Ubistvo Đinđića, 12. marta 2003. godine, poslednje je ubistvo čelnika vlasti u Srbiji i kao takvo još sveža rana u političkom ali i svakodnevnom životu građana Srbije.

Za ubistvo čoveka koji je započeo političke i ekonomske reforme i obećavao članstvo Srbije u EU do 2010. godine, osuđene su ubice iz tadašnje Službe državne bezbednosti (danas BIA) ali politički nalogodavci do danas nisu otkriveni.

Zbog organizovanja ubistva premijera na 40 godina zatvora osuđen je bivši komandant JSO (Jedinice za specijalne operacije - "Crvenih beretki") Milorad Ulemek Legija. Na istu kaznu osuđen je i Zvezdan Jovanović, neposredni izvršilac ubistva i bivši Ulemekov zamenik.

Politička pozadina ubistva Đinđića nije otkrivena, iako je bila oformljena posebna komisija (tzv. Koraćeva komisija) a i danas se, s vremena na vreme, poziva na ovakve istrage.

Za vreme Đinđićevog mandata, nakon "pada komunizma" i u Srbiji a desetak godina nakon što je to urađeno u Istočnoj Evropi, pokrenut je proces demokratizacije društva i korenitih ekonomskih i socijalnih reformi.

------------------------------------------------------------------------------------------------------

Kosovo kao vrhunska spin tema

..."Kosovo nije poslužilo kao katalizator za načelno preispitivanje temelja na kojima je naša politička zajednica konstituisana nego kao dobrodošli povod da se takva rasprava izbegne".

("Politika i društvo", rasprave, članci, eseji)

------------------------------------------------------------------------------------------------------


Reforme (inače započete, pa prekinute, davne 1989. godine zakonima o privatizaciji za vreme savezne vlade Ante Markovića) se u Srbiji nekako odvijaju, ali "Đinđićeva" zaostavština ostaje i ono u čemu se nismo ni pedlja pomerili od njegovog vremena - pitanja Kosova i Metohije.

Zbog toga je ovo i pravi trenutak da se podsetimo kako je Đinđić gledao "na Kosovo".

Filozof po obrazovanju, pragmatičar po političkoj vokaciji, Đinđić je predlagao niz rešenja za Kosovo - od federalizacije do podele uz kompromis.

"Ponude" oprečne ali povezane jednom idejom - da se pitanje Kosova mora rešiti, i to što pre.

“Ovo što sada imate je najgore – bela smrt, u snegu ste, mislite da vam je lepo, a postepeno umirete. Morate da se probudite i da tog trenutka kažete da ste u opasnosti. Kosovo je opasnost za srpsku državnost, rana kroz koju može da nam iscuri poslednja kap krvi. Moramo da je zatvorimo na neki način. Maksimalno povoljno za sebe, ali uz kompromis sa drugom stranom, sa Albancima koji na Kosovu žive“, izjavio je Đinđić u svom poslednjem intervjuu, krajem februara 2003. godine.

Da je "poslednji trenutak za razgovore o Kosovu", Đinđić je insistirao s početka te godine, i u nekoliko izjava oštro kritikuje međunarodnu zajednicu koja već tada tiho ali sistematski, u suprotnosti sa Rezolucijom UN 1244, eliminiše bilo kakvu vezu Srbije i Kosova i Metohije - od zakonodavstva, carinskog i poreskog sistema, do raspolaganja državnom imovinom i međunarodnog predstavljanja.

U tom periodu poslao je i pisma liderima Velike Britanije, SAD i Rusije - Toniju Bleru, Džordžu Bušu i Vladimiru Putinu - u kojima od njih traži hitan razgovor o Kosovu. Đinđić u tim pismima upozorava da Kosovo klizi u nezavisnost, traži da razgovori počnu što pre i iznosi svoje predloge mogućih rešenja.

“Ako danas izbegnemo sutrašnje probleme, idemo putem oportunizma. To odbijam”, istakao je u jednom pismu.

U pismu Vladimiru Putinu Đinđić piše da međunarodna zajednica po pitanju regularizacije problema Kosova preti da napravi ogromnu grešku i ističe da je u toku “’spontano’ organizovanje Kosova ka nezavisnosti”, što će se pet godina kasnije i dogoditi (formalnim samoproglašenjem 17. februara 2008)

______________________________________________________

Moć vlasti se kontroliše samo opozicijom

"Na koji način je moguća efikasna kontrola moći? Ako isključimo metafizičku zamisao o samokontroli i samonormiranju, ostaje nam ultimativni odgovor: Moć se može kontrolisati samo konkurentskom moći, tj. politička moć se može kontrolisati isključivo političkom opozicijom".

("Politika i društvo", rasprave, članci, eseji)

______________________________________________________


U tom pismu Đinđić pominje i podelu Kosova, kao moguće rešenje.

“Naš predlog se sastoji u tome da se bez gubljenja vremena pristupi potražnji kompromisa koji bi bio prihvatljiv za obe strane, srpsku i albansku. Takvo rešenje je moguće, jer mi u Srbiji nismo namerili da ubeđujemo kosovske Albance da žive zajedno sa nama. Hoćemo da sačuvamo državni interes Srbije, da zaštitimo prava srpske zajednice na Kosovu i obezbedimo čuvanje naših spomenika, religije i kulture. To može da se učini pri punom uvažavanju albanske nacionalne zajednice, sve do deljenja Kosova, ako drugačije ne bude moguće. Cilj sadašnjeg ličnog obraćanja je moja molba Vama da iskoristite Vaš veliki međunarodni autoritet, da se problem Kosova pokrene sa mrtve tačke, u stranu dostignuća dugoročnog i stabilnog rešenja”, istakao je Đinđić.

U sličnom pismu britanskom premijeru Toniju Bleru, Đinđić je tada dao još nekoliko "tema za razmišljanje".

"“Prva opcija je federalizacija u kojoj bi Albanci i Srbi imali sličan status kao Muslimani i Hrvati u BiH. Ovo rešenje bi omogućilo dovoljno garancije Srbima da uživaju svoja prava u skladu sa samoupravom na Kosovu. Ovakvo konstituisano Kosovo bi imalo asimetričan status u odnosu na Srbiju - više od pokrajine, manje od federalne jedinice. Druga opcija, u slučaju da prva ne uspe, ugledala bi se na Kipar, sa teritorijalnom demarkacijom, ali nepromenjenim granicama. U ovom slučaju, Srbi bi organizovali svoj politički život uglavnom u severnom Kosovu. Treća opcija u slučaju da ove dve ne uspeju, biće promena granica sporazumom. U tom slučaju, srpska nacionalna zajednica bi dobila svoj deo teritorije”, ističe Đinđić.

Đinđić je o Kosovu pričao i u svom poslednjem intervjuu koji je dao 21. februara 2003. godine naveo nekoliko faza za koje smatra da su neophodne u procesu rešavanja pitanja Kosova.

"Prva faza je stvaranje raspoloženja u svetskom mnjenju da se pokrene pitanje Kosova. Druga je da mi izložimo ideju kako to pitanje može biti rešeno – moja prva ideja je federalizacija u kojoj su Srbi konstitutivni narod koji će imati svoje institucije u okviru zajedničkih institucija. Mi bismo kao Srbija onda dali vreme takvom Kosovu da profunkciniše ako može. Ako ne može, idemo dalje“, rekao je Đinđić.


Prema njegovim rečima, potrebno je “vrlo otvoreno pričati o tome, kao kada imate gangrenu ili bolest“.

“Svet nije raspoložen za to, ali sam veoma zadovoljan što sam video da su ljudi u Srbiji mnogo raspoloženiji nego što sam očekivao. To jeste jedna kontroverzna i vruća tema, ali lideri moraju da otvaraju takve teme, a ne da podilaze javnosti, nego da ukazuju na probleme. Kosovo nam je problem, ne možemo da zatvaramo oči pred realnošću“, istakao je on.

Zoran Đinđić je ubijen 12. marta 2003. godine na ulazu zgrade Vlade Srbije, a Kosovo je 2008. godine proglasilo nezavisnost, što je do sada priznalo oko 100 zemalja sveta.

Kosovo je danas član nekoliko međunarodnih organizacija poput MMF-a, Svetske banke i FIFA, ali ne i deo Ujedinjenih nacija. Propao je pokušaj, zasad, da uđe u UNESCO, kao i u Interpol.

Među zemljama Evropske unije koje nisu priznale Kosovo su Španija, Slovačka, Kipar, Grčka i Rumunija, a kada je reč o svetskim silama to su, između ostalog, Rusija, Kina, Brazil i Indija.

Po čemu vi pamtite Zorana Đinđića?