"MILOSRDNI ANĐEO" sejao je smrt 78 dana, NIKADA VAM TO NEĆEMO ZABORAVITI!

Svega pola sata pošto je Generalni sekretar NATO-a, Havijer Solana 24. marta 1999. godine objavio da su napadi počeli, u Beogradu se začula sirena za vazdušnu opasnost.

Slika iz Podgorice: od aerodroma su se dizali visoki stubovi dima, vazduh je parao zvuk bombardera, a grupa mladića glava podignutih ka nebu skandirala je: "Klintone j....o ti majku!

"Slika iz sveta: u Novosibirsku spaljen nemački konzulat. Slika iz redakcije "Vremena": 20 časova i 15 minuta; uredništvo donosi odluku da već pripremljeni broj bude bačen u staru hartiju, a dogovor je: "Vidimo se sutra", pisalo je u prvom vanrednom izdanju nedeljnika "Vreme" te 1999. godine.

Današnjim klincima ovo ništa ne znači, ali starije generacijama ove slike svakako vraćaju u tu '99. godinu...

"Pažnja, pažnja, vazdušna opasnost za Beograd!"

I te večeri kada su celom zemljom zavijale sirene, odjekivale bombe, svi televizijski mediji su momentalno prekinuli emitovanje redovnog programa i prešli na vanrednu šemu.

Najznačajnije je bilo uključivanje u gradski štab Centra za obaveštavanje i uzbunjivanje, odakle se građanima prvi put obratio portparol ove institucije, Avram Izrael, koji će u preostalih 78 dana postati jedan od simbola Beograda.

Na SRJ je tokom 11 nedelja oko 15 tona osiromašenog uranijuma, a najviše na jug Srbije, uključujući Kosovo. Poslednjih 15 i više godina u Srbiji je broj obolelih od raka značajno porastao, a brojni stručnjaci to povezuju upravo sa osiromašenim uranijom iz NATO bombi. 

Podsetimo se šta su o tome svojevremeno za MONDO izjavili naši stručnjaci - mišljenja su različita.

URANIJUM IZ NATO BOMBI I DALJE SEJE SMRT...

Deo stručnjaka tvrdi da osiromašeni uranijum već godinama uzima danak u Srbiji, a tome u prilog ide i to što se sve više ljudi bori s rakom, povećava se broj novoobolelih, ali i umrlih.

Doktor Slobodan Čikarić, profesor Medicinskog fakulteta i radiolog u penziji, tvrdi da, prema višegodišnjim istraživanjima, apsolutno postoji veza između povećanog broja malignih oboljenja u Srbiji i osiromašenog uranijuma koji je NATO bacio na našu teritoriju.

"Dolazi 'Milosrdni anđeo' i posipa 15 tona osiromašenog uranijuma koji u toku ratnih dejstava se pretvara u uranijum okside, mikronskih dimenzija. Vazdušne struje odnose prašinu u više slojeve atmosfere, nakon čega vetrovi raznose tu prašinu po Srbiji i Balkanu. Bugari i Grci su merili zračenja tokom ratnih dejstava – mart, april, maj 1999. godine i utvrdili da je povišeno zračenje za 20-30 odsto. Prema tome, oni koji tvrde da se ta prašina nije širila s teritorije Kosova i Metohije, bili su u zabludi, i zašto to tvrde ne znam", kazao je Čikarić koji je i predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka.

On navodi da je i sam imao iskustvo da se radioaktivna prašina širila na velika rastojanja kada se dogodila katastrofa u Černobilju 1986. godine - merio je zračenje na teniskim terenima "Partizana" u Beogradu.

"Reč je o radioaktivnom jodu 131 čije je vreme poluraspada osam dana. Zračenje je bilo povišeno i tada je bilo zabranjeno igrati tenis na tim terenima tri meseca. Černobilj je udaljen od terena Partizana u Beogradu 1.020 kilometara i to je dokaz da je prašina mikronskih dimenzija s Kosova mogla da stigne do Beograda, Sofije, Atine, Subotice u toku posleratnih dejstava i to nekoliko meseci, možda i cele 1999. godine je lutala po Balkanu", tvrdi Čikarić.

Radioaktivna prašina se spušta na zemlju i ljudi je udišu, a onda dolazi u površinske vode, a kasnije uranijum uzimaju i biljke i životinje:

"U PKB-u je bilo oko 7.000 krava muzara, 10.000 junadi, 10.000 svinja, ovaca... kokoške koje nose nekoliko miliona jaja godišnje… tako su mlečni proizvodi, meso, mesne prerađevine ušle u trgovinski lanac Beograda. Beograđani su s jedne strane udisali, a s druge unosili radioaktivni otpadni materijal digestivnim putem. Dozvoljena količina uranijuma 238 u jednom litru vode je 0,4 bekerela. Ako je u oblaku bio jedan kilogram prašine uranijuma 238 to je 12,4 miliona bekerela koji pada po Beogradu", objašnjava radiolog koji NATO uranijum i porast broja obolelih od raka u Srbiji dovodi u direktnu vezu.

MALIGNI TUMORI, CRNA STATISTIKA

"Od 2001. do 2010. pratili smo kretanje malignih tumora u Srbiji i utvrdili da je stopa incidencije (broj novodijagnostikovanih slučajeva raka u definisanoj populaciji) rasla dva odsto godišnje. Ona je 2010. bila veća za oko 20 osto u odnosu na 2001. Ta stopa rasta od dva odsto je četiri puta brže rasla nego u Nemačkoj, Švedskoj, Engleskoj, a u SAD-u je u isto vreme opadala za 0,6 odsto godišnje", navodi predsednik Društva Srbije za borbu protiv raka.

I stopa mortaliteta od malignih tumora, kako navodi, je rasla 2,5 odsto godišnje tako da je 2010. godine za 25 odsto bila veća nego 2001 - centralna Srbija i Vojvodina – 330.000 novoregistrovanih i 180.000 umrlih.

Kod sistemskih tumora, leukemije i limfoma, stopa incidencije i mortaliteta naglo je skočila 2006. godine, tvrdi Čikarić.

"To je vreme kada se završio prosečan latentni period za leukemiju i limfome u odnosu na bombardovanje - sedam i po godina. Latentni period je vreme od momenta dejstva kancerogenog agensa do kliničke manifestacije tumora", objašnjava dugogodišnji profesor Medicinskog fakulteta.

Kada se završio latentni preiod 2006. godine, stopa incidencije je naglo porasla - 59 odsto, a stopa mortaliteta je čak 118 odsto i viša je nego 2005!

"Taj nagli skok, kao kaskada, 2006. godine može da se tumači samo na jedan način - da je u životni milje stanovnika centralne Srbije, na kome je sprovedeno desetogodišnje istraživanje (oko pet i po miliona svih uzrasta i oba pola), stigao neki kancerogeni agens koji je istovremeno delovao na celokupno stanovništvo, mesec, dva tri, četiri pet, ili celu godina", istakao je dr Čikarić.

PREDNJAČIMO U UMIRANJU OD KANCERA

Čikarić tvrdi da je jedino moguće objašnjene da je stigla radioaktivna prašina s Kosova i Metohije ne samo na centralnu Srbiju, već celu zemlju i Balkan.

"Delovala je, i zbog toga je sedam i po godina kasnije došlo do porasta malignih tumora. Mi imamo najveću stopu mortaliteta, umiranja, od malignih tumora u Evropi. Što se tiče stope incidencije, nismo na prvom mestu u Evropi, ali kako se sve to dešavalo, i u kojoj meri je uranijum uticao da se to dešava, to je bitno", rekao je Čikarić.

Prema njegovim rečima, u Srbiji je za 15.000 - 33.000 obolelih od raka kriv osiromašeni uranijum, a umrlih od 10.000 do 18.000.

U muškoj populaciji rak pluća je na prvom mestu, a u ženskoj rak dojke.

Čikarić je zamerio pojedinim epidemiolozima koji tvrde da NATO bombe nisu štetne po zdravlje ljudi u Srbiji.

"Oni se vode time da je stanovništvo ostarilo, da smo gojazna nacija, da mnogo pušimo i pijemo i kasno se javljamo lekaru. To što epidemilozi objašnjavaju je daleko od pameti. Jesu faktori rizika i duvan i alkohol, i debljina i fizička neaktivnost, koji utiču na pojavu karcinoma, ali ne na ovaj način kao što smo mi utvrdili u slučaju osiromašenog uranijuma", kaže Čikarić.

On tvrdi da se potomstvo s psihofizičkim malformacijama može javiti kroz nekoliko generacija.

"Kad je bila katastrofa u Černobilju 1986. onda su genetičari izračunili da se mogu rađati potomci s psihofizičkim malformacijama 800 godina kasnije, jer je latentni period za takve potomke mnogo veći. I kroz generacije mogu se desiti posledice", navodi Čikarić i dodaje da epidemiolozi o leukemiji i limfomima neće mnogo da govore.

"Kaskadu leukemije i limfoma izbegavaju, a to je direktna veze, koju niko ne može da pobije. Pa nije nacija ostarila preko noći, ili se ugojila za tri meseca, niti je u toj meri pila i pušila", objašnjava Čikarić.

SLUČAJ FUKUŠIMA

U Fukušimi u Japanu je 2011. godine desila se havarija u nuklearnom reaktoru nakon zemljotresa.

"Amerikanci su pomagali Japanu i vozili razne namirnice. Nosač aviona 'Ronald Regan' je prolazio pored Fukušime na 150-200 kilometara. Tokom putovanja otkrili su kontaminiranu palubu broda od radioaktivnog otpadnog materijala iz Fukušime. Izvršili su dekontaminaciju, a 79 mornara je iduće godine tužilo japansku vladu i vlasnika Fukušime tražeći odštetu jer su se, ne svojom voljom, našli u zoni visokog rizika od radijacije, koji može da izazove kancerogenezu i mutaciju genoma", kaže Čikarić.

On navodi da su tražili 12,5 miliona dolara po jednom mornaru iako niko od njih nije oboleo od karcinoma. Na kraju je japanski sud presudio da dobiju odštetu ali "samo po dva miliona dolara" po jednom mornaru.

Sad pogledajte našu situaciju, radioaktivni materijal je stigao u Srbiju 1999, nije bio na nivou kao iz Fukušime, ali je bio povećan nivo radijacije. Ako se to zvanično utvrdi i nadležna Svetska organizacija prihvati naš izveštaj gde ćemo argumentovano dokazati vezu između uranijuma i karcinoma, mogli bismo da dobijemo odštetu a to bi se automatski prenelo i na druge bombardovane zemlje – Irak, Avganistan, Siriju, Libiju…", objasnio je naš sagovornik.

Čikarić kao primer navodi i slučaj italijanskih vojnika. "U Bariju u bolnici piše – svi koji su iz bilo kog razloga boravili na Kosovu i Metohiji da se podvrgnu pregledu. Od 558 italijanskih vojnika 47 je umrlo, a svi su bili na Kosovu, tri puta".

EVO ČIME SU NAS SVE ZASULI...

Nakon bombardovanja SRJ u Pčinjskom okrugu su na četiri lokacije pronađena neeksplodirana zrna bojeve municije i ona su smeštena u Vinči, kao i drugi radioaktivni materijal – u skladištu koje nije adekvatno.

Zanimljivo je i da su bojevom municijom najviše bombardovali po Jugoslaviji poslednjih deset dana od početka "Milosrdnog anđela".

Da li je NATO isprobavao novo oružje u Srbiji 1999.?

Tokom agresije na našu zemlju, NATO alijansa je primenjivala različita ubojna sredstva.

"Pored najsavremenijih, oni su ispaljivali i zastarele bombe kojima je istekao resurs. Za uništavanje takvih ubojnih sredstava potrebni su posebni uslovi na poligonima uz posebno obučenu ekipu, što naravno mnogo košta. Umesto toga oni su takve bombe izbacivali na našu teritoriju i nije redak slučaj da one uopšte nisu reagovale, nisu eksplodirale. Takve bombe spadaju u 'ranjenu municiju' i njihovo uklanjanje iz naseljenih mesta je veoma skupo. Postoji veoma ozbiljna procedura za uklanjanje takvih neeksplodiranih projektila, a cena uklanjanja ide i više od 100.000 evra. U najboljem slučaju, ukoliko nema u blizini naseljenih mesta, oni se uništavaju na licu mesta", kaže Mirjana Anđelković Lukić.

Na Srbiju su upućivali i krstareće i leteće rakete sa velikom količinom razornog eksploziva u svojim bojnim glavama.

”Tako na primer protiv radarska raketa vazduh-zemlja 'harm', koja je zadavala velike muke našim raketašima, ima 20,5 kilograma veoma jakog eksploziva na bazi heksogena. U napadima u kojima se nije zahtevala visoka preciznost, korišćeno je klasično 'tepih' bombardovanje (po svim aerodromima RV, Kosovu i Metohiji, okolini Novog Sada, Aleksinca, Surdulice...). Upotrebljene su klasične slobodno-padajuće bombe koje su odbacivane sa visina oko 12.000 metara. Tokom agresije, avioni B-52 izvršili su oko 270 bombarderskih akcija i izbacili oko 11.000 avio- bombi. U dejstvima je učestvovalo i pet bombardera B-1B, iz baze Ferford”, ističe stručnjak za eksplozive.

Prema rečima Mirjane Anđelković Lukić, američke snage su tokom agresije na Srbiju prvi put upotrebile i strategijski bombarder B-2A, u misijama sa vođenim bombama JDAM (Joint Direct Attack Munition).

”Masa eksploziva u ovim bombama se kreće od 100 do 350 kilograma eksploziva na bazi trotila. Ove bombe se mogu upotrebiti u svim meteorološkim uslovima, na bilo kojoj tački zemaljske kugle, sa tačnošću pogađanja do 13 metara. Procenjuje se da je nad teritorijom SRJ upotrebljeno oko 500 komada takvih avio-bombi sa ovog tipa bombardera (B-2A). Konačnih i pouzdanih podataka o mnogim aspektima borbenih dejstava po SR Jugoslaviji i upotrebljenim ubojnim sredstvima još dugo vremena neće ni biti dostupni široj javnosti. Jedino se pouzdano zna da je prodaja ovih avio bombi posle agresije, povećana“, dodala je.

Da li je NATO vodio hemijski rat protiv Srbije?

Planski i smišljeno su gađana postrojenja hemijske industrije i skladišta gotovih proizvoda. Bombardovani su objekti i hemijska postrojenja u: Pančevu, Novom Sadu, Lučanima, Prahovu, Boru, Bariču, Kruševcu, Kragujevcu, kao i sve fabrike namenske (vojne) proizvodnje.

"Usled eksplozija i požara, u vazduh, zemljište i vodotokove dospele su ogromne količine vrlo otrovnih i po zdravlje opasnih supstanci: hlorovodonična i sumporna kiselina, azotna kiselina, hlor, monomer vinil-hlorid, etilendihlorid, živa, piralen, amonijak itd. Gađane su, između ostalih 'Petrohemija' i 'Azotara' u Pančevu, rafinerije nafte u Pančevu i Novom Sadu, 'Prva iskra' u Bariču, rezervoari nafte na više lokacija. Sve te fabrike se nalaze na obalama reka Save i Dunava, tako da je, osim zagađenja atmosfere i zemljišta došlo i do kontaminacije vodotokova", objašnja autorka knjige “Darovi Milosrdnog anđela”.

Iako većina stručnjaka u Srbiji, uključujući i dr Danicu Grujičić, tvrdi da uranijum iz NATO bombi i dalje ubija srpsko stanovništvo, imamo i onaj deo stručne javnosti koja kaže da osiromašeni uranijum iz NATO bombi nije kriv za rak. Jedan od takvih stručnjaka je epidemiolog Zoran Radovanović, a njegovoj intervju o NATO bombardovanju koji je da za MONDO možete pročitati u našem tekstu "Nato bombe nisu krive za rak".

Vlada Srbije formirala je i komisiju koja se bavi dokazivanjem štetnog dejstva osiromašenog uranijuma na srpsko stanovništvo, koje nas ubija više od dve decenije, ubija našu decu, a možda će i decu naše daše...

Situacija s malignim bolestima je slična u skoro svim gradovima Srbije, a u Kosovskoj Mitrovici zabeležen je veliki porast oboljenja kod žena - "hidatidne mole" - stanja sličnog trudnoći - stomak raste, a ploda nema, već patološkog sadržaja.

Strašnu statistiku izneo je ranije i predsednik Srbije Aleksandar Vučić koji je rekao, nakon razgovora s lekarima, da su maligna oboljenja sada najčešća kod dece čiji su roditelji rođeni oko 1990. godine, ali da bi trebalo dokazati da li je na to uticao osiromašeni uranijum.

Izvedeno je oko 112 udara, od čega je 98 bilo na Kosovu i Metohiji, 12 u južnoj Srbiji, a dva u Crnoj Gori. Od toga, 60 odsto su bili civilni ciljevi. Na Kosovu je najviše gađan rejon Podujeva s okolnim selima, okolina Kosovske Mitrovice, deo oko Dečana, Đakovice, Prizrena i drugih mesta.