"Njegovim činom zadovoljena je ljudska i božanska pravda", ocenjuje srpski ministar, inicijator akcije da se Jovoviću dodeli jedna ulica.
Srpska kultura sećanja mogla bi dodatno da se obogati i podstakne kroz spomenike ne samo velikanima kulture već i istorijskim ličnostima, smatra ministar kulture i informisanja Vladan Vukosavljević i ocenjuje da spomen obeležja zaslužuju heroina Dijana Budisavljević i Srbin iz Crne Gore Blagoje Jovović.
"Spomenik smo ostali dužni Dijani Budisavljević, koja je spasla više od 7.000 dece iz Jasenovca i Jastrebarskog i time učinila jedan od najvećih podviga u toku Drugog svetskog rata", naveo je Vukosavljević u intervjuu za današnje "Novosti".
Ako ćemo dosledno da sprovodimo principe kulture sećanja, kaže ministar, trebalo bi razmisliti da se nekom ulicom odužimo i Blagoju Jovoviću za koga, kako je rekao, malo ljudi zna.
"Jovović je Srbin iz Crne Gore koji je u Buenos Ajresu izvršio atentat na Antu Pavelića, od kog je umro dve godine kasnije u Madridu. To ne bi bila pohvala atentatu kao načinu borbe, već hrabrosti da se najveći krvnik srpskog naroda suoči sa pravednom kaznom, ako to nisu mogle da urade države, Jugoslavija, Argentina ili Španija. Njegovim činom zadovoljena je ljudska i božanska pravda", rekao je Vukosavljević.
Antu Pavelića 1947. štitili Britanci i SAD
O BLAGOJU...
Blagoje Blago Jovović (1922 -1999) bio je borac Jugoslovenske vojske u otadžbini u Bjelopavlićkoj vojno-četničkoj brigadi, i čovek koji je izvršio atentat na jednog od najkrupnijih ratnih zločinaca Drugog svetskog rata Antu Pavelića 10. aprila 1957. u Lomas de Palamoru, predgrađu Buenos Ajresa.
Jovović je živeo u Argentini, a 1999. godine posetio je prvi put tada SR Jugoslaviju i Crnu Goru od 1944. godine. Jovović je tada doputovao iz Argentine i posetio manastir Ostrog, susreo se sa mitropolitom Amfilohijem Radovićem i tom prilikom je rekao da je on čovek koji je ubio Antu Pavelića.Posle toga šira javnost je saznala pravi identitet čoveka koji je pucao na Pavelića.
Blagoje je umro 2. juna 1999. godine u Rosariu, Argentini, samo nekoliko meseci posle posete, prve i poslednje, svom rodnom kraju.
O samom atentatu na Pavelića zna se da je zahvaljujući jednom bivšem italijanskom generalu, Pavelić otkriven početkom 1957. godine. Podaci nisu sadržali informaciju o pravom identitetu Pavelića, već gde se nalazio i kuda se kretao. Planom ubistva rukovodio je Jakov Jovović,a dobrovoljno se prijavio njegov rođak Blagoje. Kasnije im se pridružio Milo Krivokapić.
Odluka je donesena da se atentat izvrši 9. aprila 1957. godine, odnosno, dan uoči proslave Dana nezavisnosti NDH. U predviđeno vreme Blagoje Jovović i Krivokapić su se uputili u mesto Palamor, gde je Pavelić duže živeo. Tog dana, Pavelić je pošao sa ženom i ćerkom, pa su odlučili da atentat izvrše narednog dana.
U sredu, 10. aprila u 9 časova, uveče, po izlasku iz omnibusa Pavelić je posumnjao u svog prvog pratioca i okrenuo se i u pravcu Blagoja ispalio nekoliko metaka. Jovović je potrčao za Pavelićem i ispalio pet metaka u njegovom pravcu. Dva metka su pogodila Pavelića, koji se zateturao, ali je pognut počeo da jauče od bolova i moli za milost. Kako je to izgledalo svedoče reči samog Blagoja Jovovića o tom slučaju, a koje su zapisane u knjizi, a prenosi ih Vikipedija:
DVA METKA ZA PAVELIĆA
"Krenem za njim. Brzim korakom. Skoro trčim.
Dolazim na sedam-osam metara. Pavelić me je osjetio, video... počeo da viče:
'Majku ti je... srpsko-jevrejsku, komunističku!'
Čujem pucanj, ne znam odakle dolazi.
Ne stajem. Trčim pravo na Pavelića. Dođem na dva-tri metra i pucam. Jednom. Drugi put! Pucam mu u leđa, onako kako je bježao. Dva puta u njega. On pada.
Kako je nosio tašnu, ona mu ispadne, sa strane u jednu baštu.
Pao, ne mrda, ne mogu da vjerujem da se pravi mrtav, ako su dva metka u njega.
U tom trenutku pomislim — bolje je da ostane živ, jer će ga u bolnicu, narod će videti i onda mu se mora suditi!
Dal da ga pribijem? Onda ugledam onu tašnu. Dokumenti? Bilo bi dobro dokopati se... ali, ako su pare u torbi, pa me uhvate i proglase lopovom. I da sam ga ubio zbog para! Ostavim ja i Pavelića i torbu.
Neko viče:
„Jure, Jure!”
I puca se prema meni. Ja se okreni i pucam u tom pravcu. Ispalim tri hica.
Počnem da trčim oko zgrada, polukružnom ulicom.
Narod izlazi. Pitaju — šta je bilo?
Onako zadihan, govorim im:
„Gledajte šta rade ove budale tamo, napile se pa pucaju na sve živo!”
„Taj je lud ili pijan”, vičem da me i oni sa prozora čuju.
Revolver mi u džepu. Ostavio sam samo jedan metak, za svaki slučaj".
Odmah nakon pucnjave, Jovović je pobegao u jednom, a Krivokapić u drugom pravcu i sakrio se kod svojih prijatelja, očekujući reakcije argentinskih vlasti, koje su odmah intervenisale.
Argentinski žandarmi su ispitivali Pavelića nakon atentata. Na pitanje žandarma na koga sumnja da je izvršio atentat, Pavelić je odogovorio:
„Ne da sumnjam nego pouzdano znam da je atentat zakuvala jugoslovenska ambasada, naravno po naređenju Titove tajne policije!”
Zadobijene rane od atentata Paveliću nikad se nisu zacelile, pošto je bolovao od šećerne bolesti. Umro je u rano jutro 28. decembra 1959. u 71. godini u Madridu, od posledica atentata.
