Pucanj u Sarajevu 28. juna 1914. bio je događaj koji nije morao da dovede do Velikog rata.
Ali Nemačka i Austrougarska su ga dugo pripremale i htele, ističe dr Mile Bjelajac sa Instituta za savremenu istoriju u trećoj epizodi iz serijala kratkih filmova posvećenoj uzrocima početka Prvog svetskog rata.
Epizoda se može pogledati na sajtu i Jutjub kanalu Ministarstva odbrane koje je kroz 60 dokumentarno-edukativnih minijatura podseća na junaštvo i slavu srpske vojske u Prvom svetskom ratu.
U trećoj epizori dr Bjelajac pripoveda kako je Prvi svetski rat počeo.
Na jednoj strani bila je Antanta (Francuska, Rusija, Velika Britanija), a na drugoj Trojni savez (Nemačka, Austrougarska, Italija). Sile Antante želele su da očuvaju postojeće stanje, odnosno ravnotežu snaga, a Nemačka i Austrougarska da ga promene u svoju korist.
Ova politika začela je još 1887. godine, kada umalo nije došlo do rata sa Rusijom. Nekoliko narednih, ozbiljnih kriza početkom veka prebrođeno je i rat nije nastupio. Među njima i austrougarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908. godine. Poraz Turske na Balkanu 1912. doneo je nove momente. Austrougarska je tražila pretekst za intervenciju protiv Srbije i bila je bezuslovno podržana od Nemačke. Tek posle čvrstog stava Britanije da neće biti indiferentna prema rušenju ravnoteže na kontinentu, nemačke vođe su 8. decembra 1912. odložile rat za godinu i po dana, do kada je planirano da se dovrše zadnje pripreme.
Opasnost je predstavljala Rusija, koja bi za nekoliko godina i posle provedenih reformi vojske, postala prejak protivnik. Nije ostalo puno vremena. Austrougarska je bila suočena sa unutrašnjim problemima i popularnošću Srbije kod Južnih Slovena. Želela je da ojača kredibilitet velike sile brzim pobedama. Nije se zadovoljila stvaranjem Albanije i odbacivanjem izlaska na more Srbije.
Nesporno je da se u Austrougarskoj smatralo da je napad na Srbiju istovremeno i rat sa Rusijom. Pa ipak rat se želeo i sa tim ciljem je pisan ultimatum Srbiji sa neprihvatljivim uslovima. Za slučaj da ga Srbija ipak prihvati, bili su pripremljeni dodatni izgovori za napad. Rusija je pokušala vojnim merama da odvrati Austrougarsku od namere da krene u rat, ali posle bombardovanja Beograda i sama je razmatrala opštu mobilizaciju kao poslednju meru. Nemačka je jedva čekala priliku. Odluka o ratu doneta je pre proglašenja ruske opšte mobilizacije. Nemački kajzer i njegovo vojno i civilno okruženje pripremali su ekspanzivne planove od 1895. godine. Samo general Konrad fon Hecendorf, po sačuvanim ličnim dnevnim beleškama, tražio je vojnu akciju 24 puta.
Obavljena je propagandna obrada stanovništva da je rat pravedan i da su drugi njegovi vinovnici. "Sad ili nikad!", odjekivalo je u Beču i Berlinu. Pogrešna procena vlastite moći i potcenjivanje snage protivnika i njegove upornosti da ne bude pokoren, uveli su Evropu u katastrofu, čije posledice traju do danas, zaključuje dr Mile Bjelajac.
