Koliko nas koštaju izbori, koliko koja stranka dobija i da li mora da vrati

Ako se pitate zbog čega ih je sada manje i da li smo se kao demokratska zemlja uozbiljili - odgovor je jasan - stvar je u PARAMA i to velikim koje stranke mogu da osvoje ako imaju podršku birača, dok sa druge strane, za političke autsajdere nema više mesta zbog zakona koji važi i prema kom stranke koje na izborima ne osvoje jedan odsto glasova - moraju potrošeni budžetski novac da vrate.

Za izbore je do sada prijavljeno ukupno 13 lista, ali Klačar kaže da se može očekivati da ih bude bar još četiri- a to su Nova stranka Zorana Živkovića, Pokret slobodnih građana,  Dosta je bilo, koji je juče najavio učešće na izborima, kao i Pokret slobodnih građana Sergeja Trifunovića, i Albanska zajednica.

"Dakle, trebalo bi da ih bude oko 17. Plus ostaje da li će biti još neka manjinska lista... Nema još nijedne romske liste na primer, ali to ne možemo da znamo... Na prošlim izborima 2016. godine bilo je 20 lista. Za očekivati je da ih na ovim izborima bude manje jer je petak rok za prijavu. Logično je i da ih bude manje jer su to samo liste, a kad bi račiunali stranke, došli bismo do verovatno 40 i više stranaka", kaže Klačar.

On objašnjava da od početnih 20 odsto sredstava koje se dele strankama za kampanju, odnosno 1,3 miliona evra ide na jednake delove svima onima koji se odluče da koriste budžetska sredstva.

"A oni koji se odluče, imaju uslov da osvoje minimum jedan odsto glasova na izborima jer ako ne osvoje, neće im biti vraćeno jemstvo i moraće da vrate novac. To znači da je na neki način zabranjeno da se pojave 'politički avanturisti'", kaže Klačar.

Podseća i da se na ranijim izborima dešavalo da stranka osvoji manje glasova nego što je skupila potpisa: "Znali su da je ne podrže čak ni oni birači koji su dali potpis za tu stranku".

OKVIRNA RAČUNICA - U STARTU SVAKOM PO 130.000 EVRA

Precizna računica koliko će svaka stranka dobiti pojedinačno, ne može u ovom trenutku da se zna, ali može da se uradi kalkulacija - "I da kažemo da ako se od ovih 16 lista, 10 odluči da uzme javna sredstva imaće oko 130.000 evra na početku za vođenje kampanje", kaže Klačar.

Upitan da li je taj novac dovoljan, odgovara da za dobro vođenje kampanje - NIJE.

"Ako su ambicije velike i kao stranka hoćeš da imaš i terenski rad i da imaš oglase i da ti oglasi idu na različitim medijima... Ako hoćete da imate jednu dobru integrisanu kampanju 130.000 evra nije dovoljno. Ali ako imate neke manje ciljeve, ako ste regionalno orjentisani, ako imate neku specifičnu ciljnu grupu vi i sa 130.000 evra možete da uradite neku pristojnu kampanju, da imate neku vrstu oglasa, ne na nacionalnim frekvencijama, ali da na kablovskim televizijama ili didžitalu, da organizujete neke skromnije događaje i to možete da uradite za 130.000 evra", kaže izvršni direktor CeSida.

Tipičan primer za to je, dodaje, stranka Dosta je bilo, koja je 2016. godine sa 60.000-70.000 evra uspela da uđe u parlament je su imali "ciljnu grupu kojoj su se obraćali, gađali su je na didžitalu, a didžital i dalje nije toliko skup kao televizija i došli su do dobrog rezultata".

Stručnjak naglašava i da stranke u Srbiji mogu da se finansiraju na nekoliko načina i da su budžetska sredstva samo jedan od njih.

Ostali načini su da strankama priloge daju fizička ili pravna lica, (ako su u pitanju fizička lica iznos priloga ne sme da pređe cifru od 20 prosečnih zarada u Srbiji), stranka može i da uzme i kredit od banke, ali i da naplaćuje članarine.

"To sve čini modalitete finansiranja. Međutim, treba biti pošten, većina stranaka kod nas funkcioniše na budžetskom novcu. Ako se pogleda struktura prihoda po kampanjama, znamo da već u startu 50 odsto u stranačkim prihodima čini juavni odnosno budžetski novac", kaže Klačar.

MOŽE I NA "KREDU", ALI KOD DOMAĆE BANKE

Ističe i da vladajuće stranke vrlo često uzimaju kredite. Ranije su ih, kaže, 2012. godine na primer, uzimali iz G17 Plus. Nakon toga, kredite je uzimao i SNS.

"A šta je zanimljivo sa kreditima? To da ih nikada nisu davale banke u međunarodnom vlasništvu... To je bila Komercijalna banka za G 17, nakon toga je išla 'Agrobanka' ako se ne varam prošle kampanje i išla je AIK banka - dakle banke sa većinskim vlasništvom države ili domaćih pravnih lica", navodi stručnjak CeSida.

Iza toga idu prilozi fizičnih lica, potom pravnih lica i na kraju - članarina i to je otprilike način kako se stranke u Srbiji finansiraju.

Na pitanje da li su transparentni podaci po strankama o tome koliko novca od koga je ko dobio, Klačar navodi da za bukvalno svaki dinar sve piše u poslednjih osam godina, ali da ranije nije bilo tako.

"Do 2012. proces finansiranja je bio gotovo u potpunosti netransparentan, postojao je zakon, on je stupio na snagu 2004. godine. Postojao je, ali nije bio dobar jer je kontrolisanje finansiranja obavljala Republička izborna komisija u izbornoj kampanji a Narodna Skupština u redovnom radu... Zapravo kontrolu su vršili oni organi u kojima i inače sede političke stranke koje bi trebalo da kontrolišu", objašnjava Klačar.

Prelomni trenutak u kontroli novčanih tokova dešava se 2012. godine kada kontrolu preuzima Agencija za borbu protiv korupcije kao nezavisna institucija.

Od tada su sve stranke u obavezi i da sve troškove prijave po završetku izbora.

"Oni dostavljaju izveštaj koji je prvo u PDF-u, a onda ga Agencija obradi i napravi registar na sajtu i tu imate strukturu prihoda za sve političke stranke kako su se finansirale, kao i strukturu rashoda na koji način oni troše ta sredstva.

Ipak, Klačar ističe da i dalje postoje razlozi za sumnju:

"Za očekivati je verovatno da tu postoje i neki novčani porihodi koji nisu transparentni, jedno je ono što stranka prijavi i što je otišlo preko računa, a da li je bilo nekog keša to je nešto što se u tim izveštajima ne može videti".

KO ĆE DA VRATI PARE I DA LI SE OD POLITIKE DOBRO ZARADI

Na pitanje da li smatra da će neko na ovim izborima morati da vrati novac, kaže da je to malo verovatno.

"Iskustva su nas naučila da su stranke sada malo opreznije. Ranije su stranke u suštini izlazile na izbore da od toga naprave mini biznis, da zapravo zarade. Nas je iskustvo naučilo da sve one stranke koje nisu sigurne kakav rezultat mogu da naprave ta stredstva na kraju i ne uzimaju i vrlo se retko dešavalo da je neko morao da novac vrati".

A da li je budžetsko finansiranje stranaka nešto što je normalno i prihvatljivo u demokratskom zapadnom svetu?

Klačar kaže - apsolutno da.

"Evropska praksa finansiranja evropskih stranaka kaže da je dobro da država na neki način finansitara političke stranke i da im omogući da one to rade i na izborima, u tom smislu, Srbija sledi logiku većine razvijenih zapadnih zemalja. Ovo nije srpski model", ističe.

Ipak, ukazuje na još problem koji je svojstven samo Srbiji, a ne postoji na Zapadu.

"To je što je manje više svaka stranka kod nas zanemarila privatne izvore finansiranja, članarine, rad sa biračima, promociju kako bi neko od fizičkih lica dao novac, ideološko vezivanje za neka pravna lica koja bi možda njih podržala... Tu nastaje problem u tome što je većina stranaka izgubila ambiciju i ili ne želi ili ne može da pronađe privatne izvore finansiranja. I na kraju se u Srbiji došlo do toga da manje više stranke funkcionišu samo isključivo na onome što dobiju od nas kao građana, to je ono što ne postoji na Zapadu", kaže srpski stručnjak.

Takva situacija je, ocenjuje, malo odgovornost stranaka a malo i atmosfere u kojoj živimo.

"Ako pažljivije pogledate, pravna lica beže od finansiranja stranaka iako je to bilo u Srbiji vrlo česta pojava u prošlosti, sada pravna lica su uglavnom neka sitna manja preduzeća", navodi Klačar i dodaje da ni vladajuća stranka ne koristi previše donacija pravnih lica.

"Ona ima ogromna sredstva iz javnih izvora jer je dva puta u kontinuitetu napravila dobar izborni rezultat. A zakon je napravljen tako da vi na početku dobijete novac isti za sve a na kraju najviše novca uzmu one stranke koje osvoje najveći broj mandata", ukazuje i na ovu činjenicu naš sagovornik.

On ističe da pored sredstava koje se odobravaju iz budžeta za izbornu kampanju stranke imaju prava i na budžetska sredstva za redovan rad pošto uđu u parlament.

Na pitanje koliko je to para, odgovara da je teško izračunati, ali da je na primer Dosta je bilo imao 16 mandata u sazivu 2016. godine i da je mesečno dobijao oko pet miliona dinara.

"Kada uđete u Narodnu Skupštinu, vi po slovu dobijenih mandata imate pravo na novac za redovan rad, ali možete i da ih prebacite i za kampanju ako želite kada ta kampanja dođe", navodi Klačar.

"Država daje novac za redovan rad i daje novac za izbornu kampanju. Za kampanju je potrebno da se pravda, a za redovan rad se dobije mesečno na osnovu broja mandata koji ste dobili u Narodnoj Skupštini, Skupštini Vojvodine ili na lokalu", objašnjava stručnjak CeSida.

On ističe i da stranke dobijaju novac i za lokalne i za pokrajinske izbore i to iz budžeta grada, odnosno pokrajine.

"Ako učestvuju na izborima na svim nivoima, dobijaju sredstva iz sva tri fonda", ističe naš sagovornik.

Pitamo ga za kraj i da li je politika u Srbiji unosan biznis?

"Ako ste iole ozbiljna stranka, u Srbiji je zakon takav da možete komotno da funkcuinišete ali ako sa druge strane želite da ostvarite iole kakav uspeh, morate taj novac i da ulažete. Desi se da napravite dobar rezultat ali vi taj novac koji dobijete ne koristite za razvoj stranke i onda na sledećim izborima - potonete", zaključuje Klačar.