Haradinaj je Albanac, po verskoj opredeljenosti musliman, rođen 3. jula 1968. godine u selu Glođane, opštini Dečani, u Metohiji.
Ratni komandant paravojne formacije koja sebe naziva "Oslobodilačka vojska Kosova", Jugoslaviju je napustio pod imenom Smajilj 1989. i otišao u Švajcarsku, gde je dobio politički azil i jedno vreme radio kao izbacivač po noćnim klubovima.
Tamo je pristupio takozvanom "Narodnom pokretu Kosova", ekstermističkoj organizaciji u okviru koje je kasnije formirana OVK, koja je najpre delovala kao teroristička organizacija.
Prema dostupnim medijskim podacima, Haradinaj je 1996. godine u Albaniji, pod budnim okom albanskih oficira, prošao diverzantsku obuku i potom učestvovao u formiranju baza u mestima Kukeš i Tropoja, na severu Albanije.
I z tih baza je, kako su pisali mediji, organizovao šverc oružja na Kosovo. U jednoj od tih operacija Haradinaj je upao u zasedu graničara i bio ranjen, dok je njegov brat Ljuan ubijen.
Haradinaj je početkom 1998. postao komandant "operativne zone" za Metohiju, koju Albanci zovu "Dukađin".
Procenjuje se da je pod njegovom komandom za dve godine likvidirano više od 300 ljudi - Srba i "nelojalnih" Albanaca - a kidnapovano više od 400.
Leševi nekih od njih pronađeni su posle rata u Radonjićkom jezeru i po seoskim bunarima u opštini Dečani.
Vlasti u Beogradu podigle su protiv Haradinaja 108 krivičnih prijava zbog sumnje da je izvršio krivična dela terorizma, udruživanja radi neprijateljske delatnosti i ubijanja civila.
Haradinaj je, u autobiografskoj knjizi "Priča o ratu i slobodi", zabeležio: "Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja. Svakog dana smo ubijali srpske policajce..."
Prema napadima zapadnih agencija, Haradinaj je tokom NATO bombardovanja bio jedan od glavnih saradnika Alijanse na Kosovu i Metohiji, i jedan od nekoliko komandanata kojima je NATO dao satelitske telefone kako bi koordinisali napade.
U julu 2000. godine, nakon završetka ratnih dejstava na KiM, Haradinaj je ponovo ranjen, ovaj put tokom vatrenog okršaja sa porodicom Musa, sa kojom je bio u krvnoj zavadi.
Još jedan udarac doživeo je 2002. godine, kada su međunarodne sudije na Kosovu osudile njegovog brata Dauta na pet godina zatvora zbog učesća u otmici i mučenju koje je rezultiralo smrću četvorice pripadnika FARK-a, oružane formacije kosovskih Albanaca bliske Ibrahimu Rugovi, lideru Demokratskog saveza Kosova (DSK).
Posle NATO intervencije postavljen je za zamenika komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa, ali je već posle nekoliko meseci dao ostavku i osnovao političku stranku pod nazivom Alijansa za budućnost Kosova.
Nakon izbora 2004. njegova stranka u koaliciji sa Rugovinim DSK došla je na vlast, a Haradinaj je u 36. godini postao premijer. Međutim, Haški tribunal je već 4. marta 2005, svega 100 dana nakon formiranja Haradinajeve vlade, protiv njega podigao optužnicu zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja prava i običaja rata.
Haradinaj je potom podneo ostavku na mesto predsednika vlade i 9. marta se dobrovoljno predao Tribunalu. Istog dana je, zajedno s dvojicom kooptuženih, Baljajem i Lahijem Brahimajem, prebačen u pritvorsku jedinicu Sheveningen.
Tadašnji šef UNMIK-a Seren Jesen-Petersen izjavio je tim povodom da poštuje Haradinajevu odluku, ali je i izrazio žaljenje što, kako je prenela štampa, više neće sarađivati "s bliskim partnerom i prijateljem".
Takve izjave se nisu mnogo dopale Briselu. Zvanično to niko nije potvrdio, ali se nezvanično moglo čuti izražavanje čuđenja kako je moguće da šef UNMIK-a naziva nekoga ko je optužen za ratne zločine "bliskim prijateljem".
Haradinaj je nakon suđenja, koje je trajalo do aprila 2008. godine, oslobođen usled nedostatka dokaza. Sa istim obrazloženjem oslobođen je i Baljaj, dok je Lahi Brahimaj osuđen na 6 godina zatvora.
Tadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte je u više navrata javno govorila i u izveštajima upozoravala da su svedoci optužbe bili izloženi upornim i drastičnim pretnjama i pritiscima, zbog čega su neki odbili da svedoče.
Jedan od kljucnih svedoka, Kurtim Beriša, stradao je uoči svedočenja u navodnoj saobraćajnoj nesreći, a kako je uoči izricanja presude izjavio srpski tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević, ukupno je likvidirano ili pod sumnjivim okolnostima umrlo 19 svedoka koji su, direktno ili posredno, mogli da svedoče o njegovoj odgovornosti za ratne zločine nad nealbancima.
Uvažavajući žalbu Tužilastva, apelaciono veće Haškog tribunala je 21. jula 2010. naložilo delimično ponavljanje suđenja Haradinaju, i određen mu je pritvor iz koga je odlukom sudskog veća dvaput puštan na privremenu slobodu.
Haradinaj se vraća u Prištinu pošto ga je Haški tribunal 29. novembra 2012. po drugi put oslobodio svih tačaka optužnice za zločine počinjene u logoru OVK u Jablanici.
U Prištini ga čekaju supruga novinarka i dvoje dece.
(Tanjug)
Ratni komandant paravojne formacije koja sebe naziva "Oslobodilačka vojska Kosova", Jugoslaviju je napustio pod imenom Smajilj 1989. i otišao u Švajcarsku, gde je dobio politički azil i jedno vreme radio kao izbacivač po noćnim klubovima.
Tamo je pristupio takozvanom "Narodnom pokretu Kosova", ekstermističkoj organizaciji u okviru koje je kasnije formirana OVK, koja je najpre delovala kao teroristička organizacija.
Prema dostupnim medijskim podacima, Haradinaj je 1996. godine u Albaniji, pod budnim okom albanskih oficira, prošao diverzantsku obuku i potom učestvovao u formiranju baza u mestima Kukeš i Tropoja, na severu Albanije.
I z tih baza je, kako su pisali mediji, organizovao šverc oružja na Kosovo. U jednoj od tih operacija Haradinaj je upao u zasedu graničara i bio ranjen, dok je njegov brat Ljuan ubijen.
Haradinaj je početkom 1998. postao komandant "operativne zone" za Metohiju, koju Albanci zovu "Dukađin".
Procenjuje se da je pod njegovom komandom za dve godine likvidirano više od 300 ljudi - Srba i "nelojalnih" Albanaca - a kidnapovano više od 400.
Leševi nekih od njih pronađeni su posle rata u Radonjićkom jezeru i po seoskim bunarima u opštini Dečani.
Vlasti u Beogradu podigle su protiv Haradinaja 108 krivičnih prijava zbog sumnje da je izvršio krivična dela terorizma, udruživanja radi neprijateljske delatnosti i ubijanja civila.
Haradinaj je, u autobiografskoj knjizi "Priča o ratu i slobodi", zabeležio: "Stalno smo napadali srpske snage. Na svakom mestu. Danju i noću. Bez skrivanja. Svakog dana smo ubijali srpske policajce..."
Prema napadima zapadnih agencija, Haradinaj je tokom NATO bombardovanja bio jedan od glavnih saradnika Alijanse na Kosovu i Metohiji, i jedan od nekoliko komandanata kojima je NATO dao satelitske telefone kako bi koordinisali napade.
U julu 2000. godine, nakon završetka ratnih dejstava na KiM, Haradinaj je ponovo ranjen, ovaj put tokom vatrenog okršaja sa porodicom Musa, sa kojom je bio u krvnoj zavadi.
Još jedan udarac doživeo je 2002. godine, kada su međunarodne sudije na Kosovu osudile njegovog brata Dauta na pet godina zatvora zbog učesća u otmici i mučenju koje je rezultiralo smrću četvorice pripadnika FARK-a, oružane formacije kosovskih Albanaca bliske Ibrahimu Rugovi, lideru Demokratskog saveza Kosova (DSK).
Posle NATO intervencije postavljen je za zamenika komandanta Kosovskog zaštitnog korpusa, ali je već posle nekoliko meseci dao ostavku i osnovao političku stranku pod nazivom Alijansa za budućnost Kosova.
Nakon izbora 2004. njegova stranka u koaliciji sa Rugovinim DSK došla je na vlast, a Haradinaj je u 36. godini postao premijer. Međutim, Haški tribunal je već 4. marta 2005, svega 100 dana nakon formiranja Haradinajeve vlade, protiv njega podigao optužnicu zbog zločina protiv čovečnosti i kršenja prava i običaja rata.
Haradinaj je potom podneo ostavku na mesto predsednika vlade i 9. marta se dobrovoljno predao Tribunalu. Istog dana je, zajedno s dvojicom kooptuženih, Baljajem i Lahijem Brahimajem, prebačen u pritvorsku jedinicu Sheveningen.
Tadašnji šef UNMIK-a Seren Jesen-Petersen izjavio je tim povodom da poštuje Haradinajevu odluku, ali je i izrazio žaljenje što, kako je prenela štampa, više neće sarađivati "s bliskim partnerom i prijateljem".
Takve izjave se nisu mnogo dopale Briselu. Zvanično to niko nije potvrdio, ali se nezvanično moglo čuti izražavanje čuđenja kako je moguće da šef UNMIK-a naziva nekoga ko je optužen za ratne zločine "bliskim prijateljem".
Haradinaj je nakon suđenja, koje je trajalo do aprila 2008. godine, oslobođen usled nedostatka dokaza. Sa istim obrazloženjem oslobođen je i Baljaj, dok je Lahi Brahimaj osuđen na 6 godina zatvora.
Tadašnja glavna tužiteljka Haškog tribunala Karla del Ponte je u više navrata javno govorila i u izveštajima upozoravala da su svedoci optužbe bili izloženi upornim i drastičnim pretnjama i pritiscima, zbog čega su neki odbili da svedoče.
Jedan od kljucnih svedoka, Kurtim Beriša, stradao je uoči svedočenja u navodnoj saobraćajnoj nesreći, a kako je uoči izricanja presude izjavio srpski tužilac za ratne zločine, Vladimir Vukčević, ukupno je likvidirano ili pod sumnjivim okolnostima umrlo 19 svedoka koji su, direktno ili posredno, mogli da svedoče o njegovoj odgovornosti za ratne zločine nad nealbancima.
Uvažavajući žalbu Tužilastva, apelaciono veće Haškog tribunala je 21. jula 2010. naložilo delimično ponavljanje suđenja Haradinaju, i određen mu je pritvor iz koga je odlukom sudskog veća dvaput puštan na privremenu slobodu.
Haradinaj se vraća u Prištinu pošto ga je Haški tribunal 29. novembra 2012. po drugi put oslobodio svih tačaka optužnice za zločine počinjene u logoru OVK u Jablanici.
U Prištini ga čekaju supruga novinarka i dvoje dece.
(Tanjug)
Pridruži se MONDO zajednici.