Izvršni direktor Centra za zaštitu i pomoć tražiocima azila Radoš Đurović izjavio je u intervjuu FoNetu da su 52 osobe azil zatražile 2008. godine, 275 ih je bilo 2009. godine, prošle godine 522, a procene su da će ih ove godine biti oko 1.000, jer je samo u janauru bilo 92 zahteva za azil.
Prema njegovim rečima, 60 odsto ljudi koji traže azil dolaze iz Avganistana, slede Palestina, Iran, Irak i Somalija.
Đurović je dodao da je u 90 odsto slučajeva reč o mlađim muškarcima, žene uvek putuju u pratnji muža ili brata, ali je primetan porast porodica, kao i maloletnika koji se na put upućuju sami.
"Oni sigurno ne žele da ostanu u Srbiji. Srbija im je usputna stanica do EU. Njih ne interesuje istočna Evropa, već zapadna i severna, skandinavske zemlje, Nemačka, Belgija i Velika Britanija", tvrdi Đurović.
Đurović je precizirao da samo dva, tri odsto, onih koji dođu u Centar za azil u Banji Kovijači žele da ostanu u Srbiji, rešeni da dobiju azil.
"Da biste zatražili azil, uopšte nije bitno kako ste ušli u Srbiju. Kada pređete granicu dovoljno je da se javite prvom službeniku Ministarstva unutrašnjih poslova i zatražite azil", objasnio je Đurović.
On je rekao da ta osoba dobija potvrdu o izraženoj nameri za dobijanje azila i šalje se u centar u Banji Koviljači, gde pokreće azilni postupak.
Zahtev za dobijanje azila, prema njegovim rečima, mogu podneti i stranci koji duže vreme borave u Srbiji, ako ne mogu da se vrate u vlastitu državu, jer bi bili izloženi nekoj vrsti pretnje ili opasnosti.
Azilni status, napomenuo je Đurović, pojedinca oslobađa prekršajne odgovornosti za ilegalni ulazak i boravak u temlji.
Da bi neko odbio azil, kako je objasnio Đurović, potrebno je da mu je ugrožen život zbog progona po rasnoj, verskoj, etničkoj, nacionalnoj, političkoj osnovi ili pripadnosti posebnoj društevnoj grupi.
"Ono što je bitno je da država porekla ne želi nekome da pruži zaštitu ili ga proganja ili nije u mogućnosti da nekoga zaštiti", rekao je Đurović i naglasio da ti navodi moraju da provere i utvrdi da li neko govori istinu.
Đurović je precizirao da je do sada pet osoba u Srbiji dobilo azil u obliku supsidijarne zaštite, što znači da se Srbija obevezala da ih zaštiti, jer su im životi matičnim zemljama ugroženi.
Prema njegovim rečima, takvu vrstu azila su dobile tri osobe iz Etiopije, jer po političkoj osnovi nisu smele da se vrate tamo, jedan intelektualac iz Iraka, koji je u matičnoj zemlji bio proganjan po verskoj osnovi, i Somalijac koji je pretpeo užasan teror.
Od pokretanja azilnog postupka procedura traje oko pet meseci, rekao je Đurović, ali mali broj onih koji dođe dočeka kraj prvostepenog postupka koji traje dva meseca.
Đurović je ukazao da 90 odsto onih koji dođu borave u centru u Banji Koviljači 15, 20 dana, da bi potom nestali, pa se postupak obustavlja.
Oni su potom, kako je objasnio Đurović, povezuju sa lokalnim krijumčarima i upućuju dalje ka zemljama članicama EU.
"Kontrola otežava prelazak granice, ali uz pomoć lokalnog stanovništva i podršku krijumčarskog lanca, vrlo je lako preći granicu, čak i onu između Srbije i Mađarske", rekao je Đurović.
Prema njegovim rečima, krijumčari sa istoka su povezani sa krijumčarima u ovom delu Evrope, tako da se za prelazak granica koristi lokalno stanovništvo, koje najbolje poznaje raspored granične policije, pa se granica lako prelazi.
Đurović je ocenio da je pritisak na mađarsku granicu ogroman, pa vlasti te zemlje mnogo ulažu u kontrolu, ali je to gotovo nemoguće, jer se migracije teško zaustavljaju.
On je upozorio da je trgovina ljudima unosan posao i dodao da postoji razvijena mreža krijumčara ljudi, od Avganistana ili Irana, do zemalja i gradova EU.
"Potrebno vam je 10.000 dolara da iz Avganistana dođete gde god želite u EU. Izaberete grad, platite 10.000 dolara i ne sekirate se da ćete doći do željene destinacije", ukazao je Đurović.
Đurović je rekao da je broj onih koji traže azil povećan, jer se Srbija nalazi na ruti koja od istoka vodi za Zapadnoj Evropi, pa oni koji dođu u Srbiju azil traže kako bi se izbegla komplikacija sa policijom.
"Povećan je broj porodica koje dolaze i najbolji način da se odmore i skupe snagu je da zatraže azil i nekoliko dana borave u centru, osnaže se i nastave dalje", rekao je Đurović.
On je dodao da je Srbija, po pitanju azila, daleko od standarda koje ima EU i to tražioci azila vrlo dobro znaju.
Ljudi koji žele da ostanu su ili ovde studirali u prošlosti ili su članovi njihovih porodica već ovde, napomenuo je Đurović.
Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila, kako objašnjava Đurović, nevladina je organizacija, koja osobama koje traže azil pruža pravnu i psihološlku pomoć.
"Mi pomažemo tim ljudima, slušamo njihove potresne i najintimnije priče, njihova razmišljanja. Mi smo uz njih sve vreme postupka", istakao je Đurović.
On smatra da centar u Banji Koviljači dobro funkcioniše, tražiocima azila su obezbeđeni smeštaj i hrana, imaju zdravstvenu zaštitu i prevodice.
Zbog povećanja broja ljudi koji dolaze, dodao je Đurović, neki od njih borave u privatnom smeštaju i čekaju na smeštaj u Centru.
Neke osobe koje pokušavaju da se domognu EU, precizirao je on, borave u Banji Koviljači samo dva, tri dana.
"Za sada ništa nije kritično, ali postoji realna pretnja da sistem neće dalje moći da izdrži pritisak, ako se broj onih koji traže azil bude povećavao", upozorio je Đurović.
Potrebno je izgraditi još dva centra za prihvat azilanata, ali ne u Banji Koviljači, koju bi trebalo rasteretiti od prijema velikog broja stranaca.
"Lokalno stanovništvo se naviklo na njih. Nema diskriminacije. Ali ako bi došlo 1.000 ljudi, stvorila bi se kritična masa da se pojave neki incidenti. Bilo bi poželjno da takvi centri budu u nekim drugim regionima", zaključio je Đurović.
(FoNet)
Prema njegovim rečima, 60 odsto ljudi koji traže azil dolaze iz Avganistana, slede Palestina, Iran, Irak i Somalija.
Đurović je dodao da je u 90 odsto slučajeva reč o mlađim muškarcima, žene uvek putuju u pratnji muža ili brata, ali je primetan porast porodica, kao i maloletnika koji se na put upućuju sami.
"Oni sigurno ne žele da ostanu u Srbiji. Srbija im je usputna stanica do EU. Njih ne interesuje istočna Evropa, već zapadna i severna, skandinavske zemlje, Nemačka, Belgija i Velika Britanija", tvrdi Đurović.
Đurović je precizirao da samo dva, tri odsto, onih koji dođu u Centar za azil u Banji Kovijači žele da ostanu u Srbiji, rešeni da dobiju azil.
"Da biste zatražili azil, uopšte nije bitno kako ste ušli u Srbiju. Kada pređete granicu dovoljno je da se javite prvom službeniku Ministarstva unutrašnjih poslova i zatražite azil", objasnio je Đurović.
On je rekao da ta osoba dobija potvrdu o izraženoj nameri za dobijanje azila i šalje se u centar u Banji Koviljači, gde pokreće azilni postupak.
Zahtev za dobijanje azila, prema njegovim rečima, mogu podneti i stranci koji duže vreme borave u Srbiji, ako ne mogu da se vrate u vlastitu državu, jer bi bili izloženi nekoj vrsti pretnje ili opasnosti.
Azilni status, napomenuo je Đurović, pojedinca oslobađa prekršajne odgovornosti za ilegalni ulazak i boravak u temlji.
Da bi neko odbio azil, kako je objasnio Đurović, potrebno je da mu je ugrožen život zbog progona po rasnoj, verskoj, etničkoj, nacionalnoj, političkoj osnovi ili pripadnosti posebnoj društevnoj grupi.
"Ono što je bitno je da država porekla ne želi nekome da pruži zaštitu ili ga proganja ili nije u mogućnosti da nekoga zaštiti", rekao je Đurović i naglasio da ti navodi moraju da provere i utvrdi da li neko govori istinu.
Đurović je precizirao da je do sada pet osoba u Srbiji dobilo azil u obliku supsidijarne zaštite, što znači da se Srbija obevezala da ih zaštiti, jer su im životi matičnim zemljama ugroženi.
Prema njegovim rečima, takvu vrstu azila su dobile tri osobe iz Etiopije, jer po političkoj osnovi nisu smele da se vrate tamo, jedan intelektualac iz Iraka, koji je u matičnoj zemlji bio proganjan po verskoj osnovi, i Somalijac koji je pretpeo užasan teror.
Od pokretanja azilnog postupka procedura traje oko pet meseci, rekao je Đurović, ali mali broj onih koji dođe dočeka kraj prvostepenog postupka koji traje dva meseca.
Đurović je ukazao da 90 odsto onih koji dođu borave u centru u Banji Koviljači 15, 20 dana, da bi potom nestali, pa se postupak obustavlja.
Oni su potom, kako je objasnio Đurović, povezuju sa lokalnim krijumčarima i upućuju dalje ka zemljama članicama EU.
"Kontrola otežava prelazak granice, ali uz pomoć lokalnog stanovništva i podršku krijumčarskog lanca, vrlo je lako preći granicu, čak i onu između Srbije i Mađarske", rekao je Đurović.
Prema njegovim rečima, krijumčari sa istoka su povezani sa krijumčarima u ovom delu Evrope, tako da se za prelazak granica koristi lokalno stanovništvo, koje najbolje poznaje raspored granične policije, pa se granica lako prelazi.
Đurović je ocenio da je pritisak na mađarsku granicu ogroman, pa vlasti te zemlje mnogo ulažu u kontrolu, ali je to gotovo nemoguće, jer se migracije teško zaustavljaju.
On je upozorio da je trgovina ljudima unosan posao i dodao da postoji razvijena mreža krijumčara ljudi, od Avganistana ili Irana, do zemalja i gradova EU.
"Potrebno vam je 10.000 dolara da iz Avganistana dođete gde god želite u EU. Izaberete grad, platite 10.000 dolara i ne sekirate se da ćete doći do željene destinacije", ukazao je Đurović.
Đurović je rekao da je broj onih koji traže azil povećan, jer se Srbija nalazi na ruti koja od istoka vodi za Zapadnoj Evropi, pa oni koji dođu u Srbiju azil traže kako bi se izbegla komplikacija sa policijom.
"Povećan je broj porodica koje dolaze i najbolji način da se odmore i skupe snagu je da zatraže azil i nekoliko dana borave u centru, osnaže se i nastave dalje", rekao je Đurović.
On je dodao da je Srbija, po pitanju azila, daleko od standarda koje ima EU i to tražioci azila vrlo dobro znaju.
Ljudi koji žele da ostanu su ili ovde studirali u prošlosti ili su članovi njihovih porodica već ovde, napomenuo je Đurović.
Centar za zaštitu i pomoć tražiocima azila, kako objašnjava Đurović, nevladina je organizacija, koja osobama koje traže azil pruža pravnu i psihološlku pomoć.
"Mi pomažemo tim ljudima, slušamo njihove potresne i najintimnije priče, njihova razmišljanja. Mi smo uz njih sve vreme postupka", istakao je Đurović.
On smatra da centar u Banji Koviljači dobro funkcioniše, tražiocima azila su obezbeđeni smeštaj i hrana, imaju zdravstvenu zaštitu i prevodice.
Zbog povećanja broja ljudi koji dolaze, dodao je Đurović, neki od njih borave u privatnom smeštaju i čekaju na smeštaj u Centru.
Neke osobe koje pokušavaju da se domognu EU, precizirao je on, borave u Banji Koviljači samo dva, tri dana.
"Za sada ništa nije kritično, ali postoji realna pretnja da sistem neće dalje moći da izdrži pritisak, ako se broj onih koji traže azil bude povećavao", upozorio je Đurović.
Potrebno je izgraditi još dva centra za prihvat azilanata, ali ne u Banji Koviljači, koju bi trebalo rasteretiti od prijema velikog broja stranaca.
"Lokalno stanovništvo se naviklo na njih. Nema diskriminacije. Ali ako bi došlo 1.000 ljudi, stvorila bi se kritična masa da se pojave neki incidenti. Bilo bi poželjno da takvi centri budu u nekim drugim regionima", zaključio je Đurović.
(FoNet)
Pridruži se MONDO zajednici.
