Sud će odluku doneti pisanim putem u roku od 30 dana.
Pošto je u pitanju jednostranački postupak, završnu reč dao je samo punomoćnik predlagača Zoran Živanović koji je istakao da je "jedina Nedićeva krivica bila u tome što je više voleo 100 živih Srba, nego jednog mrtvog Nemca".
Živanović, punomoćnik predlagača pravne rehabilitacije Nedića, sumirao je sve dokaze koji su izvedeni tokom suđenja u okviru koga je bilo dokaznog materijala na oko čak 13.000 stranica i ocenio da su sve optužbe izrečene na Nedićev račun sa pravnog stanovišta neosnovane.
Završna reč izneta je na 12 strana, a u postupku je učestvovala šest svedoka, od kojih su svi istoričari.
Živanović je istakao da Nedić nije imao nikakvu ulogu u nemačkom logoru na Starom stajmištu.
"Nemci su otvorili logor na Sajmištu, koji je bio tada na hrvatskoj teritoriji, i to pod uslovom da tu ne radi nijedan jedini Srbin. Nemci su ubrzo dovezli dušegupku, čuveni kamion smrti, u kome su ugušili sve koji su bili u logoru na Sajmištu. Nedić tu nije imao nikakvu ulogu. Nije mogao da zaštiti Jevreje jer su ti logori bili isključivo pod nemačkom kontrolom", istakao je Živanović.
Nedić je, navodi se u završnoj reči, spasao i mlade koji su bili članovi partizanskih jedinica.
On je predložio formiranje takozvanih zavoda za prinudno prevaspitavanje mladih. Na taj način spaseni su od smrti, rekao je Živanović.
"Nedić se trudio i da u Srbiji ne zavlada glad - dok je u Grčkoj od gladi umrlo 300.000 ljudi. On je doneo uredbu da se poljoprivreda uzdigne i da se radi u poljima, tako da nije zavlada glad", navodi se u završnoj reči.
U jednom trenutku, kaže Živanović, on je tražio i prijem kod Adolfa Hitlera kome se žalio na odredbu kojom propisano streljane 100 Srba za jednog ubijenog Nemca, a 50 za ranjenog. "I ta odredba kasnije je i bila ukinuta", dodao je.
U završnoj reči je navedeno i da predsednik kvislinške Vlade Srbije u vreme Drugog svetskog rata "nikada nije izdao ni naredbu za borbu protiv Crvene armije".
Živanović je istakao da je Nedić svoje dužnosti obavljao poštujući sve zakone, "bio je odan kruni i uložio je mnogo truda da zemlju pripremi za odbranu".
"General Nedić je shvatio da je Kraljevina Jugoslavija mala zemlja kojom su gospodarile velike sile. Predvideo je da, ukoliko dođe do rata, da će se sve prelomiti preko leđa naroda, i bio je u pravu. Nedić je dobio zadatak da dođe u Beograd oko pregovora o primirju s Nemcima, iako je jedina moguća opcija bila kapitaluacija. Zato je dolazak generala Nedića bio suvišan", navodi se u završnim rečima.
Živanović je rekao da je opustošenoj Srbiji bila potrebna domaća vlast, a sredinom avgusta 1941. godine pripremljen je apel srpskom narodu koji su neki odbili, a neki su ga potpisali.
"Nedić je odbio. Dva puta su se još obraćali Nediću da prihvati formiranje domaće vlade, i oba puta je odbio. Prihvatio je tek kad su Nemci zapretili da će dovesti hrvatske, mađarske i druge trupe i tada je popustio", objasnio je Živanović i istakao da je Nedić tražio od naroda da ne ustaje protiv Nemaca, dok su njega Nemci shvatali kao saveznika koji će im zabiti nož u leđa.
Prema njegovim rečima, Nedić je pozivao i ustanike na mir i to nije tražio da pomogne Nemačkoj već da se izbegnu nova stradanja Srba i drugih nevinih.
"Nedić je tako onima u šumama rekao da se vrate kućama, da se ne zna koliko će rat trajati i da će Srba biti sve manje.... Nemci su u septembru 1941. godine doveli francusku diviziju da se bori protiv ustanika, ali i velikog broja civila. Svi su bez razloga bili streljani. Streljano je oko 50.000 ljudi. Nemci su planirali i nova streljana, ali je Nedićevom zaslugom to sprečeno", istakao je Živanović.
I pre formiranja Nedićeve vlade, navodi se u završnoj reči, Nemci su osnovali mnogobrojne logore, među kojima je najpoznatiji bio Banjički logor.
"Pri odabiru ljudi za streljanje Nemce nije bilo briga da li su ti ljudi bili krivi, streljani su bez utvrđivanje njihove apsolutne odgovornosti", istakao je Živanović i dodao da je nakon 15. avgusta Nedić uveo kategorizaciju odgovornosti vojnika koji su širili komunističke ideje čime su sprečena streljanja njihovih prijatelja i rodbine.
"Takvom kategorizacijom spaseni su rodbina i prijatelji ustanika koji bi takođe bili streljani, ali srećom nisu", rekao je Živanović.
On je obrazložio i da je od perioda okupacije Srbiju zapljuskivao talas izbeglica - došlo je oko 420.000 izbeglih iz Hrvatske i drugih zemalja, od kojih je bilo 80.000 dece bez roditeljskog staranja. "Nedić im je svima pomagao", istakao je Živanović u iznošenju završenu reči u procesu rehabilitacije Milana Nedića.
"Nemačko poverenje u Nedića nije stalno raslo, već stalno slabilo. I Nedićevo odbijanje da se s uniforma ukloni natpis 'S verom u Boga i kralja i otadžbinu' Nemci su shvatili kao da nije lojalan", istakao je i dodao da je Nedić, kada je uhapšen, jedino tražio da mu se pravično sudi.
Ukoliko sud usvoji zahtev i rehabilituje Milana Nedića, to rešenje suda biće konačno jer Zakon iz 2006. godine nije predvideo da bilo ko ima pravo žalbe.
Ukoliko pak sud odbije rehabilitaciju Nedića, podnosioci zahteva će imati pravo da se žale na to rešenje Apelacionom sudu.
Nedićevi potomci zatražili su zahtevom za rehabilitaciju od suda da poništi Uredbu Vlade FNRJ kojom je Milan Nedić proglašen za narodnog neprijatelja i na osnovu koje su mu oduzeta građanska i imovinska prava, odnosno da ga rehabilituje.
Milan Nedić nikada nije bio osuđen, niti je protiv njega podignuta optužnica. Navodno je u pritvoru izvršio samoubistvo, a nikada nije objavljeno gde je sahranjen.
Postupak za rehabilitaciju Nedića iniciran 2008. godine, ali je rasprava pred sudskim većem, kojoj prisustvuje i javnost, počela u decembru 2015. godine.
Protivnici tvrde da bi se Srbija rehabilitacijom saradnika okupatora stavila na stranu poraženih u ratu i obavila reviziju istorije, dok drugi smatraju da je Nedića ubio komunistički režim i da je bez sudske odluke proglašen za kvislinga i ratnog zločinca.
Nedić je bio predsednik srpske vlade u periodu okupacije.
Zemlju je napustio krajem 1945, ali je ubrzo uhapšen u Austriji i vraćen u Jugoslaviju.
Nije mu suđeno, jer je 4. februara 1946. izvršio samoubistvo skočivši sa prozora istražnog zatvora.
Teške optužbe iz "zvanične istorije" na račun Nedića, međutim, dovedene su tokom aktuelnog procesa rehabilitacije više puta u pitanje.
Tokom iznošenja završnih reči ispred suda okupili su se Komunisti Srbije, a bilo je prisutno i desetak policajaca. Incidenata nije bilo.
Postupak je iniciran 2008. godine, ali je rasprava pred sudskim većem počela 7. decembra 2015. godine.
Zahtev za rehabilitaciju podneli su Srpski liberalni savet, Udruženje političkih zatvorenika i žrtava komunističkog režima i porodica Nedić.
Nedić je bio predsednik srpske vlade u periodu okupacije, a posle rata mu nije suđeno, jer je 4. februara 1946. izvršio samoubistvo skokom kroz prozor istražnog zatvora.
Čovek bogate biografije, upitnih stavova i riskantnih odluka, doživeo je na kraju karijere sunovrat i propast.
Borio se u Balkanskim ratovima i u Prvom svetskom ratu. U međuratnom peridu postaje načelnik generalštaba i ministar vojske i mornarice. Smenjen je i penzionisan zbog svojih pronemačkih stavova i bliskosti sa pokretom "Zbor" Dimitrija Ljotića.
Vraća se u službu pred Aprilski rat, u kom je komandovao Trećom grupom armija koja je imala zadatak da brani najvažniji deo fronta na granici prema Bugarskoj, ali nije pružila nikakav otpor.
Povezane vesti
Istorija kaže da su ga nemačke okupacione vlasti postavile za predsednika marionetske "Vlade narodnog spasa" sa ciljem da lakše uguše ustanak u Srbiji.
Nedić je, navodno, bio motivisan brigom za opstanak srpskog naroda u Hitlerovom novom poretku.
Želeo je da obezbedi utočište za Srbe koji su bili progonjeni u drugim delovima okupirane Jugoslavije, kao i da spreči pobedu komunista u ratu.
Njegovoj vladi je, kako se smatralo, dato zaduženje za mnoge aktivosti u vezi sa holokaustom i progonom antifašista, kao što su registracija i hapšenje Jevreja i zajednička kontrolu nad logorom Banjica.
Nedić je, prema istorijskim izvorima, bio fasciniran nemačkim nacionalsocijalizmom i pokušao je da uredi Srbiju po ugledu na Treći rajh.
Sa oslobođenjem Srbije povukao se sa Nemcima u Austriju, pokušavajući da organizuje otpor novoj komunističkoj Jugoslaviji. Posle nemačkog poraza se predao zapadnim Saveznicima, koji su ga izručili novim jugoslovenskim vlastima.
Milan Nedić nikada nije bio osuđen, niti je protiv njega podignuta optužnica.
Navodno je u pritvoru 4. februara 1946 izvršio samoubistvo, a nikada nije objavljeno gde je sahranjen.
Sve o Milanu Nediću:
Sa Bolombojem je druga priča! Vojnik Zvezde se vratio, a jedan važan detalj može da "pogura" tim do plej-ofa
Jovanović spasao Partizan: Odbranio penal, "zaključao" gol i sačuvao tri boda za kraj godine!
Prvo oglašavanje Čede Jovanovića o razvodu: "Nešto se čoveku desi što ne može da sanja, ja sam to doživeo "
Ovo je trudna verenica ubijenog Nikole iz Kaluđerice: Napadači pucali kroz prozor, čula se vriska i škripa guma
Lalatović skočio na Dudića, novinari sprečili tuču! Pogledajte haos posle utakmice u Novom Sadu