Zoran Živković na 40 hektara zasadio vinovu lozu, Rade Obradović obilazio je francuske vinarije, dok Aleksandar Vučić ima 150 knjiga o vinima, piše "Politika"
Zoran Živković na 40 hektara zasadio vinovu lozu, Rade Obradović obilazio je francuske vinarije, dok Aleksandar Vučić ima 150 knjiga o vinima, piše "Politika"
„Vino je izraz kulture naroda”, kaže Stevan Rajta, profesionalni somelije, koji daje savete u nekoliko beogradskih restorana i hotela. Ako je tako, kultura se vraća u Srbiju.
Poslednjih godina sve više građana Srbije umesto žestokih pića i piva, pije vino. I ne samo da pije nego se i obrazuje tako što kupuje knjige o vinima i pravi svoj mali podrum.
Domaći proizvođači, a naročito privatnici trude se da naprave dobro vino, koje više nije jeftino kao nekada. Istina, nekada su se pile litre špricera od „banatskog” i sode, od čega je sigurno bolela glava. Sada poznavaoci popiju čašu-dve dobrog vina i to je to.
Među političarima mnogi su postali stručnjaci za vino, sposobni da objasne poreklo jedne ili druge etikete, kako se koje vino pije, uz koje jelo najbolje dolazi do izražaja njegov kvalitet.
Ali samo je Zoran Živković, bivši premijer, počeo da se bavi vinogradarstvom zato što je dobro poznavao vina i zato što vino ima svoju filozofiju i romantiku. Živković je da bi sagledao naše tržište iz Argentine uvezao vino marke „mišel torino”, a pre dve godine je otišao korak dalje i zasadio lozu na 40 hektara u Krčedinu. „Moj vinograd spada među veće u Srbiji. Sledeće godine će biti nulta berba, a 2010. godine prva komercijalna berba i očekujem svetske sorte kao što su kaberne, sovinjon, šardone”, kaže Živković i dodaje da je Srbija imala lošu politiku prema vinu, ali da se poslednjih desetak godina odnos popravio i da ima sve više ljudi koji vino i vole i razumeju. „Poznavanje vina je proces koji traje. Kod nas se sada prave dobra vina, i uvoze se kvalitetna. Svakako da se kultura vina diže na viši nivo. Moja omiljena vina su argentinska, belo torantes i crveno tanat”.
Rade Obradović, potpredsednik Skupštine Srbije, kaže da kod nas ima sve više ljudi koji se razumeju u vino. To znači da i mi imamo vinsku tradiciju. „U Metohiji i istočnoj Srbiji ima vrlo starih vinograda, što potvrđuju naše freske na kojima su naslikani grožđe i vino. Ali posle Drugog svetskog rata preovladala su industrijska vina, koja su se pila sa sodom, jer kvalitet nije bio dobar”.
Kultura vina povezana je i sa standardom. Zato je kod nas najprodavanije vino „ždrepčeva krv”. Ali Obradović kaže da u Srbiji poslednjih godina raste prodaja dobrih vina i domaćih i stranih. On se o stranim vinima obrazovao na putovanjima. „U Torontu sam bio u vinariji blizu Nijagarinih vodopada. To grožđe nema puno šećera pa ga puste da se smrzne i naprave ’ajs vajn’. U Francuskoj sam bio u nekoliko vinarija, gledao proces proizvodnje i degustirao.” Da su putovanja način da se mnogo nauči o vinima pokazali su Austrijanci koji su pre 20 godina doneli odluku da poprave svoje vino. „Putovali su i učili, i posle desetak godina pravili su bolje vino” kaže
Obradović i dodaje da kod nas ima dobrih privatnih vinarija, ali da one prave male količine, oko 100.000 litara godišnje što je dovoljno za deset restorana u istom periodu. Ipak, njegova omiljena vina su domaća. „Moj izbor vina zavisi od vrste hrane i doba dana. Volim da probam različita vina iz različitih zemalja. Od belih najviše volim ’rajnski rizling Radenković’, od crnih ’carigrad’ istog proizvođača, a dobar roze pravi Aleksandrović. Sviđaju mi se i domaća – belo i crno vino koje prave Milan iz Šida i Đura iz Beograda, kao i kalifornijska i južnoafrička vina.” Potpredsednik parlamenta kaže da obožava i šampanjac, a naročito francuski „moet”i dodaje: „Rusi imaju tradiciju šampanjca, ne i vina. Priča se da ga britanska kraljica uvek ima”.
„Nisam stručnjak, više volim da popijem čašu-dve vina u društvu, jer vino traži društvo i lep zalogaj. Skupa vina nisu obavezno dobra, kvalitetna vina mogu da se nađu po pristojnoj ceni”, kaže Obradović vlasnik „Rečnika zaljubljenika vina”.
Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Srpske napredne stranke, sve je iznenadio kada se u novinama pojavila priča o njegovoj kolekciji vina. Najveći broj glasača radikala svakako da nije znao za ovu njegovu ljubav. Uz novu politiku išla je i nova slika o Vučiću, koji kaže da ne postoji ništa lepše od vina. Ne protivreči da se kod nas sve više piju i poznaju vina, ali je uveren da smo u tome još daleko od mnogih zemalja. „Ovde ima ljudi koji znaju malo o vinima, a u stvari ne znaju ništa. Najmanje je onih koji znaju, a gledao sam i lažne somelijee. Sebe ubrajam u 300 najboljih poznavalaca vina u Srbiji. Učim dugo, godinama, imam oko 150 knjiga o vinima, uglavnom na engleskom jeziku. Imam i svoj vinski podrum od 28 kvadratnih metara sa domaćim i stranim vinima”, nastavlja Vučić. On ne pripada ljudima koji piju isključivo belo, odnosno crveno vino, voli i jedno i drugo u zavisnosti od hrane. „Maseto ornelaj” toskansko vino, merlo, smatra najboljim u svojoj kolekciji. Po mišljenju drugog čoveka SNS-a, o vinima zna najviše Stevan Rajta u Srbiji.
Rajta je oplovio zemaljsku kuglu jedanaest puta od 1990. do 2005. godine i za to vreme se usavršavao u Americi, Engleskoj i Francuskoj. Ovde je pokrenuo list „Vajn stajl”.
„Srbija je nekada za vreme kralja Aleksandra imala kulturu vina. Vino se pilo na dvorovima. Nije bilo drugih pića. Danas se u vina razumeju biznismeni koji su mnogo putovali pa naučili od domaćina, sportisti, umetnici i naravno političari”, kaže Rajta.
Naš najpoznatiji somelije ne želi da kaže koje je vino najbolje: „Najbolje je ono koje vam se najviše sviđa. Za cenu od 30 do 50 evra može da se nađe dobro vino, a sva koja su jako skupa su dobra ali ne znači da će vam se svideti. Ni sva stara vina nisu podjednako dobra, jer svaka godina nije dobra”, kaže Rajta.
(MONDO)
„Vino je izraz kulture naroda”, kaže Stevan Rajta, profesionalni somelije, koji daje savete u nekoliko beogradskih restorana i hotela. Ako je tako, kultura se vraća u Srbiju.
Poslednjih godina sve više građana Srbije umesto žestokih pića i piva, pije vino. I ne samo da pije nego se i obrazuje tako što kupuje knjige o vinima i pravi svoj mali podrum.
Domaći proizvođači, a naročito privatnici trude se da naprave dobro vino, koje više nije jeftino kao nekada. Istina, nekada su se pile litre špricera od „banatskog” i sode, od čega je sigurno bolela glava. Sada poznavaoci popiju čašu-dve dobrog vina i to je to.
Među političarima mnogi su postali stručnjaci za vino, sposobni da objasne poreklo jedne ili druge etikete, kako se koje vino pije, uz koje jelo najbolje dolazi do izražaja njegov kvalitet.
Ali samo je Zoran Živković, bivši premijer, počeo da se bavi vinogradarstvom zato što je dobro poznavao vina i zato što vino ima svoju filozofiju i romantiku. Živković je da bi sagledao naše tržište iz Argentine uvezao vino marke „mišel torino”, a pre dve godine je otišao korak dalje i zasadio lozu na 40 hektara u Krčedinu. „Moj vinograd spada među veće u Srbiji. Sledeće godine će biti nulta berba, a 2010. godine prva komercijalna berba i očekujem svetske sorte kao što su kaberne, sovinjon, šardone”, kaže Živković i dodaje da je Srbija imala lošu politiku prema vinu, ali da se poslednjih desetak godina odnos popravio i da ima sve više ljudi koji vino i vole i razumeju. „Poznavanje vina je proces koji traje. Kod nas se sada prave dobra vina, i uvoze se kvalitetna. Svakako da se kultura vina diže na viši nivo. Moja omiljena vina su argentinska, belo torantes i crveno tanat”.
Rade Obradović, potpredsednik Skupštine Srbije, kaže da kod nas ima sve više ljudi koji se razumeju u vino. To znači da i mi imamo vinsku tradiciju. „U Metohiji i istočnoj Srbiji ima vrlo starih vinograda, što potvrđuju naše freske na kojima su naslikani grožđe i vino. Ali posle Drugog svetskog rata preovladala su industrijska vina, koja su se pila sa sodom, jer kvalitet nije bio dobar”.
Kultura vina povezana je i sa standardom. Zato je kod nas najprodavanije vino „ždrepčeva krv”. Ali Obradović kaže da u Srbiji poslednjih godina raste prodaja dobrih vina i domaćih i stranih. On se o stranim vinima obrazovao na putovanjima. „U Torontu sam bio u vinariji blizu Nijagarinih vodopada. To grožđe nema puno šećera pa ga puste da se smrzne i naprave ’ajs vajn’. U Francuskoj sam bio u nekoliko vinarija, gledao proces proizvodnje i degustirao.” Da su putovanja način da se mnogo nauči o vinima pokazali su Austrijanci koji su pre 20 godina doneli odluku da poprave svoje vino. „Putovali su i učili, i posle desetak godina pravili su bolje vino” kaže
Obradović i dodaje da kod nas ima dobrih privatnih vinarija, ali da one prave male količine, oko 100.000 litara godišnje što je dovoljno za deset restorana u istom periodu. Ipak, njegova omiljena vina su domaća. „Moj izbor vina zavisi od vrste hrane i doba dana. Volim da probam različita vina iz različitih zemalja. Od belih najviše volim ’rajnski rizling Radenković’, od crnih ’carigrad’ istog proizvođača, a dobar roze pravi Aleksandrović. Sviđaju mi se i domaća – belo i crno vino koje prave Milan iz Šida i Đura iz Beograda, kao i kalifornijska i južnoafrička vina.” Potpredsednik parlamenta kaže da obožava i šampanjac, a naročito francuski „moet”i dodaje: „Rusi imaju tradiciju šampanjca, ne i vina. Priča se da ga britanska kraljica uvek ima”.
„Nisam stručnjak, više volim da popijem čašu-dve vina u društvu, jer vino traži društvo i lep zalogaj. Skupa vina nisu obavezno dobra, kvalitetna vina mogu da se nađu po pristojnoj ceni”, kaže Obradović vlasnik „Rečnika zaljubljenika vina”.
Aleksandar Vučić, zamenik predsednika Srpske napredne stranke, sve je iznenadio kada se u novinama pojavila priča o njegovoj kolekciji vina. Najveći broj glasača radikala svakako da nije znao za ovu njegovu ljubav. Uz novu politiku išla je i nova slika o Vučiću, koji kaže da ne postoji ništa lepše od vina. Ne protivreči da se kod nas sve više piju i poznaju vina, ali je uveren da smo u tome još daleko od mnogih zemalja. „Ovde ima ljudi koji znaju malo o vinima, a u stvari ne znaju ništa. Najmanje je onih koji znaju, a gledao sam i lažne somelijee. Sebe ubrajam u 300 najboljih poznavalaca vina u Srbiji. Učim dugo, godinama, imam oko 150 knjiga o vinima, uglavnom na engleskom jeziku. Imam i svoj vinski podrum od 28 kvadratnih metara sa domaćim i stranim vinima”, nastavlja Vučić. On ne pripada ljudima koji piju isključivo belo, odnosno crveno vino, voli i jedno i drugo u zavisnosti od hrane. „Maseto ornelaj” toskansko vino, merlo, smatra najboljim u svojoj kolekciji. Po mišljenju drugog čoveka SNS-a, o vinima zna najviše Stevan Rajta u Srbiji.
Rajta je oplovio zemaljsku kuglu jedanaest puta od 1990. do 2005. godine i za to vreme se usavršavao u Americi, Engleskoj i Francuskoj. Ovde je pokrenuo list „Vajn stajl”.
„Srbija je nekada za vreme kralja Aleksandra imala kulturu vina. Vino se pilo na dvorovima. Nije bilo drugih pića. Danas se u vina razumeju biznismeni koji su mnogo putovali pa naučili od domaćina, sportisti, umetnici i naravno političari”, kaže Rajta.
Naš najpoznatiji somelije ne želi da kaže koje je vino najbolje: „Najbolje je ono koje vam se najviše sviđa. Za cenu od 30 do 50 evra može da se nađe dobro vino, a sva koja su jako skupa su dobra ali ne znači da će vam se svideti. Ni sva stara vina nisu podjednako dobra, jer svaka godina nije dobra”, kaže Rajta.
(MONDO)
