastanka na kojem je tako nešto izgovoreno.
Sugerisao je i da je 2001. godine Pavković, tada načelnik GŠ VJ, naložio da se u armijskom listu Vojska objavi sličan zapisnik u kojem on (Pavković) govori o zbrinjavanju albanskih izbeglica, "kako bi pokazao da je sve što je radio, radio ispravno".
General Dimitrijević posvedočio je i da su početkom 1999. godine kontraobaveštajci VJ otkrili da Služba državne bezbednosti Srbije prisluškuje sve telefone u komandi Prištinskog korpusa. O tome je, kako je rekao, lično obavestio predsednika Miloševića.
"Milošević je, naravno, izrazio čuđenje i nevericu... Pozvao je načelnika SDB Radeta Markovića i pitao da li je to istina... Onda je, kao što sam očekivao, odlučio da se formira zajednička komisija za utvrđivanje istine", rekao je svedok.
Posle nekoliko dana, Dimitrijević je, po sopstvenim rečima, odneo Miloševiću i pisane dokaze o prisluškivanju.
"Rekao sam mu da dobro razmisli da li se to radi s njegovim znanjem ili ne. 'Ako se radi s vašim znanjem, onda to znači da nemate poverenja u VJ', kazao sam Miloševiću... On mi je rekao da mogu da idem i ostao je s Markovićem... Ja sam čekao da me pozovu i kažu mi da više nisam načelnik Uprave za bezbednost", izjavio je Dimitrijević.
On je precizirao da je smenjen 23. marta 1999, dan uoči bombardovanja, kada su mu rekli da "na sopstveni zahtev, ide u penziju".
Zajedno sa Milanom Milutinovićem, za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon kosovskih Albanaca 1999. godine optuženi su i tadašnji potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović i generali Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić.
(Beta)
Dimitrijević, koji je do NATO bombardovanja krajem marta 1999. bio načelnik Uprave za bezbednost VJ, svedoči na suđenju tadašnjem predsedniku Srbije Milanu Milutinoviću i saoptuženima za zločine nad kosovskim Albancima u prvoj polovini 1999, među kojima je i general Pavković.
"Pavković je tada (sredinom 1998. godine) imao direktnu komunikaciju s Miloševićem i dozvoljavao je sebi da povlači određene poteze, a da ne traži odobrenje komande Treće armije, niti Generalštaba VJ", rekao je general Dimitrijević, koji iskaz, kao svedok sudskog veća, zbog lošeg zdravlja daje iz Beograda preko video veze.
General Dimitrijević je time potvrdio svoje reči iz zapisnika sa kolegijuma načelnika GŠ VJ iz decembra 1998, na osnovu kojeg ga je ispitivao predsedavajući sudija Ijan Bonomi.
Svedok je ponovio i da je takvo ponašanje Pavkovića izazvalo povećanje broja "vanrednih događaja" na Kosovu. Na insistiranje sudije Bonomija da objasni šta je pod tim mislio, Dimitrijević je ponavljao da je podrazumevao sve - "od bekstva vojnika, pogibije vojnika, udaljavanje sa straže..."
Operativni izveštaji koje je GŠ VJ dobijao od Prištinskog korpusa o stanju na Kosovu, prema generalu Dimitrijeviću, "nisu odražavali pravu situaciju" i "nisu bili potpuno istiniti".
Kao primer naveo je da je vojni vrh stalno uopšteno izveštavan da OVK napada jedinice VJ, a da vojska samo odgovara na provokacije, dok su istovremeno sa Zapada stizale optužbe da VJ učestvuje "u čišćenju terena".
Za pojam "zajednička komanda" VJ i MUP Srbije, Dimitrijević je ocenio da je "trebalo da posluži Pavkoviću da pokrije neke svoje aktivnosti".
Prema optužnici, "zajednička komanda", kojoj je na čelu bio Nikola Šainović, predstavljala je Miloševićev paralelni lanac komande na Kosovu preko kojeg je - upravo zbog otpora iz GŠ VJ - sprovodio svoj cilj - proterivanje Albanaca.
Dimitrijević je negirao da je bilo kakva "zajednička komanda" u vojnom smislu postojala, ali je potvrdio da je bio nezvanično obavešten o svakodnevnim "neformalnim" sastancima i "koordinacijama" u Prištini na kojima su bili, sada optuženi, Nikola Šainović, general Pavković, policijski general Sreten Lukić i drugi.
Prema Dimitrijevićevom iskazu, predsednik SRJ Milošević je još u maju 1998. godine nameravao da Pavkovića postavi za "komandanta svih snaga i VJ i MUP Srbije na Kosovu i Metohiji".
"Tadašnji načelnik Generalštaba VJ Momčilo Perišić i ja smo bili protiv toga, zato što bi to bilo loše i za VJ i za MUP... Milošević je to tada prihvatio, ali je, pošto to nije prošlo, u drugoj polovini juna, naredio da se napravi plan za suzbijanje terorizma na Kosovu" i za to zadužio Pavkovića, naznačio je svedok.
Tada je, po rečima Dimitrijevića, već postojao plan GŠ VJ po kojem bi armija štitila granicu i svoje objekte na Kosovu, dok bi policija izvodila antiterorističke akcije. "Po tom planu, upotrebu jedinica VJ u borbi protiv terorizma mogao je narediti samo Generalštab."
Nazivajući Pavkovića "miljenikom predsednika", koji se "uzvisio i otuđio" od vojnog vrha, general Dimitrijević je kazao da je u to vreme komandant Treće armije protiv Pavkovića pokrenuo istragu zbog nepoštovanja naređenja.
"Usledio je poziv na sastanak kod Miloševića - sa jednim ciljem, da nam kaže da se to ne može raditi. Prvo je, kao, bila diskusija o Kosovu, a onda nam je rekao: Dobro, a sada da popijemo po čašicu, zato što je Pavković unapređen u general-potpukovnika", ispričao je Dimitrijević.
Pošto mu je sudija Bonomi predočio zapisnik sa sastanka državnog "Međuresorskog štaba za borbu protiv terorizma", u kojem se, između ostalog, navode reči generala Pavkovića da "naš cilj nije da ubijemo, ni proteramo sve Šiptare", general Dimitrijević je rekao da sumnja u autentičnost tog dokumenta i da se ne seća sastanka na kojem je tako nešto izgovoreno.
Sugerisao je i da je 2001. godine Pavković, tada načelnik GŠ VJ, naložio da se u armijskom listu Vojska objavi sličan zapisnik u kojem on (Pavković) govori o zbrinjavanju albanskih izbeglica, "kako bi pokazao da je sve što je radio, radio ispravno".
General Dimitrijević posvedočio je i da su početkom 1999. godine kontraobaveštajci VJ otkrili da Služba državne bezbednosti Srbije prisluškuje sve telefone u komandi Prištinskog korpusa. O tome je, kako je rekao, lično obavestio predsednika Miloševića.
"Milošević je, naravno, izrazio čuđenje i nevericu... Pozvao je načelnika SDB Radeta Markovića i pitao da li je to istina... Onda je, kao što sam očekivao, odlučio da se formira zajednička komisija za utvrđivanje istine", rekao je svedok.
Posle nekoliko dana, Dimitrijević je, po sopstvenim rečima, odneo Miloševiću i pisane dokaze o prisluškivanju.
"Rekao sam mu da dobro razmisli da li se to radi s njegovim znanjem ili ne. 'Ako se radi s vašim znanjem, onda to znači da nemate poverenja u VJ', kazao sam Miloševiću... On mi je rekao da mogu da idem i ostao je s Markovićem... Ja sam čekao da me pozovu i kažu mi da više nisam načelnik Uprave za bezbednost", izjavio je Dimitrijević.
On je precizirao da je smenjen 23. marta 1999, dan uoči bombardovanja, kada su mu rekli da "na sopstveni zahtev, ide u penziju".
Zajedno sa Milanom Milutinovićem, za prisilno premeštanje, deportacije, ubistva i progon kosovskih Albanaca 1999. godine optuženi su i tadašnji potpredsednik Savezne vlade Nikola Šainović i generali Dragoljub Ojdanić, Nebojša Pavković, Vladimir Lazarević i Sreten Lukić.
(Beta)
