UNMIK je još 2003. godine imao informacije o ubistvima i trgovini ljudskim organima na Kosovu i o tome je tada bio obavešten i Haški tribunal vidi se iz dokumenta Ujedinjenih nacija.
Prema tom izveštaju, vođe OVK su zarađivale i do 45 hiljada dolara od izvađenih organa samo jedne otete osobe.
U izveštaju na 30 strana,u koji je Tanjug imao uvid, navodi se da su otmice Srba počele sredinom 1999. godine, kada je 100 do 300 ljudi oteto i traktorima i kamionima odvedeno u pritvorske zgrade u Kukešu i Tropoji, gradovima na severu Albanije.
Početkom avgusta 1999. godine između 25 i 100 otetih je prebačeno iz Albanije u privatne kuće i industrijske komplekse u centralnoj Albaniji, u grad Burel, 110 kilometara jugozapadno od Kukeša.
U privatnoj kući južno od grada Burel bila je smeštena privatna klinika. Tu su uzimani organi od žrtava, koje su kasnije umirale. Posmrtni ostaci su bili zakopavani u blizini.
Organi su kasnije transportovani do aerodroma Rinas u blizini Tirane i odnošeni dalje.
Prema izveštaju, poslednja grupa je dovedena u kuću u gradiću Burel u proleće ili početkom leta 2000. godine.
Izveštaj je napravljen na osnovu razgovora sa najmanje osam izvora - svi Albanci sa Kosova i iz Crne Gore koji su bili u OVK.
Četvorica su direktno učestvovala u transportu najmanje 90 Srba u zarobljeničke kampove u severnoj i centralnoj Albaniji. Trojica su dovela žrtve do klinike, dvojica su zakopovala leševe posle operacija a jedna osoba je učestvovala u predaji organa do aerodroma Rinas kod Tirane.
Prema svim izvorima, transport ljudi i vađenje organa je rađeno uz znanje i uključenost srednjeg i višeg nivoa oficira OVK, kao i uz učešće doktora sa Kosova i iz inostranstva.
Operaciju je podržao čovek koji ima veze sa operativcima albanske tajne policije za vreme bivše vlade Sali Beriše, dodaje se u izveštaju.
Jedan od svedoka ispričao je kako je 20. jula odvezao veću grupu Srba iz mesta Ljutoglav između Suve Reke i Prizrena i da je među njima prepoznao Vlastimira Stevanovića, koji je radio kao konobar u Domu armije u Prizrenu.
"Niko nas nije zaustavio na albanskoj granici a posle tri dana je obavljen još jedan prevoz, ali sada ubijenih Srba u Albaniju", i prema iskazu svedoka to je organizovala grupa jednog od vođa OVK Ismeta Tare.
Drugi svedok je ispričao da je dva puta vozio grupe Srba do kuće - klinike u mestu Burel. Prvi put u oktobru 1999. godine i da ih je predao Besimu Vokšiju iz OVK.
Sledeći transport je bio u maju ili početkom juna 2000. godine, kada je doveo 20 žena, uglavnom iz Istočne Evrope i bivšeg ŠSR-a.
Nakon operacija, žrtve su sahranjene u okolini.
Kako se navodi u izveštaju, svedok je nestao iz Kline u martu 2003. godine. Porodica nikada nije našla telo, niti je vlastima zbog straha od osvete prijavila njegov nestanak. Jedan od svedoka u kući u Burelu pominje albanske doktore Đamila i Admira, kao i jednog doktora arapskog porekla.
"Kada sam vodio poslednje osobe, jednog srpskog muškarca i jednu mlađu ženu, oni su bili prestravljeni. U jednom trenutku, muškarac mi je rekao "ubijte nas odmah, nećemo da budemo isečeni na komade", ispričao je svedok.
"Srbi su dovoženi visoko u planine da bi im se popravila krvna slika. Tu su radili i sekli drva, i dobijali su dobru hranu, da bi nakon nekog vremena bili prebačeni u Burel gde su im vađeni organi", navodi svedok.
Jedan od svedoka kao posebno okrutnog, i kao organizatora kampova gde su bili zarobljeni Srbi, pominje Džavida Elshanija iz sela Pirane pored Prizrena. Za njega kaže i da je bio u veoma dobrim odnosima sa Ramušom i Dautom Haradinajem.
I ostali svedoci su detaljno opisali kako su na Kosovu preuzimali žrtve i kako su ih kasnije prevozili u Albaniju gde su im vađeni organi.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki-mun je naveo u najnovijem tromesečnom izveštaju o situaciji na Kosovu da je UNMIK još 2003.godine Haškom tribinalu dao informacije i svoje nalaze u vezi sa tim tvrdnjama, kao i da je krajem 2008. i početkom 2009. godine UNMIK preneo sva pomenuta dosijea na Euleks.
U Banovom izveštaju, u koji je Tanjug imao uvid, navodi se da je UNMIK spreman da u potpunosti podrži istragu o trgovini ljudskim organima na Kosovu, i istovremeno, izražava očekivanje da će se u narednom periodu napredovati ka otvaranju dijaloga Beograda i Prištine, koji još nije započeo zbog pada kosovske vlade.
(Tanjug)
U izveštaju na 30 strana,u koji je Tanjug imao uvid, navodi se da su otmice Srba počele sredinom 1999. godine, kada je 100 do 300 ljudi oteto i traktorima i kamionima odvedeno u pritvorske zgrade u Kukešu i Tropoji, gradovima na severu Albanije.
Početkom avgusta 1999. godine između 25 i 100 otetih je prebačeno iz Albanije u privatne kuće i industrijske komplekse u centralnoj Albaniji, u grad Burel, 110 kilometara jugozapadno od Kukeša.
U privatnoj kući južno od grada Burel bila je smeštena privatna klinika. Tu su uzimani organi od žrtava, koje su kasnije umirale. Posmrtni ostaci su bili zakopavani u blizini.
Organi su kasnije transportovani do aerodroma Rinas u blizini Tirane i odnošeni dalje.
Prema izveštaju, poslednja grupa je dovedena u kuću u gradiću Burel u proleće ili početkom leta 2000. godine.
Izveštaj je napravljen na osnovu razgovora sa najmanje osam izvora - svi Albanci sa Kosova i iz Crne Gore koji su bili u OVK.
Četvorica su direktno učestvovala u transportu najmanje 90 Srba u zarobljeničke kampove u severnoj i centralnoj Albaniji. Trojica su dovela žrtve do klinike, dvojica su zakopovala leševe posle operacija a jedna osoba je učestvovala u predaji organa do aerodroma Rinas kod Tirane.
Prema svim izvorima, transport ljudi i vađenje organa je rađeno uz znanje i uključenost srednjeg i višeg nivoa oficira OVK, kao i uz učešće doktora sa Kosova i iz inostranstva.
Operaciju je podržao čovek koji ima veze sa operativcima albanske tajne policije za vreme bivše vlade Sali Beriše, dodaje se u izveštaju.
Jedan od svedoka ispričao je kako je 20. jula odvezao veću grupu Srba iz mesta Ljutoglav između Suve Reke i Prizrena i da je među njima prepoznao Vlastimira Stevanovića, koji je radio kao konobar u Domu armije u Prizrenu.
"Niko nas nije zaustavio na albanskoj granici a posle tri dana je obavljen još jedan prevoz, ali sada ubijenih Srba u Albaniju", i prema iskazu svedoka to je organizovala grupa jednog od vođa OVK Ismeta Tare.
Drugi svedok je ispričao da je dva puta vozio grupe Srba do kuće - klinike u mestu Burel. Prvi put u oktobru 1999. godine i da ih je predao Besimu Vokšiju iz OVK.
Sledeći transport je bio u maju ili početkom juna 2000. godine, kada je doveo 20 žena, uglavnom iz Istočne Evrope i bivšeg ŠSR-a.
Nakon operacija, žrtve su sahranjene u okolini.
Kako se navodi u izveštaju, svedok je nestao iz Kline u martu 2003. godine. Porodica nikada nije našla telo, niti je vlastima zbog straha od osvete prijavila njegov nestanak. Jedan od svedoka u kući u Burelu pominje albanske doktore Đamila i Admira, kao i jednog doktora arapskog porekla.
"Kada sam vodio poslednje osobe, jednog srpskog muškarca i jednu mlađu ženu, oni su bili prestravljeni. U jednom trenutku, muškarac mi je rekao "ubijte nas odmah, nećemo da budemo isečeni na komade", ispričao je svedok.
"Srbi su dovoženi visoko u planine da bi im se popravila krvna slika. Tu su radili i sekli drva, i dobijali su dobru hranu, da bi nakon nekog vremena bili prebačeni u Burel gde su im vađeni organi", navodi svedok.
Jedan od svedoka kao posebno okrutnog, i kao organizatora kampova gde su bili zarobljeni Srbi, pominje Džavida Elshanija iz sela Pirane pored Prizrena. Za njega kaže i da je bio u veoma dobrim odnosima sa Ramušom i Dautom Haradinajem.
I ostali svedoci su detaljno opisali kako su na Kosovu preuzimali žrtve i kako su ih kasnije prevozili u Albaniju gde su im vađeni organi.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija Ban Ki-mun je naveo u najnovijem tromesečnom izveštaju o situaciji na Kosovu da je UNMIK još 2003.godine Haškom tribinalu dao informacije i svoje nalaze u vezi sa tim tvrdnjama, kao i da je krajem 2008. i početkom 2009. godine UNMIK preneo sva pomenuta dosijea na Euleks.
U Banovom izveštaju, u koji je Tanjug imao uvid, navodi se da je UNMIK spreman da u potpunosti podrži istragu o trgovini ljudskim organima na Kosovu, i istovremeno, izražava očekivanje da će se u narednom periodu napredovati ka otvaranju dijaloga Beograda i Prištine, koji još nije započeo zbog pada kosovske vlade.
(Tanjug)
