Srbija je 2008. godinu dočekala veselo, na trgovima, uz vatromet i nastupe poznatih muzičkih bendova. Uz to opštenarodno veselje mogli smo da naslutimo neke događaje koji će uslediti, ali ne sve.
Predsednički izbori su već bili raspisani, kampanje su počele pa smo već mogli da se "kladimo" ko će biti na čelu države.
Iako smo znali da će Kosovo proglasiti nezavisnost, u dubini duše smo se nerealno nadali da će svetske sile to možda sprečiti, ali da će Beograd zbog toga goreti danima - nismo mogli da naslutimo.
Svih ovih godina verovali smo da će Ratko Mladić, koji se tu i tamo po Srbiji pojavljivao na svadbama, jednog dana biti uhapšen, a da nam je neko na početku godine rekao da će prvi ipak "pasti" Radovan Karadžić, od koga je i Karla del Ponte digla ruke, ne bismo mu verovali.
Poseban šok za Beograđane bilo je saznanje da je Karadžić, alijas Dragan Dabić, godinama živeo među njima, ne bežeći ni od TV kamera kada je u svojoj novoj ulozi nadrilekara propagirao zdrav život.
Ni pad Vlade i parlamentarni izbori nisu bili veliko iznenađenje za stanovnike Srbije, navikle na česta glasanja, ali veliki povratak SPS-a, njihova ključna uloga u formiranju nove Vlade Srbije i Skupštine Beograda, teško da je bila jedna od novogodišnjih želja samih socijalista, a kamoli ostatka Srbije.
Ipak, što se parlamentarnog života Srbije tiče, možda je veći šok bilo cepanje najveće opozicione stranke - SRS, odvajanje Tomislava Nikolića i formiranje Srpske napredne stranke.
Protekla godina nije mnogo radosti donela ni DSS-u. Ophrvani lošim izbornim rezultatima, stranku su počeli da napuštaju funkcioneri, ne samo po unutrašnjosti nego i u "centrali", pa su tako Radoš Ljušić i Tihomir Arsić "uvideli" da Tomislav Nikolić vodi politiku kakva njima "paše" i napustili Vojislava Koštunicu, koji je preuzeo rukovođenje Gradskim odborom stranke "zbog neophodne reorganizacije".
Iako imaju lepe plate, poslanici su više vremena posvetili nerviranju građana, nego ozbiljnom radu u Skupštini. Tako smo i poslednju nedelju 2008. dočekali bez usvojenog budžeta, koji je posle višednevnog natezanja konačno izglasan u pet do dvanaest.
Ko je želeo da sa starim pasošem otputuje u inostranstvo za novogodišnje praznike verovatno će poslanicima u 2009. poželeti sve najgore, jer su u poslednjem trenutku produžili važenje "plavih" putnih isprava. Ako ste poželeli onaj hi-tech novi crveni pasoš, bolje sada stanite u red, ne biste li ga dobili do mora.
Te, za građane životne stvari, vrlo teško dolaze na red u srpskom parlamentu, ali nas je zato opozicija "častila" javljanjem po povredi Poslovnika, koje je - kada se saberu svi ti sati radikala provedeni za govornicom u klevetanju, pretnjama i polemici sa "odbeglim" Nikolićem - trajalo danima.
Doživeli smo velike oscilacije kursa dinara, prodali smo RTB Bor, pa raskinuli taj ugovor, Zastavu smo "udali" za Fijat, upisali besplatne akcije za koje ni danas ne znamo koliko vrede, pukla je Veljina koncesija za autoput Horgoš-Požega, brojna poskupljenja i retka pojeftinjenja da ne spominjemo.
Ipak, otvorili smo deo obilaznice oko Beograda, koju, istina, retko koji vozač koristi, odvukli smo kranove tamo gde će biti most preko Ade, pa će valjda sad početi i da zabadaju šipove tog giganta. Opet nam prete izgradnjom metroa u Beogradu, Koridorom 10, obnovom Železnice…
Na kraju godine svečano smo u Moskvi potpisali ugovor za NIS i dobili politička obećanja od Medvedeva da će izgraditi Južni tok i skladište gasa u Banatskom Dvoru.
Iako predsedniku Rusije i gigantu Gaspromu predsednik Srbije i veći deo Vlade veruju, G 17 Plus i njen čelnik Mlađan Dinkić ne veruju ništa. Zato je Dinkić izašao iz pregovaračkog tima za energetski sporazum, na Vladi glasao protiv tog dokumenta i time poljuljao stabilnost Cvetkovićevog kabineta. Kako će se ova "saga" završiti, videćemo u 2009. godini.
I dok neki sanjaju da imaju svoj biznis i mlate pare kao mnogi srpski tajkuni, ispostavilo se da je najbolje zaposlenje koje može da zadesi prosečnog Srbina - član upravnog odbora ili direktor nekog javnog preduzeća.
Što se tiče domaćih privrednika, oni su u Srbiji i komšiluku pokupovali još ponešto, pre nego što je ekonomska kriza planetarnih razmera stigla i do naših malih granica.
Mišković je kupio robne kuće Boska u RS, beogradski hotel Interkontinental, otvorio nekoliko novih "sampiški" u Bugarskoj i Albaniji. Dokazao je da ni Podgorica nije "kraj sveta", jer je i ona dobila Delta City.
Cepter je stidljivo pazario IMT i Institut u Igalu, Verano motors počeo je da otvara renovirane Robne kuće, čiji je vlasnik od oktobra prethodne godine, a Miodrag Kostić Kole kupio je pola Kopaonika.
Institucije koje su po anketama vazda uživale najveće poverenje građana - SPC i Vojska, preživele su u drugoj polovini godine ozbiljne potrese.
SPC nije izabrala novog patrijarha i pored molbe bolesnog Pavla da mu se dozvoli povlačenje. Nedostatak poglavara kulminirao je svađom vladike Artemija sa sveštenstvom na Kosovu, pa i sa samim v.d. patrijarha Amfilohijem, kome je poslednji udarac zadao najmlađi vladika Grigorije, pismom u kojem ukazuje na sve nagomilane probleme u SPC.
Na kraju godine na površinu je izbio i sukob dvojice ljudi najodgovornijih za našu bezbednost i odbranu države. Ministar odbrane Dragan Šutanovac i načelnik Generalštaba general Zdravko Ponoš nisu hteli zajedno ni piće da popiju na novogodišnjem prijemu, a da su im koncepcije odbrane zemlje potpuno različite, te da "Ministarstvo ništa ne radi" obavestio nas je Ponoš u intervjuu medijima.
Radikali su na momenat zaboravili na Tomu prepavši se da nam preti vojni puč kad načelnik GŠ tako otvoreno istupa protiv svog "civilnog kontrolora" ministra. Vlada je stala uz svog čoveka Šutanovca, a predsednik nam je rekao da smo bezbedni i da će rešiti problem. I rešio ga je smenom Ponoša.
Te 2008. pompezno smo pohapsili neke ljude od ugleda u narodu: Džaju i Vladimira Cvetkovića, tužioca Radeta Terzića, gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića.
Srpski student je pretukao američkog kolegu u SAD pa uz pomoć našeg konzulata "zbrisao" u domovinu, gde mu sada mi sudimo.
Srbiju je potreslo i nekoliko monstruoznih ubistava, a porodično nasilje i narkomanija su u porastu. Deca su nam malobrojna, ali potpuno raspuštena, pa mlate drugare i profesore po školama i sve to snimaju mobilnim telefonima.
Svet je, kao nikada do sada, pratio borbu za predsedničke kandidate republikanaca i demokrata, istina nešto više među demokratama Hilari Klinton i Barakom Obamom.
Kada je Obama konačno potukao Bilovu suprugu, pomislili smo da tu neće biti nekih iznenađenja, a onda su nas republikanci prodrmali guvernerkom sa Aljaske, kandidatkinjom za potpredsednika države Sarom Pejlin. Ta dama koja voli da lovi medvede, prezire borce za zaštitu ozonskog omotača, bivša mis Aljaske, po mnogima je dotukla republikanskog kandidata Mekejna.
Obama je ubedljivo pobedio na izborima i postao prvi crni američki predsednik. Njegova pobeda slavljena je na svim kontinentima, a možda najemotivnije u Africi, gde je njegova baba "kolo vodila".
Kada se završila ta skupa i uzbudljiva trka, svet je zapao u paniku i depresiju jer se ekonomski sistem liberalne američke ekonomije urušio kao kula od karata, a kriza prelila preko granica SAD, širom planete.
Prezaduženi Amerikanci i Englezi počeli su masovno da ostaju bez kuća kupljenih na kredite koje ne mogu da otplaćuju, a veliki broj njih ostao je i bez posla. Banke i fondovi u kojima su držali novac, kojima su uplaćivali penzije, a u kojima su oni bogatiji na parama i zarađivali, propali su stigavši samo da svojim menadžerima, koji su se kockali tuđim novcem, isplate velike otpremnine.
Teroristi su i 2008. dokazali da nisu klonuli. Dok je Pakistan tragao za ubicama Benazir Buto, u Mumbaju, koji nostalgičari i dalje zovu Bombaj, izveden je teroristički napad u kojem su stotine stranaca i pripadnika viših kasta držani kao taoci, a mnogi su i ubijeni.
Omladina nije mirovala ni u Grčkoj gde su kraj godine obeležile velike višednevne demonstracije, započete kada je policajac slučajno ubio jednog petnaestogodišnjaka.
Odnosi Rusije i Gruzije postajali su sve gori dok diplomatska svađa nije prerasla u desetodnevni rat.
Austriju je potresao slučaj Fricl - otac u podrumu 24 godine držao zatočenu ćerku i sa njom izrodio decu.
Mjanmar su pogodile teške poplave u kojima je stradao veći deo stanovništva, a Kinu razoran zemljotres koji je odneo blizu 60.000 života. U Madridu se dogodila teška avionska nesreća u kojoj je stradalo 153 ljudi.
Berluskoni se vratio na vlast u Italiji i sa nekoliko skandala protresao svet. Medvedev i Putin su zamenili funkcije. U svet politike i na premijersko mesto vratio se i Milo Đukanović i pored ranijih uveravanja da mu je politike preko glave, a Filip Vujanović izabran je za predsednika Crne Gore.
Hrvatsku je potesao talas ubistava koji je kulminirao likvidacijom ćerke advokata optuženog generala Zagorca i novinara Ive Pukanića. To je bio povod da srpska i hrvatska policija počnu ozbiljnije da sarađuju u borbi protiv kriminalaca s obe strane granice, koji se nikad nisu libili da zajedno ubijaju i švercuju ljude i drogu. Slovenci su dobili novu Vladu, novog predsednika i novu misiju - zaustaviti prijem Hrvatske u EU zbog spora oko granice.
U 2008. su nas napustili neki veliki i neki dragi ljudi. Umrli su Bobi Fišer, Milenko Zablaćanski, Desimir Tošić, Sonja Savić, Mira Alečković, akademik Dejan Medaković, nadbiskup France Perko, legenda romske muzike Šaban Bajramović, Boris i Dino Dvornik, ruski patrijarh Aleksej, predsednik indonezije Suharto, predsednik Slovenije Janez Drnovšek, Artur Klark, Iv Sen Loran, Aleksandar Solženjicin, novinar Đoko Vještica, atentator na Tita Nikola Kavaja i nobelovac Harold Pinter.
I šta reći na kraju ovakve godine nego zbogom prestupnoj 2008. i srećna vam prosta 2009, ali stvarno srećna, jer osim zdravlja i ljubavi, kako stvari stoje, sreća će građanima Srbije biti neophodna da je prebrode i uđu u narednu deceniju 21. veka.
Ako želite detaljnije da se podsetite svih događaja koji su obeležili 2008. godinu kliknite OVDE, a foto galeriju pogledajte OVDE. Najbolje fotografije snimljene u protekloj godini po izboru MONDA pogledajte u galeriji OVDE.
(Ana Ćešić - MONDO)
Predsednički izbori su već bili raspisani, kampanje su počele pa smo već mogli da se "kladimo" ko će biti na čelu države.
Iako smo znali da će Kosovo proglasiti nezavisnost, u dubini duše smo se nerealno nadali da će svetske sile to možda sprečiti, ali da će Beograd zbog toga goreti danima - nismo mogli da naslutimo.
Svih ovih godina verovali smo da će Ratko Mladić, koji se tu i tamo po Srbiji pojavljivao na svadbama, jednog dana biti uhapšen, a da nam je neko na početku godine rekao da će prvi ipak "pasti" Radovan Karadžić, od koga je i Karla del Ponte digla ruke, ne bismo mu verovali.
Poseban šok za Beograđane bilo je saznanje da je Karadžić, alijas Dragan Dabić, godinama živeo među njima, ne bežeći ni od TV kamera kada je u svojoj novoj ulozi nadrilekara propagirao zdrav život.
Ni pad Vlade i parlamentarni izbori nisu bili veliko iznenađenje za stanovnike Srbije, navikle na česta glasanja, ali veliki povratak SPS-a, njihova ključna uloga u formiranju nove Vlade Srbije i Skupštine Beograda, teško da je bila jedna od novogodišnjih želja samih socijalista, a kamoli ostatka Srbije.
Ipak, što se parlamentarnog života Srbije tiče, možda je veći šok bilo cepanje najveće opozicione stranke - SRS, odvajanje Tomislava Nikolića i formiranje Srpske napredne stranke.
Protekla godina nije mnogo radosti donela ni DSS-u. Ophrvani lošim izbornim rezultatima, stranku su počeli da napuštaju funkcioneri, ne samo po unutrašnjosti nego i u "centrali", pa su tako Radoš Ljušić i Tihomir Arsić "uvideli" da Tomislav Nikolić vodi politiku kakva njima "paše" i napustili Vojislava Koštunicu, koji je preuzeo rukovođenje Gradskim odborom stranke "zbog neophodne reorganizacije".
Iako imaju lepe plate, poslanici su više vremena posvetili nerviranju građana, nego ozbiljnom radu u Skupštini. Tako smo i poslednju nedelju 2008. dočekali bez usvojenog budžeta, koji je posle višednevnog natezanja konačno izglasan u pet do dvanaest.
Ko je želeo da sa starim pasošem otputuje u inostranstvo za novogodišnje praznike verovatno će poslanicima u 2009. poželeti sve najgore, jer su u poslednjem trenutku produžili važenje "plavih" putnih isprava. Ako ste poželeli onaj hi-tech novi crveni pasoš, bolje sada stanite u red, ne biste li ga dobili do mora.
Te, za građane životne stvari, vrlo teško dolaze na red u srpskom parlamentu, ali nas je zato opozicija "častila" javljanjem po povredi Poslovnika, koje je - kada se saberu svi ti sati radikala provedeni za govornicom u klevetanju, pretnjama i polemici sa "odbeglim" Nikolićem - trajalo danima.
Doživeli smo velike oscilacije kursa dinara, prodali smo RTB Bor, pa raskinuli taj ugovor, Zastavu smo "udali" za Fijat, upisali besplatne akcije za koje ni danas ne znamo koliko vrede, pukla je Veljina koncesija za autoput Horgoš-Požega, brojna poskupljenja i retka pojeftinjenja da ne spominjemo.
Ipak, otvorili smo deo obilaznice oko Beograda, koju, istina, retko koji vozač koristi, odvukli smo kranove tamo gde će biti most preko Ade, pa će valjda sad početi i da zabadaju šipove tog giganta. Opet nam prete izgradnjom metroa u Beogradu, Koridorom 10, obnovom Železnice…
Na kraju godine svečano smo u Moskvi potpisali ugovor za NIS i dobili politička obećanja od Medvedeva da će izgraditi Južni tok i skladište gasa u Banatskom Dvoru.
Iako predsedniku Rusije i gigantu Gaspromu predsednik Srbije i veći deo Vlade veruju, G 17 Plus i njen čelnik Mlađan Dinkić ne veruju ništa. Zato je Dinkić izašao iz pregovaračkog tima za energetski sporazum, na Vladi glasao protiv tog dokumenta i time poljuljao stabilnost Cvetkovićevog kabineta. Kako će se ova "saga" završiti, videćemo u 2009. godini.
I dok neki sanjaju da imaju svoj biznis i mlate pare kao mnogi srpski tajkuni, ispostavilo se da je najbolje zaposlenje koje može da zadesi prosečnog Srbina - član upravnog odbora ili direktor nekog javnog preduzeća.
Što se tiče domaćih privrednika, oni su u Srbiji i komšiluku pokupovali još ponešto, pre nego što je ekonomska kriza planetarnih razmera stigla i do naših malih granica.
Mišković je kupio robne kuće Boska u RS, beogradski hotel Interkontinental, otvorio nekoliko novih "sampiški" u Bugarskoj i Albaniji. Dokazao je da ni Podgorica nije "kraj sveta", jer je i ona dobila Delta City.
Cepter je stidljivo pazario IMT i Institut u Igalu, Verano motors počeo je da otvara renovirane Robne kuće, čiji je vlasnik od oktobra prethodne godine, a Miodrag Kostić Kole kupio je pola Kopaonika.
Institucije koje su po anketama vazda uživale najveće poverenje građana - SPC i Vojska, preživele su u drugoj polovini godine ozbiljne potrese.
SPC nije izabrala novog patrijarha i pored molbe bolesnog Pavla da mu se dozvoli povlačenje. Nedostatak poglavara kulminirao je svađom vladike Artemija sa sveštenstvom na Kosovu, pa i sa samim v.d. patrijarha Amfilohijem, kome je poslednji udarac zadao najmlađi vladika Grigorije, pismom u kojem ukazuje na sve nagomilane probleme u SPC.
Na kraju godine na površinu je izbio i sukob dvojice ljudi najodgovornijih za našu bezbednost i odbranu države. Ministar odbrane Dragan Šutanovac i načelnik Generalštaba general Zdravko Ponoš nisu hteli zajedno ni piće da popiju na novogodišnjem prijemu, a da su im koncepcije odbrane zemlje potpuno različite, te da "Ministarstvo ništa ne radi" obavestio nas je Ponoš u intervjuu medijima.
Radikali su na momenat zaboravili na Tomu prepavši se da nam preti vojni puč kad načelnik GŠ tako otvoreno istupa protiv svog "civilnog kontrolora" ministra. Vlada je stala uz svog čoveka Šutanovca, a predsednik nam je rekao da smo bezbedni i da će rešiti problem. I rešio ga je smenom Ponoša.
Te 2008. pompezno smo pohapsili neke ljude od ugleda u narodu: Džaju i Vladimira Cvetkovića, tužioca Radeta Terzića, gradonačelnika Zrenjanina Gorana Kneževića.
Srpski student je pretukao američkog kolegu u SAD pa uz pomoć našeg konzulata "zbrisao" u domovinu, gde mu sada mi sudimo.
Srbiju je potreslo i nekoliko monstruoznih ubistava, a porodično nasilje i narkomanija su u porastu. Deca su nam malobrojna, ali potpuno raspuštena, pa mlate drugare i profesore po školama i sve to snimaju mobilnim telefonima.
Svet je, kao nikada do sada, pratio borbu za predsedničke kandidate republikanaca i demokrata, istina nešto više među demokratama Hilari Klinton i Barakom Obamom.
Kada je Obama konačno potukao Bilovu suprugu, pomislili smo da tu neće biti nekih iznenađenja, a onda su nas republikanci prodrmali guvernerkom sa Aljaske, kandidatkinjom za potpredsednika države Sarom Pejlin. Ta dama koja voli da lovi medvede, prezire borce za zaštitu ozonskog omotača, bivša mis Aljaske, po mnogima je dotukla republikanskog kandidata Mekejna.
Obama je ubedljivo pobedio na izborima i postao prvi crni američki predsednik. Njegova pobeda slavljena je na svim kontinentima, a možda najemotivnije u Africi, gde je njegova baba "kolo vodila".
Kada se završila ta skupa i uzbudljiva trka, svet je zapao u paniku i depresiju jer se ekonomski sistem liberalne američke ekonomije urušio kao kula od karata, a kriza prelila preko granica SAD, širom planete.
Prezaduženi Amerikanci i Englezi počeli su masovno da ostaju bez kuća kupljenih na kredite koje ne mogu da otplaćuju, a veliki broj njih ostao je i bez posla. Banke i fondovi u kojima su držali novac, kojima su uplaćivali penzije, a u kojima su oni bogatiji na parama i zarađivali, propali su stigavši samo da svojim menadžerima, koji su se kockali tuđim novcem, isplate velike otpremnine.
Teroristi su i 2008. dokazali da nisu klonuli. Dok je Pakistan tragao za ubicama Benazir Buto, u Mumbaju, koji nostalgičari i dalje zovu Bombaj, izveden je teroristički napad u kojem su stotine stranaca i pripadnika viših kasta držani kao taoci, a mnogi su i ubijeni.
Omladina nije mirovala ni u Grčkoj gde su kraj godine obeležile velike višednevne demonstracije, započete kada je policajac slučajno ubio jednog petnaestogodišnjaka.
Odnosi Rusije i Gruzije postajali su sve gori dok diplomatska svađa nije prerasla u desetodnevni rat.
Austriju je potresao slučaj Fricl - otac u podrumu 24 godine držao zatočenu ćerku i sa njom izrodio decu.
Mjanmar su pogodile teške poplave u kojima je stradao veći deo stanovništva, a Kinu razoran zemljotres koji je odneo blizu 60.000 života. U Madridu se dogodila teška avionska nesreća u kojoj je stradalo 153 ljudi.
Berluskoni se vratio na vlast u Italiji i sa nekoliko skandala protresao svet. Medvedev i Putin su zamenili funkcije. U svet politike i na premijersko mesto vratio se i Milo Đukanović i pored ranijih uveravanja da mu je politike preko glave, a Filip Vujanović izabran je za predsednika Crne Gore.
Hrvatsku je potesao talas ubistava koji je kulminirao likvidacijom ćerke advokata optuženog generala Zagorca i novinara Ive Pukanića. To je bio povod da srpska i hrvatska policija počnu ozbiljnije da sarađuju u borbi protiv kriminalaca s obe strane granice, koji se nikad nisu libili da zajedno ubijaju i švercuju ljude i drogu. Slovenci su dobili novu Vladu, novog predsednika i novu misiju - zaustaviti prijem Hrvatske u EU zbog spora oko granice.
U 2008. su nas napustili neki veliki i neki dragi ljudi. Umrli su Bobi Fišer, Milenko Zablaćanski, Desimir Tošić, Sonja Savić, Mira Alečković, akademik Dejan Medaković, nadbiskup France Perko, legenda romske muzike Šaban Bajramović, Boris i Dino Dvornik, ruski patrijarh Aleksej, predsednik indonezije Suharto, predsednik Slovenije Janez Drnovšek, Artur Klark, Iv Sen Loran, Aleksandar Solženjicin, novinar Đoko Vještica, atentator na Tita Nikola Kavaja i nobelovac Harold Pinter.
I šta reći na kraju ovakve godine nego zbogom prestupnoj 2008. i srećna vam prosta 2009, ali stvarno srećna, jer osim zdravlja i ljubavi, kako stvari stoje, sreća će građanima Srbije biti neophodna da je prebrode i uđu u narednu deceniju 21. veka.
Ako želite detaljnije da se podsetite svih događaja koji su obeležili 2008. godinu kliknite OVDE, a foto galeriju pogledajte OVDE. Najbolje fotografije snimljene u protekloj godini po izboru MONDA pogledajte u galeriji OVDE.
(Ana Ćešić - MONDO)
Pridruži se MONDO zajednici.
