• Izdanje: Potvrdi
Emisije
IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

IMATE PRIČU? Javite nam se.

Ubacite video ili foto

Možete da ubacite do 3 fotografije ili videa. Ne sme biti više od 25 MB.

Poruka uspešno poslata

Hvala što ste poslali vest.

Dodatno
Izdanje: Potvrdi

Ukucajte željeni termin u pretragu i pritisnite ENTER

Progovorio jedini svedok hapšenja Mladića

Jedini svedok hapšenja Ratka Mladića, ispričao je za "Novosti" kako su izgledali poslednji generalovi minuti na slobodi: Policiji, tokom pretresa, pričao je o detinjstvu, školovanju, Rusiji, ćerki Ani...

Kroz prozor sobe u kojoj je proveo svoje poslednje dane na slobodi, general je mirno gledao dolazak policije. Na stolu su mirovala i dva pištolja. Puna. Jedan kalibra 7,62 i drugi "neke američke proizvodnje"...

Mirno je tog jutra, nešto posle pet sati, u kuću njegovog rođaka Branislava Mladića u Lazarevu, ušao momak u civilu, sa pištoljem ispod letnje košulje. Otvorio je vrata sobe u kojoj je bio general. I, kao da se malo zbunio, upitao je:

" Ko ste vi?"

"Ja sam onaj koga tražite!" odgovorio je Ratko Mladić, vojnički.

Ovo je priča Nenada Jocovića (72) iz Lazareva, očevica hapšenja bivšeg ratnog komandanta Vojske Republike Srpske. Zatekao se, u rano jutro, u četvrtak, u povrtnjaku Branislava Mladića, ne znajući da će biti jedini svedok okončanja generalove drame u ilegali. Poranio je da pre sunca zalije paprike koje je "zajedno sa Branom zasadio" Kad su ga već tu zatekli, pre nego što će ući u kuću, policija ga je pozvala da bude prisutan pretresu i proceduri koja je usledila.

Nije bilo lako da ubedimo ovog čoveka da govori za novine. Dugo se lomio.

"Minulo je pola šest, ujutro, počeo je pretres" ipak počinje ispovest Nenad Jocović za "Novosti".

General nije krio identitet. Pokazao je ličnu kartu na ime Ratko Mladić, ali je ovom dokumentu odavno istekla važnost. U novčaniku je još imao fotografiju sina Darka, supruge Bosiljke i pokojne ćerke Ane.

Pogledao je fotografiju, pre nego što ju je predao policiji. Uz to, i 1.500 dinara. I nekoliko novčanica u dolarima. Poželeo je da novac ostavi Branislavu, svom domaćinu.
Nije mu dozvoljeno. Sve navedene stvari su oduzete.

On je, potom, iz novčanika izvadio prsten.

Pretres i sve što je procedura nalagala trajali su oko dva sata. Polovinu tog vremena general je proveo u dvorištu, dok se ispred kuće okupljao narod. Procenjeno je da bi meštani, kada ga vide, možda pokušali da navale na kapiju, pa je general povučen u kuću.

"Razgovarao je sa policijom: pričao o ćerki Ani, o svom detinjstvu sa samohranom majkom Stanom. I nju je više puta pomenuo. Govorio je o školovanju u Vojnoj akademiji koju je završio sa desetkom. O Rusiji u kojoj je, kao oficir JNA, boravio.

Rekao je: "Bio sam tamo na mestima gde se školuju ruski oficiri. Niko me nije pratio, ni snimao šta ću da vidim i šta da čujem. Rusi znaju kome mogu da pruže ruku, a da ne razmišljaju koliko će prstiju posle da prebroje."

Govorio je tečno, povremeno i oštro: o patriotizmu, o "svemu što je prodato i izdato", o Kosovu i Metohiji, i, kako on vidi Srbiju. Danas i u budućnosti. U jednom trenutku, obratio se ljudima koji su tu, da bi izvršili naređenje koje im je dato.

"I kćerku ste mi ubili! Onakvo moje dete... ", rekao je. (Ana Mladić bila je izvanredan apsolvent medicine, pronađena je u stanu Mladića, sa prostrelnom ranom na slepoočnici. Zvanična verzija bila je da se ubila, mada general u tu verziju nikada nije poverovao, prim. aut.)

"Nismo mi!", stigao je, upola presečen odgovor jednog od policajaca.

"Ma, znam da niste vi!", nastavio je general. "A znam ko je i zašto."

U neko vreme generalu je ponuđen doručak. Odbio je. Doručak mu je bio važan zbog leka. Nije ga tog jutra uzeo, uprkos ubeđivanju lekara koji je u kuću Branislava Mladića stigao sa policijom. Govorio je:

"Razmišljao sam i mogao sam i da se ubijem... Odlučio sam da to, ipak, ne učinim, a znam i zbog koga", podsetio je kroz šta je svih ovih godina prolazila njegova porodica, a prema onome što je govorio očigledno je da je pratio sve što se sa Mladićima dešavalo: od pretresa i oduzimanja ušteđevine.

"Kako se primicalo vreme odlaska, razgovor sa policijom bio je sve energičniji", govori Jocović.

"Onda mu je neko preporučio: "Obuci nešto toplije. Da imaš. Tamo gde ideš, hladno je." Pomogao sam mu da se obuče, jer mu je desna ruka potpuno nesposobna. Uvlačio sam je u rukav. I drhtao sam."

Potom je trebalo da se obuje. Bilo mu je teško da to učini. Obratio se, pola u šali, pola u zbilji, mislim, lekaru: "Ti da me obuješ!" Onda se nasmejao: "Ipak ću sam." Savio se i obuo, ali, videlo se, teško.

Nenad Jocović, dok ovo govori, vidno je potresen. Žali što ovakvu uspomenu, kao teret, mora da nosi dok živi.

Generala Mladića nikad ranije, kod Brane, kako je zvao Ratkovog rođaka, nije video, "za četiri godine koliko su njihove kuće bliske i uzajamno se pomažu oko poljoprivrede".

A, primetio je, kaže, da je Brana povremeno bio zabrinut. Mislio je: "Bez posla je, bez porodice, možda ga to tišti"... Kafu i poneku rakiju popili bi, posle rada, u pomoćnom objektu (letnja kuhinja), za koju se govorilo da je u njoj boravio Mladić. Da je tu nađen.

"Kad su me policajci, pre nego što će ući u kuću, pozvali da budem prisutan pretresu, naravno da sam prihvatio. A, kada sam video generala, skamenio sam se", kaže, kao za sebe, Nenad Jocović.

"Ali, ta dva sata s njim... pamtiću dok sam živ... Ovu 2011, kao i onu 1946, kada je naša porodica iz Vojkovića kod Sarajeva stigla ovde u Lazarevo, kao kolonisti. Nijednu drugu godinu više ne pamtim."

Dok reporter "Novosti" razgovara sa ovim čovekom, njegova porodica je uznemirena. Strahuju da "ne izazivamo problem". Mole ga da zaboravi sve što je čuo od Jocovića.

Dodaje, da kada je posle obavljenog pretresa Jocović potpisao zapisnik, kao svedok, rečeno mu je da o tome ne govori. Ali, Lazarevo već zna da je bio tu. A on je uveren - da nije čuo ni video ništa što bi bilo kome naškodilo.

"Policija je bila korektna, svoj posao je obavljala uvažavajući Ratka i njegovo zdravlje", kaže Nenad.

"Ma ni lisice mu nisu stavili. Za to nije ni bilo potrebe. A ja sam policiji rekao ovako:"Ako ste me već zvali da tu budem, zašto ja o tome ne bih smeo da govorim?"

U jednom trenutku, posle ulaska policije, general se obratio jednom od njih:

"Gde ti je taj Amerikanac, zbog kog morate sve ovo da radite?"
"Nema ovde Amerikanaca", stigao je odgovor.
"Ima, ima, bez njih se ovde ništa ne dešava", rkeao je Mladić.

Selo Lazarevo, nadomak Zrenjanina, posle Drugog svetskog rata, delimično je naseljeno kolonistima iz Bosne, Like, Korduna, Dalmacije. U to vreme ovde je stigao i deo porodice Mladić, iz Kalinovika, rodnog mesta generala. Ali, on se nije školovao u Lazarevu, nego, kao dete palog partizana, uglavnom, u Beogradu. Meštani su, međutim, njegovo hapšenje doživeli kao da je čitav život proveo s njima.

Sve do sada njegov najpoznatiji stanovnik bio je - Nenad Bjeković, nekadašnji fudbaler, pa trener i direktor FK Partizan, pišu "Novosti".

(MONDO)
Inicijalizacija u toku...

Komentari 0

Vaš komentar je prosleđen moderatorskom timu i biće vidljiv nakon odobrenja.

Slanje komentara nije uspelo.

Nevalidna CAPTCHA

PRIČE IZ SRPSKIH ZATVORA

MONDO & EU