Energetska tranzicija, bezbednost i nezavisnost Srbije

Ishitrena tranzicija „baca“ Srbiju na kolena

Izvor: Eps/Promo

Zelena tranzicija energetskog sektora izašla je iz okvira državnih institucija i postala udarna tema i u stručnim krugovima. Svesna preuzetih obaveza država je odlučna da ozeleni srpsku energetiku, samo je pitanje načina, vremena i prvenstveno cene tog puta. Stručnjaci se slažu da univerzalnog i brzog rešenja nema, niti isključivih izbora. Srbija se sada nalazi na energetskoj raskrsnici i svaki pogrešan potez skupo će koštati, čak i nekoliko milijardi evra, prvenstveno generacije koje dolaze. Zato je analiza ciljeva, posledica i troškova prvi zadatak za sve institucije. Potrebna je detaljna dijagnoza, ali sa terapijom konkretnih ciljeva, projekata, rezultata, ne samo sa pukim nabrajanjem i demagoškim objašnjenjima. Običnom čoveku čini se da je najlakše reći zatvorite kopove uglja i termoelektrane i eto za čas uspešno sprovedene zelene tranzicije.

- Za Srbiju bi to bila veoma skupa tranzicija, zemlja bi zavisila od uvoza električne energije, što nikada nije bio slučaj, čak ni u vreme najtežih kriza. Sa uvozom električne energije znatno bi se uvećala cena posebno za građane. EPS bi sigurno izgubio udeo na tržištu i privreda bi plaćala cenu zelene tranzicije. Time bi se zasigurno i sunovratila konkurentnost domaće privrede – kaže prof. dr Milan Radovanović, predsednik Društva termičara Srbije. - Bile bi ugrožene energetska bezbednost i nezavisnost. Srbija više ne bi imala sopstvene nacionalne resurse i postrojenja za proizvodnju struje. Zavisila bi od dobre volje, spoljnih uticaja, tržišnih i drugih koji utiču na uvozne cene struje, bila bi ugrožena sigurnost i proizvodnje i snabdevanja. - Moj utisak je da ni Evropska zajednica nije dobro procenila posledice svih ovih promena. Njenom direktivom predviđeno je, naprimer, da za desetak godina 90 odsto pumpnih stanica treba da obezbedi punjače za električna vozila. Pored porasta broja ljudi, pa time i porasta potrošnje energije, prelazak na elektrovozilo predstavljaće enormni udar na proizvodnju električne energije. Podsetimo se da se samo u Evropi prema podacima iz 2019. godine, kreće 242,7 miliona putničkih vozila, 28 miliona '”minibusa'', 6,2 miliona srednjih i teških vozila i skoro 700.000 autobusa. Za sve njih treba, pored normalnih potreba za električnom energijom dobijenih iz OIE, obezbediti dodatni izvor energije. Kako i kada? Po mojoj proceni neće je biti dovoljno, pa neće biti moguće ni kupiti električnu energiju.

Sa druge strane Srbija u svetskom stanovništvu učestvuje sa manje od pola jednog hiljaditog dela, pa grubo rečeno i sa istim brojem u potrošnji energije. Da li je pritisak Energetske zajednice opravdan? U proizvodnji CO2 Kina učestvuje, na primer, sa oko 52 odsto. Ne ulazeći u opravdanost svih ovih mera, jer se čovečanstvu nešto dešava a ne zna pravi uzrok i traži krivca u ''proizvodnji CO2'', bojim se da je ovo samo jedna od uobičajenih prolaznih promena temperature Zemlje, pa i promene klime, prema našem naučniku Milankoviću.
U regionu se upravo dešavaju nagli i nepredvidljivi skokovi cena struje. Uzroci tih skokova lako se detektuju u promenjivim faktorima tržišta. Vremenske prilike izbacuju vetroparkove i solarne parkove iz proizvodnje i prave velike disbalanse u energetskim sistemima. Šta se dešava u Srbiji? Kod nas kroz balansiranje EPS „pegla“ sve ispade obnovljivih izvora. Kako to EPS balansira? Sa korišćenjem najsigurnijih kapaciteta termoelektrana na ugalj, koje su najvredniji i najveći resurs ove države. Slikovito, kada bilo koji vetropark ili slično OIE postrojenje stane sa radom makar i na najkraće vreme „uskače“ EPS. Da jednom nastane problem sa snabdevanjem javnost bi na mnogo lakši način prihvatila razmatranja da zeleno srljanje nije baš najbolji energetski recept za Srbiju. Zaboravlja se na to komponente vetroparkova i solarnih parkova proizvode upravo iz sirovina koje dolaze iz podzemne rudarske eksploatacije i složenim hemijskim tehnološkim procesima.

Šta je onda dobro za EPS i Srbiju?

Uprkos pritiscima, EPS nastavlja razvojne projekte izgradnje novih kapaciteta, modernizacije postojećih i diversifikacije izvora. Ekološki projekti EPS-a dokazuju da je moguće pronaći balans između energetike i ekologije pri tome ispunjavajući svoju glavnu ulogu u snabdevanju električnom energijom – kaže Milorad Grčić, v. d. direktora „Elektroprivrede Srbije“. - Zahvaljujući planskim revitalizacijama i modernizacijama ključnih delova elektrana, tehnološka pouzdanost elektrana, starih i po nekoliko decenije, je na vrlo visokom nivou. Proizvodimo dovoljno energije za građane i privredu, pod najpovoljnijim uslovima, ulažemo u razvoj. Posebno smo ponosni i što investitorima možemo da ponudimo i energiju sa zelenim sertifikatom. To najviše traže strane kompanije, a tako posluju na isti način kao i u EU.

Prvi čovek najveće energetske kompanije ističe i da EPS ne traži pomoć, već samo razumevanje i podršku u modernizaciji i razvoju i to podršku svih aktera u tim procesima. Do sada se često dešavalo da oni koji bi trebalo da budu najveća pomoć budu najveća prepreka.
- EPS je pokazao da zna šta radi, kojim putem ide i koji su ciljevi i pravci razvoja. Aktuelni napredak nekada zakočenih investicionih projekata vrednih više od milijardu evra pravi je rezultat i pokazatelj rada i stručnosti. Borimo se sa rizicima i ne odustajemo od razvoja EPS-a – kaže Vladimir Marković, pomoćnik direktora EPS-a i direktor Sektora za ključne investicione projekte. - Ambicije EPS-a u regionalnom širenju su zasnovane na realnim osnovama, sistematskom radu i pristupu. U skladu sa državnom politikom ekonomskog razvoja EPS daje svoj doprinos promociji Srbije upravo kroz regionalne projekte koji uprkos svim opstrukcijama mogu biti recept uspeha.

Pojedini lobiji pod maskom životne sredine kao da žele da Srbija vrlo brzo nema svoju energiju i da bude na kolenima svaki put kada dođe do energetskog klackanja u regionu i šire. Čini se da se bilo šta što radi EPS dočeka na „nož“, a saveti su opšteg tipa o proizvodnji energije iz OIE. Već dugo skoro 30 odsto ukupne proizvodnje EPS-a je i iz OIE, a u kombinaciji sa termoelektranama balansira sistem i daje sigurnost snabdevanja. Kritikuju se i razvojni planovi EPS čak i oni koji se tiču izgradnje kapaciteta iz obnovljivih izvora energije opet sa dijagnozama da i nove hidroelektrane imaju negativan uticaj na okolinu iako EPS maksimalno poštuje sve propise zaštite životne sredine. Kao da se zaboravlja na sve modernizacije postrojenja i ekološke projekte kojima se značajno smanjilo zagađenje i emisija štetnih materija ali i CO2.

- Važno je da budemo obazrivi u toj zelenoj tranziciji, jer i mnogo bogatije zemlje EU nisu krenule u ovaj proces preko noći, kako se sugeriše Srbiji. Mnogo bogatije zemlje EU imaju ne samo finansijsku pomoć EU u procesu zelene tranzicije, već i snažnije instrumente kojima štite konkurentnost svoje privrede i time što manje budu zavisni od uvoza. U većini zemalja EU energetski bilansi podrazumevaju nuklearne i gasne elektrane pored TE na ugalj koje troše domaci resurs uglja. Niko nije izbacio ugalj u kratkom periodu. Kada se pogleda region, jasna je da mnoge zemlje trpe baš zbog uvozne zavisnosti, a to utiče na cenu struje i konkurentnost privrede – objasnio je prof. dr Radovanović.

Jasno je da zelenu tranziciju diktira EU, ali je i jedan od postulata te EU zajednice upravo različitost i poštovanje nacionalnih ciljeva i strategije, gde je energetika od najvećeg nacionalnog interesa.

EPS je simbol sigurnosti za građane i privredu u svim teškim situacijama, ali mnogi zaboravljaju i da je jedna od najvrednijih državnih kompanija. Desetine hiljada ljudi kroz rad je povezano sa EPS-om i trenutak kada bi nestala bazična proizvodnja EPS-a nekoliko desetina radnika bilo bi na rubu egzistencije. U EPS-u se rade ekstremno teški poslovi u svim uslovima, najtežim letnjim ili zimskim danima. EPS je decenijama oslonac i podrška za mnoge strukovne akademske institute i tehničke fakultete i svojevrsni centar integracije tehnike i nauke. Stručnjaci se slažu da je EPS jedan od naših najvećih nacionalnih ekonomskih brendova koji kroz sinergiju i konstruktivnu diskusiju može pronaći adekvatan put i balans u procesima zelene tranzicije.