Međunarodna konferencija o rešavanju kosovske krize, čiji je neuspeh rezultirao bombarovanjem SRJ, povlačenjem srpskih i snaga SRJ sa Kosmeta i uspostavljem privremene administracije UN u toj pokrajini, počela je u zamku Rambuje kod Pariza na današnji dan pre jedne decenije.
Inicijator i glavni nosilac skoro tronedeljnih razgovora i usaglašavanja teksta predloženog sporazuma o Kosovu i Metohiji bila je Kontakt grupa, dok su međunarodni posrednici bili Kristofer Hil (SAD), Boris Majorski (Rusija) i Volfgang Petrič (EU).
Trinaestočlanu srpsku delegaciju u Rambujeu predvodio je tadašnji potpredsednik vlade Ratko Marković, a delegaciju kosovskih Albanaca jedan od komandanata Oslobodilačke vojske Kosova Hašim Tači, koji je sada kosovski premijer.
Delegacija Beograda odbila je da "direktno razgovara s teroristima", pa se u dvorcu Rambuje pregovaralo iz različitih prostorija, pisanim porukama, preko posrednika.
Shvatajući, očigledno, te razgovore kao početak političkog procesa koji će na kraju voditi u nezavisnost, albanska strana je potpisivanje sporazuma uslovljavala referendumom o samoopredeljenju, a zvanični Beograd je odbijao dolazak stranih trupa, kao i referendum o samoopredeljenju.
I srpska i albanska strana su poslednjeg dana konferencije, 23. februara, uslovno prihvatile sporazum o Kosovu i Metohiji.
Srpska delegacija načelno je prihvatila politički deo - široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacila vojni aneks sporazuma čija bi primena praktično značila okupaciju i ograničenje suvereniteta SRJ.
Tim aneksom bi, kako je kasnije preneo francuski "Mond", nedvosmisleno bio ozbiljno narušen suverenitet Jugoslavije, "iza koga se krije prava pravcata okupacije Jugoslavije".
"Mond" je naveo da su ti delovi dokumenta čuvani podalje od očiju javnosti, kao i da se o njima na sastanku o političkom rešenju za Kosmet ni u Rambujeu, ni u Parizu nije razgovaralo.
U jednom od članova dela sporazuma bilo je navedeno da NATO osoblje, raspoređeno na tlu Kosova, treba da uživa imunitet za sve civilne, administrativne, kaznene i disciplinske delikte, koji bi mogli da se počine u SRJ.
Iz člana osam istog dokumenta se vide skrivene namere NATO: "Osoblje NATO treba da uživa, sa svojim vozilima, brodovima, avionima i opremom, pravo na stalni pristup i pravo na slobodan i bez ograničenja prolaz širom Republike, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode".
Potpisivanje je, kako se tada verovalo, "odloženo" za 15. mart, "kako bi se albanski pregovarači konsultovali sa svojim narodom".
Novi srpsko-albanski samit počeo je 15. marta u centru "Kleber" u Parizu, ali je posle nekoliko dana i taj pokušaj propao. Devet dana kasnije, 24. marta, NATO je počeo sa bombardovanjem SRJ.
Tadašnji komandant Alijanse, americki general Vesli Klark, izjavio je kasnije da pregovori u Rambujeu nisu bili zamka za početak bombardovanja Srba, već, kako je ocenio, iskreni diplomatski pokušaj da se reši kosovska kriza.
Klark je rekao da je predloženo prelazno rešenje za Kosovo bilo najbolji način da se zaobiđe problem statusa i pokušaj pomirenja naizgled nepomirljivih stavova nekih učesnika pregovora u Rambujeu. Bombardovanje SRJ okončano je 9. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova i razmeštanje međunarodnih snaga.
Posle toga, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1.244, kojom je uspostavljeno međunarodno prisustvo na Kosovu - UNMIK kao civilna misija i Kfor kao vojna misija.
Rezolucija 1.244, kojom se garantuje teritorijalni integritete SRJ, odnosno Srbije kao naslednice, i danas je na snazi, ali su vlasti u Prištini, mimo svetske organizacije i uz podršku SAD i najjačih država Evropske unije, 17. februara prošle godine jednostrano proglasile nezavisnost.
Generalna skupština UN, na inicijativu Srbije, zatražila je od Međunarodnog suda pravde u Hagu mišljenje o legalnosti jednostranog poteza Prištine, i taj postupak je i toku.
(Tanjug, na slici: zamak Rambuje)
Inicijator i glavni nosilac skoro tronedeljnih razgovora i usaglašavanja teksta predloženog sporazuma o Kosovu i Metohiji bila je Kontakt grupa, dok su međunarodni posrednici bili Kristofer Hil (SAD), Boris Majorski (Rusija) i Volfgang Petrič (EU).
Trinaestočlanu srpsku delegaciju u Rambujeu predvodio je tadašnji potpredsednik vlade Ratko Marković, a delegaciju kosovskih Albanaca jedan od komandanata Oslobodilačke vojske Kosova Hašim Tači, koji je sada kosovski premijer.
Delegacija Beograda odbila je da "direktno razgovara s teroristima", pa se u dvorcu Rambuje pregovaralo iz različitih prostorija, pisanim porukama, preko posrednika.
Shvatajući, očigledno, te razgovore kao početak političkog procesa koji će na kraju voditi u nezavisnost, albanska strana je potpisivanje sporazuma uslovljavala referendumom o samoopredeljenju, a zvanični Beograd je odbijao dolazak stranih trupa, kao i referendum o samoopredeljenju.
I srpska i albanska strana su poslednjeg dana konferencije, 23. februara, uslovno prihvatile sporazum o Kosovu i Metohiji.
Srpska delegacija načelno je prihvatila politički deo - široku autonomiju Kosova, ali je izričito odbacila vojni aneks sporazuma čija bi primena praktično značila okupaciju i ograničenje suvereniteta SRJ.
Tim aneksom bi, kako je kasnije preneo francuski "Mond", nedvosmisleno bio ozbiljno narušen suverenitet Jugoslavije, "iza koga se krije prava pravcata okupacije Jugoslavije".
"Mond" je naveo da su ti delovi dokumenta čuvani podalje od očiju javnosti, kao i da se o njima na sastanku o političkom rešenju za Kosmet ni u Rambujeu, ni u Parizu nije razgovaralo.
U jednom od članova dela sporazuma bilo je navedeno da NATO osoblje, raspoređeno na tlu Kosova, treba da uživa imunitet za sve civilne, administrativne, kaznene i disciplinske delikte, koji bi mogli da se počine u SRJ.
Iz člana osam istog dokumenta se vide skrivene namere NATO: "Osoblje NATO treba da uživa, sa svojim vozilima, brodovima, avionima i opremom, pravo na stalni pristup i pravo na slobodan i bez ograničenja prolaz širom Republike, uključujući vazdušni prostor i teritorijalne vode".
Potpisivanje je, kako se tada verovalo, "odloženo" za 15. mart, "kako bi se albanski pregovarači konsultovali sa svojim narodom".
Novi srpsko-albanski samit počeo je 15. marta u centru "Kleber" u Parizu, ali je posle nekoliko dana i taj pokušaj propao. Devet dana kasnije, 24. marta, NATO je počeo sa bombardovanjem SRJ.
Tadašnji komandant Alijanse, americki general Vesli Klark, izjavio je kasnije da pregovori u Rambujeu nisu bili zamka za početak bombardovanja Srba, već, kako je ocenio, iskreni diplomatski pokušaj da se reši kosovska kriza.
Klark je rekao da je predloženo prelazno rešenje za Kosovo bilo najbolji način da se zaobiđe problem statusa i pokušaj pomirenja naizgled nepomirljivih stavova nekih učesnika pregovora u Rambujeu. Bombardovanje SRJ okončano je 9. juna 1999. potpisivanjem Kumanovskog sporazuma, koji je predviđao povlačenje jugoslovenskih snaga bezbednosti sa Kosova i razmeštanje međunarodnih snaga.
Posle toga, Savet bezbednosti UN usvojio je Rezoluciju 1.244, kojom je uspostavljeno međunarodno prisustvo na Kosovu - UNMIK kao civilna misija i Kfor kao vojna misija.
Rezolucija 1.244, kojom se garantuje teritorijalni integritete SRJ, odnosno Srbije kao naslednice, i danas je na snazi, ali su vlasti u Prištini, mimo svetske organizacije i uz podršku SAD i najjačih država Evropske unije, 17. februara prošle godine jednostrano proglasile nezavisnost.
Generalna skupština UN, na inicijativu Srbije, zatražila je od Međunarodnog suda pravde u Hagu mišljenje o legalnosti jednostranog poteza Prištine, i taj postupak je i toku.
(Tanjug, na slici: zamak Rambuje)
Pridruži se MONDO zajednici.
