U petak se navršava sedam godina od potpisivanja Kumanovskog sporazuma, a u subotu i od završetka bombardovanja SRJ i uspostavljanja medjunarodnog protekorata na Kosovu i Metohiji.
Zvaničnom okončanju bombardovanja prethodilo je potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu izmedju predstavnika NATO, jugoslovenske vojske i srpske policije.
Generali Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović i general Majkl Džekson potpisali su 9. juna 1999. godine dokument kojim je snagama jugoslovenske državne odbrane naloženo povlačenje sa Kosova i Metohije u roku od 11 dana.
Bombardovanje je počelo 24. marta i prvi projektili pali su u 19.45 na Prištinu, a poslednji 10. juna u rejon sela Bljac, u opštini Dragaš, u 15.30 sati.
Vazdušna kampanja NATO trajala je 79 dana. Precizan broj civilnih žrtava još nije utvrdjen - navodi se okvirna brojka od oko 2.000 civila - dok su, prema zvaničnim podacima, poginula 1.002 pripadnika jugoslovenske vojske i policije.
Pričinjena materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara.
Prve jedinice Vojske Jugoslavije su, na osnovu Kumanovskog sporazuma, 10. juna počele povlačenje sa Kosova i Metohije, a kasnije istog dana Savet bezbednosti UN je, uz uzdržan glas Kine, usvojio Rezoluciju 1244, kojom je legalizovan dolazak medjunarodnih vojnih snaga, pretežno iz zemalja NATO.
Taj dokument se više puta poziva na Sporazum iz Rambujea, koji srpska strana nije prihvatila, zbog čega je, izmedju ostalog, bombardovanje i počelo.
U Rezoluciji Saveta bezbednosti, kojom se uspostavlja medjunarodno "civilno i vojno" prisustvo u pokrajini, ističe se "privrženost svih država članica" svetske organizacije helsinškim principima nepromenljivosti granica i "suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona".
Istovremeno, zalaže se "za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo". Od juna 1999. godine do danas oko 60 odsto Srba i drugih nealbanaca je proterano sa Kosova i Metohije i oni i dalje ne mogu da se vrate u svoje domove. Njihove kuće su porušene ili bespravno useljene, stanovi nasilno zauzeti.
Svi gradovi u pokrajini, osim Kosovske Mitrovice, pre sedam godina su etnički očišćeni a tako je i danas.
Oko 150 manastira i crkava Srpske pravoslavne crkve porušeno je i oštećeno. Na Kosovu ni danas ne postoji elementarna sloboda kretanja za preostale Srbe i druge nelabanske zajednice.
Direktni pregovori Beograda i Prištine o budućem statusu Kosova počeli su krajem februara ove godine i dosad je održano šest rundi razgvora, koje su završene bez većih rezulatata.
Beograd se zalaže za suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije, a prednost daje sporazumnom rešenju koje bi postigli legitimni predstavnici Srbije i privremene kosovske institucija, dok Priština insistira na nezavisnost.
(Tanjug)
Zvaničnom okončanju bombardovanja prethodilo je potpisivanja Vojno-tehničkog sporazuma u Kumanovu izmedju predstavnika NATO, jugoslovenske vojske i srpske policije.
Generali Svetozar Marjanović i Obrad Stevanović i general Majkl Džekson potpisali su 9. juna 1999. godine dokument kojim je snagama jugoslovenske državne odbrane naloženo povlačenje sa Kosova i Metohije u roku od 11 dana.
Bombardovanje je počelo 24. marta i prvi projektili pali su u 19.45 na Prištinu, a poslednji 10. juna u rejon sela Bljac, u opštini Dragaš, u 15.30 sati.
Vazdušna kampanja NATO trajala je 79 dana. Precizan broj civilnih žrtava još nije utvrdjen - navodi se okvirna brojka od oko 2.000 civila - dok su, prema zvaničnim podacima, poginula 1.002 pripadnika jugoslovenske vojske i policije.
Pričinjena materijalna šteta procenjena je na više desetina milijardi dolara.
Prve jedinice Vojske Jugoslavije su, na osnovu Kumanovskog sporazuma, 10. juna počele povlačenje sa Kosova i Metohije, a kasnije istog dana Savet bezbednosti UN je, uz uzdržan glas Kine, usvojio Rezoluciju 1244, kojom je legalizovan dolazak medjunarodnih vojnih snaga, pretežno iz zemalja NATO.
Taj dokument se više puta poziva na Sporazum iz Rambujea, koji srpska strana nije prihvatila, zbog čega je, izmedju ostalog, bombardovanje i počelo.
U Rezoluciji Saveta bezbednosti, kojom se uspostavlja medjunarodno "civilno i vojno" prisustvo u pokrajini, ističe se "privrženost svih država članica" svetske organizacije helsinškim principima nepromenljivosti granica i "suverenitetu i teritorijalnom integritetu SR Jugoslavije i drugih država regiona".
Istovremeno, zalaže se "za široku autonomiju i suštinsku samoupravu za Kosovo". Od juna 1999. godine do danas oko 60 odsto Srba i drugih nealbanaca je proterano sa Kosova i Metohije i oni i dalje ne mogu da se vrate u svoje domove. Njihove kuće su porušene ili bespravno useljene, stanovi nasilno zauzeti.
Svi gradovi u pokrajini, osim Kosovske Mitrovice, pre sedam godina su etnički očišćeni a tako je i danas.
Oko 150 manastira i crkava Srpske pravoslavne crkve porušeno je i oštećeno. Na Kosovu ni danas ne postoji elementarna sloboda kretanja za preostale Srbe i druge nelabanske zajednice.
Direktni pregovori Beograda i Prištine o budućem statusu Kosova počeli su krajem februara ove godine i dosad je održano šest rundi razgvora, koje su završene bez većih rezulatata.
Beograd se zalaže za suštinsku autonomiju Kosova u okviru Srbije, a prednost daje sporazumnom rešenju koje bi postigli legitimni predstavnici Srbije i privremene kosovske institucija, dok Priština insistira na nezavisnost.
(Tanjug)
Pridruži se MONDO zajednici.