Priča o jednom porodičnom placu na Divčibarama, izgubljenom u vremenu i nedostatku papira, nakon skoro pola veka dobila je neočekivan epilog. Ono što je počelo kao gotovo zaboravljena porodična nedoumica iz 1973. godine, završilo se pronalaskom naslednika i razrešenjem imovinske misterije koja je decenijama tinjala.
Stahinjinu priču prenosimo u celosti:
"Sve je počelo davne 1973. godine. Nićifor Tanasković, čovek starog kova i tadašnji direktor škole u Brežđu, kupio je komad zemlje na Divčibarama od Milana Simovića. Papire nikad nije uzeo, jer mu je ta reč bila zakon, a u poštenje i čast te porodice nije imao ni najmanju sumnju.
Deda je onda umro, mlad u pedesetim godinama... papirologija nije sređena i placu je počeo da se gubi trag. Prošlo je skoro 30 godina od tada. Gde li je dedin plac, ko je vlasnik i dal je tamo sad tursko kupatilo nekog hotela... ne zna ni sam Bog. Mamu je tištilo što živi u neznanju i što nije stigla za sve ove godine da se iscima da to otkrije.
Kad smo čuli priču, javio nam se 'džaba smo se rodili ako ovo ne probamo' impuls. Sakupili smo šta smo imali od informacija (nadimak sina od vlasnika placa i gde živi) i okačili na Instagram, sa nadom da nam stigne još neka dojava od ljudi iz tog kraja. Dojave su krenule da pršte. Ubrzo smo imali sve što nam treba da pronađemo dotičnog crkvenjaka iz Krčmara.
Sutradan smo krenuli u mesto gde se 1973. godine deda rukovao sa Milanom Simovićem, kada je kupio plac. Posle dvočasovnog šipčenja i priče sa meštanima, saznali smo da u njihovoj porodičnoj kući više nema nikoga. Nažalost umro je i njegov sin. Vratili smo se kući sa srušenim sneškom i telefonom od drugog brata, jedinog potencijalnog naslednika. Ali budimo realni, od toga nema ništa.
La hora de la verdad. Majka zove telefonom tog čoveka, Stanišu. Tačan je broj. On sluša mamu i uglavnom govori ništa ili mhm, eventualno pokoje - da. Međutim, kako teče razgovor, otvaraju se neke karte. Deda je bio direktor škole u Brežđu i puno je uradio za taj kraj, sazidao školu i kuće za nastavnike, da ne bi odlazili iz sela. Sa reputacijom omanjeg seoskog Tita, bilo je nemguće da se Staniša ne seti dede. Znao je i ladno potvrdio priču, kao poslednji mohikanac ovosvetske časti. I vratio nam čovek plac i veru u čovečanstvo. Lepo je deda rekao pre 50 godina - ne brinite se za papire, Simovići su pošteni ljudi.
A ovaj izazov nam je deda verovatno ostavio u amanet, da nas nauči da nikad ne prestajemo da pokušavamo nemoguće stvari. Hvala ti deda", napisao je Strahinja u svojoj objavi koja je zapalila društvene mreže.
Ova priča danas ostaje kao podsetnik na vreme kada je reč imala snagu ugovora, ali i kao dokaz da se upornost i potraga za istinom, čak i posle mnogo decenija, mogu isplatiti.
BONUS VIDEO:
