Na godišnjicu smrti Slobodana Miloševića, otišli smo u Požarevac da vidimo ko će mu nakon 12 godina sve odati počast... I da vas podsetimo na to kako je vladao.

Shvatila sam ovo kao priliku da objasnim stav i polazište moje generacije ili barem vecine mojih vršnjaka iz okruženja što se tice perioda devedesetih, inflacija, cekanja u redu za mleko, bucnih sirena tokom bombardovanja i protesta kojih nisam ni bila svesna 5. oktobra 2000. godine, jer sam imala sedam godina u tom trenutku i stvarno me nije zanimalo ništa osim škole u koju sam tek krenula i igranja "izmedu dve vatre" u ulici sa ostalim klincima.

Slobodan Miloševic nam se kroz pricu naših roditelja nametnuo kao bauk, kao neko ko je olicenje zla i svega lošeg što je zadesilo našu zemlju.

Upropašceni životi, razocarane generacije i generacije ljudi kojima su se srušile iluzije o dobrom ili boljem životu jednog dana zbog svega što se za mnoge kao neocekivani Veliki Prasak dogodilo devedesetih, ali sa jednom krucijalnom razlikom u odnosu na onaj pravi - dinosaurusi nisu izumrli, vec su pod drugim okriljima nastavili da nam zagorcavaju živote.

Dok su nam roditelji i babe i dede konstantno pravili zazubice pricama o tome kako se živelo "pre Slobe" i nametali nam osecaj melanholije za vremenima u kojima nikada nismo živeli, mi koji smo se rodili devedesetih nikada necemo moci da to pojmimo, jer smo se od rodenja naviknuti na to da je sr*** i jedino što nam je dato su iskrivljene uspomene onoga kako je moglo biti. Postoji jedan osecaj sramote koji mnogi od nas kriju kada se pomenu inflacije, protesti ili bombardovanje za vreme Miloševiceve "vladavine", a to je da ne osecamo mržnju i ne pamtimo ocaj i strah, jer ga nismo tako doživeli.

Kada nekome kažem: "Period bombardovanja mi je ostao kao lepa uspomena iz detinjstva jer sam se konstantno igrala i bezbrižno živela pod okriljem roditelja koji su nam kao deci umanjivali znacaj svega", naidem na sramežljiva priznanja vršnjaka koji tiho kažu: "Jao, i meni je" i spuste pogled.

Slobodan Miloševic - po cemu ga se secamo

Nismo tada bili ni svesni bombi, razaranja, mnogo nevino nastradalih... a sve zbog politike tog istog Miloševica i njegove klike, kao i "nesebicne" pomoci uvek licemernog zapada.

Glavna razlika izmedu naših gledišta i osecaja i onih koji su svesnijim, zrelijim umovima doživeli ovaj period je taj što mi nismo iskusili osecaj "boljih, idilicnih vremena" ili makar naznaku istih, nismo imali taj metak u stomak dok gledamo kako sve što smo mislili da jeste više nije i bolno napušta prostor u kojem se živi i koji postaje kanalizacija, dok su se dobre stvari iz nje izlile.

Mi nismo bili zadovoljni, pa razocarani - mi smo od samog starta razocarani. A, da li je lakše onome ko je imao, pa izgubio ili onima koji nikad nisu ni imali, to je vec polemika poput one šta je starije, kokoška ili jaje, i nebitna je. I ono što nam se konstantno provlaci sa svih strana je da je za to "naše i njihovo" razocaranje kriv Slobodan Miloševic i nacin na koji je uz pomoc Mire Markovic i ostalih bliskih saradnika odveo Srbiju u pravcu za koji se gradani nisu ni najmanje pitali, vec su bili prinudeni da godinama budu samo posmatraci svega što im se dešavalo. Naravno, mnogi su otišli da se spasu (u svakom smislu), a oni koji su ostali gledali su...

Prodavnice sa praznim rafovima, gorivo iz kantica, inflaciju koja je ne galopirajuca, nego je brža od zvuka, platu koja jednog trenutka nešto vredi, a vec sledeceg ne, ratove sa svih strana, progone i ubistva politickih protivnika, novinara, besomucnog medijskog "onanisanja" i izmišljanjasa njegove"TV Bastilje",uterivanje straha, batinaše na ulicama, krade izbora, odnosno glasova, i jak "miris" bede i siromaštva.

Citulja:"Hvala ti za strah, užas i ratove"

Secam se da me je sa šest, sedam godina mama slala u prodavnicu u red za mleko zajedno sa sestrom koja se tek rodila i bila u kolicima (kako bi nas pustili preko reda i eventualno nam dali dve kesice mleka umesto samo jednu); secam se kako sam ucila da vozim rolšue u vrticu prekoputa moje kuce u kojem tada nije bilo dece i sirene koja je vrištala da je vreme da idemo kuci u podrum ili pod babin starinski sto gde sam se igrala sa sestrom; secam se da nam je sve bilo igra, cak i avioni koji su obletali iznad Beograda i naša ideja da možemo da ih oborimo ako se pravimo da pucamo iz kišobrana; ali, ono cega se najviše secam i tokom godina koje su usledile nakon cele te svinjarije je šok na licu moje mame i pogubljeni pogledi ljudi koji ne znaju šta i kako im se desilo što se desilo, ljudi koji su samo nastavili da se secaju "dobrih, starih vremena" i možda nikad nece ni uspeti da se otrgnu od osecanja da su im životi uništeni i da im je nešto zauvek oduzeto, zato što jeste - i politika Miloševicevog režima je za to bila odgovorna.

Medijski mrak, nastanak televizijskog šunda i potpuna neravnopravnost medu gradanskim slojevima, gde su mladi ljudi uvek ti koji gube najviše, pa neki i svoje živote na beogradskim ulicama.

Imala sam želju da vidim iz prve ruke ko su ljudi koji Miloševica i dalje velicaju, i kao neko ko je, manje-više, neutralan po tom pitanju, mislila sam možda da ce mi biti i zabavno. Pogrešila sam, bilo je užasno.

U Požarevcu, u dvorištu kuce Slobodana Miloševica nalazi se njegov grob i iza njega mermerni spomenik s kojeg se on blago smeši svima koji dodu, sa natpisom ispod: "Ubijen u haškom logoru".

Crvene ruže i gerberi položeni su po nadgrobnoj ploci, a njegovi sledbenici, politicki "dinosaurusi" od kojih su se ogradili i pojedini Miloševicevi naslednici u partiji, tiho obilaze do spomenika gde polažu ruku na Slobino hladno rame, miluju ga i ljube.

Bio jednom 9. mart, secate se?

Možda sam ocekivala da ce biti pretežno stari ljudi, ali ono što je u meni izazvalo neku vrstu jeze bila je i pozamašna grupa mladih koji se grupno slikaju oko krsta, babe i dede koji dovode unuke i pogledi puni ponosa na njihovim licima dok ponosno, isturenih grudi stoje da ih slika starac drhtavih prstiju.

Imala sam osecaj da prisustvujem jednoj vrsti nesrecne paralelne dimenzije, gde nekoliko desetina pogrbljenih ljudi velica nešto što više ne postoji. Mislim da bi svi oni koji toliko mrze Miloševica jer im je zbog njegove diktature život zauvek promenjen i izmešten iz jednog sveta u drugi koji se sticajem okolnosti nalazi na istom prostoru, možda osetili trunku zadovoljstva zbog prikaza koji se juce mogao videti ispred Slobine kuce.

Uprkos natpisu na kapiji: "Živ je Sloba, umro nije, dok je Srba i Srbije", utisak koji se nametnuo je da je Sloba definitivno mrtav, a ono što izmili svakog 11. marta sa crvenom ružom u ruci je samo tužni zaostatak i "glic" u sistemu koji nema više nikakav pravac, put ili znacaj.