"ZNAO SAM DA SI TO TI" Srbin i Hrvat u kafani shvatili da su ranili jedan drugog u ratu - usledio je neočekivani obrt

Srbin i Hrvat, Perica i Matan su ranili jedan drugog u ratu. Posle nekoliko godina su se našli za istim stolom u kafani.

Perica je ratni veteran, ratni invalid i antiratni aktivista koji deluje u okviru nevladine organizacije Centar za nenasilnu akciju. U ratu je nešto dobio, a nešto izgubio. Dobio je četrdesetak gelera i invalidsku penziju, a izgubio je i oko, prilikom drugog ranjavanja, negde pred kraj rata. Prvi put je ranjen 19. avgusta 1992. godine, kod Orašja, na veliki pravoslavni crkveni praznik. Perica je tada, pravim čudom, ostao živ i dobro se seća tog dana.

"Ja sam iz Novog Sela, kod Šamca. Tu je bila speifična situacija, u Šamcu su većinom bili Bošnjaci, a okolna sela bila su što srpska, što hrvatska. Ja sam ostao, da branim svoje selo, kada je đavo došao po svoje. Na kraju, mnogo je mladih života otišlo sa sve tri strane, a na kraju se ispostavilo da je uzalud sve. Tog dana, kada sam ranjen prvi put, 1992. godine, Hrvati su izveli veliki napad, u tri grupe. U jednoj su bili obučeni kao naši rezervisti, sa starim onim JNA uniformama, druga grupa su bili neki skroz u crnom, sa crnim šeširima, ti su bili opasni, brzi kao srndaći, ne možeš ih pogoditi. Treća grupa, najveća, bila je u njihovim vojnim uniformama. Probili su liniju fronta, svi smo se izmešali i Srbi i Hrvati, nastao je haos", priseća se tod 19. avgusta 1992. godine Perica.

I Matan Šiić je učestovao u toj akciji, ali sa druge strane. I on je bio ratni vojni invalid, i on je izgubio oko u ratu. Ranjavan je čak tri puta. Oko je izgubio baš tog 19. avgusta 1992. godine. Matan je preživeo rat, ali ne i mir. Umro je od posledica srčanog udara.

"Još je bio živ kada su ga utovarili u ambulantna kola, ali nije izdržao. Bio je to dug put, od njegovog sela, do Orašja, pa preko u bolnicu u Hrvatsku. Nije izdržao moj Matan", priseća se Voćkić.

Kada su se vojnici HVO probili, Perica je dobio zadatak da iz jedne kuće koja je bila na isturenom položaju, izvuče dvojicu srpskih vojnika na sigurno. Krenuo je naoružan svojim "kalašnjikovim", pravim sovjetskim AK-47 i sa jednom zoljom. Došao je pred kuću u kojoj su trebala da budu dva vojnika VRS.

"Tada sam imao dugu kosu, a na glavi šajkaču. Specifično sam izgledao. Došao sam do kuće i video da su roletne spuštene, počeo sam da ih dozivam po imenima. Nešto mi je bilo sumnjivo. Tada je zapucalo, pomislio sam – ubiše me. Jedan metak me je pogodio u 'kalšnjikov' i izbio mi ga iz ruke, drugi me je pogodio u prsluk u kome mi je bio borbeni komplet, a srećom, pogodio je baš u okvir. To mi je život spasilo. Pao sam na zemlju i ležao, ošamućen", seća se veteran VRS.

Dvojica vojnika VRS su povukla, a kuću su zauzela sedmorica pripadnika HVO, u čiju zasedu je upao Perica. Jedan od tih vojnika bio je i Matan Šimić. Koliko je Perica bio iznenađen Hrvatima, toliko su i oni bili iznenađeni Pericom, pa su ispucali sve što su imali. Onda su počeli da menjaju okvire, dok je srpski vojnik, ranjen, ležao ispred.

"Čuo sam da menjaju okvire i to mi je bila jedina prilika da preživim. Ustao sam i pobegao, a na leđima mi je bila zolja koju sam poneo. Našao sam još jednu, odbačenu, negde usput. Prišao sam toj kući sa strane i ispalio raketu", seća se Voćkić. Zolju je zapravo ispalio da bi sebi sebi omogućio sigurnije bekstvo, ali je pogodio baš tamo gde je trebalo.

Matan Šimć je o tom ranjavanju prčao u dokumentarnom filmu 'Preobraženje', koji je snimljen po ovom događaju, a u kome se pojavljuju i Perica i Matan.

"Matan mi je posle rekao da su videli da me pogađaju meci, ali da nisu bili sigurni. Verovatno bi opet pucali. Kada su videli da sam ustao, povikali su: 'Pobježe nam čovek'. Ali, nisu znali da nisam daleko pobegao. Zolju sam ispalio iz nekog obora, štale, gde sam se sklonio. Nisam video ni da li sam pogodio ni šta sam pogodio. Vratio sam se sa onom mojom puškom i ranjenom rukom", priseća se Perica Voćkić.

Matan Šimić je ranio Pericu Voćkića, ali je i Perica Voćkić ranio Matana Šimića. Perica je teško ranjen kod Orašja 1995. godine i tada je ostao bez levog oka. Bez levog oka je ostao i Matan.

Nekoliko godina posle rata, u jednoj kafani, srela su se dva veterana, obojica teško ranjavani, obojica invalidi, obojica razočarani i zakleti protivnici rata.

"Gledao me je, ja sam još uvek nosio dugu kosu. Reč po reč, počeli smo razgovor. Gledao me, ispitivački. Video je da ni ja nemam levo oko, kao ni on. Pitao me da li sam veteran i da li sam ranjavan. Odgovorio sam mu da jesam, misleći da pita za to oko, rekao sam 1995. On kao da se sneveselio, ali onda se sve razjasnilo. Rekao sam mu da sam ranjen i 1992. godine, a kada sam mu rekao tačno kada i gde, Matan je samo viknuo: 'Znao sam da si to ti!'. Prepoznao me je po dugoj kosi", objašnjava Perica.

Za jednim sotolom, u kafani, naravno, sedeli su ljudi koji ne samo da su pucali jedan na drugog, već su ranili jedan drugog. Ali, stariji, iskusniji, umorni od rata, bivši neprijatelji su postali prijatelji i to dobri.

Matan i Perica su postali i kućni prijatelji, čestitali jedan drugom Božić i Vaskrs, odnosno Uskrs. Ni jedan ni drugi nisu u početku naišli na odobravanje kod "svojih", meštana sela u kojima su živeli. Najčešće su se družili na "neutralnom terenu" u kafani, ali su se posećivali po kućama.

"Sećam se jednom, radio sam kao scenograf na filmu 'Turneja', kada je Matan doplovio čamcem i doneo nekog velikog soma da mi pokloni. Ma šta ću ja sa tolikom ribom, odnesi mi je kući. I odneo je, dao mojima. To je bio Matan, veliki čovek, dok ga srce nije izdalo", objašnjava Perica.

Obojica su bili i pecaroši i zaljubjenici u reku Savu, kojom je toliko krvi proteklo.

Ali, ima Pericu još jednu priču, takođe zanimljivu i neobičnu. Počela je na ratištu u Posavini 1992. godine.

"Očistilo smo jedan položaj od vojnika HVO, ali, kada smo pregledali njihova dokumenta, ispostavilo se da su to Nemci, da li plaćenici ili avanturisti, ne znam. Jedan od njih zvao se Herbert Rudolf Ris, rođen 1968. godine, iz Manhajma. Na slici je imao brkove, ali nije imao brkove kada je stradao. Moj saborac je njegovu pušku poklonio meni. To je bio taj, pravi, 'kalašnikov', sovjetkse prozvodnje, iz 1968. kada sam i ja rođen. Ja sam na kraju dobio tu pušku i voleo sam je. Plastični kundak, stariji model, nije imao produžetak za tromblon, ali pouzdan", objašnjava Perica.

Puška je otišla po "nabavnoj ceni", kada je teško ranjen, u rovu je Perica osim oka ostavio i tu pušku, sovjetski, originalni, AK-47. Ali, puška je na neki način, našla put do njega.

"Jednom, kada mi je bilo dosadno, na taj plastični kundak sam usijanom kukom ugravirao: 'Špeci', što mi je nadimak, 'Ljubinka', što mi je bilo ime tadašnje devojke i 'Grabnica 92', što je bio položaj gde sam bio. Pušku sam izgubio te 1995. i nju je tada uzeo neki vojnik HVO-a, isto kao i mi , kao ratni trofej. Ali, sad skoro, javio se jedan veteran iz hrvatskog sela, raspitivao se za mene, kaže, da mi vrati pušku. Prvo je hteo da ode kod jednog komšije koji ima isti nadimak, ali je onda saznao da sam to zapravo ja i najavio je, preko nekih zajedničkih prijatelja, da će mi je vratiti. Meni je ta puška draga uspomena, ali mi je još draže što je zalivena i iz nje više nikada niko neće pucati", kaže Perica Voćkić, ratni vojni invalid i ratni veteran Vojske Republike Srpske.

I da, Perica se u međuvremenu ošišao i sada ima kratku kosu.

BONUS VIDEO:

 (Nova/MONDO/J.D.)