Akademik Dobrica Ćosić napisao je pismo članovima "Organizacije srpskih studenata u inostranstvu" (OSSI) kojima se obratio jer su oni na svom susretu, održanom u u Rektoratu Univerziteta u Beogradu, tražili da čuju mišljenje ovog srpskog akademika.
"Novosti" su prenele njegovo pismo u celini, a prenosi ga i MONDO:
Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti. Želim odmah da vam kažem: nisam spokojan što ću vam izgovoriti neka svoja iskustvena saznanja i ideje koje želim kritički da primite, posebno one koje svrstavam i u vašu odgovornost za sudbinu Srbije.
Ako ste čitali moje romane i “Piščeve zapise”, mogli ste da zaključite da je pisac koji vam govori po uverenju skeptik i borbeni pesimist. Kao čovek takvih uverenja i patriotskog etosa osećam intelektualnu i moralnu odgovornost za sudbinu Srbije i njenog mladog naroda, pa se odavno mučim za razumnu nadu u vašu spokojnu budućnost.
Iluzije i zablude u kojima sam živeo, dovele su me pred vas, srpske studente u nedoumice: šta da ne kažem vama koji ste u težnji za naučnim znanjem, uspešnim životom, stvaralaštvom i patriotskom službom svom narodu, otišli u svet sa razvijenom naukom i bogatom kulturom?
Moje životno iskustvo me opominje da vam ja, čovek 20. veka, dakle prošlosti, ne treba da imenujem vaše ciljeve i odgovornosti. Duga je senka za mnom, a pred tom senkom nisu vedri horizonti.
Vi, mladi ljudi, treba da imenujete svoje i nacionalne ciljeve, jer vaš naraštaj i onaj koji vas sledi, stvoriće društvo u kome će da živi, radi, stvara i bori se za ličnu sreću. Sve ideologije prošloga veka u porazima su okončane. Ne samo političke. Ako i Srbi imaju tešku sadašnjicu i neizvesnu budućnost, oni imaju burnu i bogatu prošlost koja se mora kritički, savesno da sagledava i uviđaju zablude i greške u nacionalnoj i državnoj politici koje danas uslovljavaju vašu sudbinu. Prošlost niti može, niti treba da se u bilo kom vidu vrati, ali mora da se dobro zna i razume kako bi se zasnovao kolektivni istorijski razum i građanska samosvest.
Istorijska i životna kriza srpskog naroda i njegove danas invalidne države, nije uzrokovana samo konačnim slomom Jugoslavije i njenog titoističkog poretka, iako ti porazi i danas posledično deluju na sveukupni život srpskog društva. U poretku Titove Jugoslavije nisu postojale slobode za istine o njenoj stvarnosti. Funkcionisao je totalan ketman, osobito srpskih komunista. Poredak neslobode, laži i hipokrizije mogao je samo silom i diktaturom da se održava. Čim je umro vlasnik te sile, njegova država je ušla u agoničnu krizu i vreme propadanja. Titoizam i njegov samoupravni poredak, nije rušen antisocijalističkim argumentima, nego njenim imanentnim energijama, životno neodrživom ideologijom i državnim ustrojstvom pravno zasnovanim na brionskom ustavu 1974. godine, a rušen je legalnim, duboko ukorenjenim nacionalističkim ideologijama.
Petooktobarski prevrat 2000-te godine, izveden narodnim gnevom i sa snažnom podrškom stranih obaveštajnih službi, bio je ideološki heterogen i sa nekompetentnim vođstvom. Jedan autarhičan supružnički režim, prožet korupcijom i kriminalom, a izolovan od evropskih i svetskih političkih tokova, smenio je poredak koji se samoproglasio “novom demokratskom vlašću”.
Taj poredak nije ispunio očekivanja i nade izmučenog i osiromašenog naroda Srbije.
Brzo se uvidela nova velika obmana srpskog naroda.
Najpozitivniji ishod te neostvarene demokratske revolucije je izlazak iz međunarodne blokade i politički povratak Srbije u svetsku zajednicu naroda.
Drugi pozitivni ishod petooktobarskog prevrata je ostvarenje značajnih političkih sloboda u javnom govoru, štampi i televiziji.
Ali ta "nova demokratska" sloboda, nije bila sloboda samo za ljudsko dobro i društveni razvoj nego i sloboda za nepoštenje, korupciju, pljačku društvene i državne imovine.
Stupili smo u tranziciju titoističko-socijalističkog poretka u pljačkaški, kriminalizovan kapitalizam, u kome je brzo stagnirala i opadala proizvodnja u industriji i poljoprivredi, a tržište se liberalizovalo na postulatima neoliberalističkog kapitalizma koji je stremio u globalizam.
Umesto pravne, prosvećene i jeftine države, stvorena je partokratska, partijsko-klanska država sa mastodontskom administracijom i političkom birokratijom koja ima feudalna prava na vlast.
Srbija je brzo siromašila, primitizovala se, nezaustavivo padala u ponor biološkog, ekonomskog, kulturnog i moralnog propadanja. Društvom je zavladala nezaposlenost, korupcija, nerad i bekstvo u svet za posao, normalan, radan, stvaralački i kvalitetan život.
Danas u svetu živi i radi više od četvrtine srpske populacije, u kojoj su stotine hiljada visokoobrazovanih mladih ljudi, a statistike pokazuju da danas većina školovane mladeži želi da se iseli iz Srbije.
To odlivanje pameti, znanja i mašte, što u razvijenim zemljama predstavlja intelektualni kapital koji u strukturi kapitala zauzima visoko mesto i preovlađujuću ulogu, predstavlja, možda, najveći poraz u poslednjim decenijama Srbije.
Te i druge još drastičnije negativne činjenice sa zastrašujućom demografskom regresijom, ubedljivo dokazuju da se srpski narod, sa kulturom starom osam vekova, nalazi na putu svog nestajanja ako što pre i svim snagama ne stupi u preporod.
Imenujući, po svom uverenju, glavne uzroke životne krize srpskog naroda, činim to sa neskromnom namerom da vas zamislim i podstaknem na zasnivanje svog pogleda na stanje Srbije i prevazilaženje njene zaostalosti i nihilizma koji obuzima mladi narod Srbije.
Osnovni činioci srpskog nazadovanja i poraza u 20. veku su ideologije jugoslovenstva i boljševičko-staljinističkog socijalizma.
Političko, ekonomsko i civilizacijsko nerazumevanje sveta u kome smo postavljali i nameravali da rešimo svoje nacionalno i državno pitanje, izrazilo se u nerealnoj politici, u neuvažavanju odnosa snaga u svetu i vlastitih mogućnosti.
Neuvažavanje vremenskih uslovnosti i istorijske konstelacije sveta u kome smo pokušavali i morali da rešimo svoja životna pitanja, izrazilo se u nenadoknadivom kašnjenju za rešavanja neodložnih nacionalno-državnih i društveno-civilizacijskih problema; dakle, kasnilo se u svemu što je trebalo učiniti za opšte dobro. Tako se gubilo istorijsko vreme i izgubio čitav 20. vek nacionalnog razvoja i civilizacijskog preporoda.
Razorenost društvenog i duhovnog bića i nacionalnog etosa, izrazila se u opštoj korupciji, patriotskoj i socijalnoj neodgovornosti građana - pojedinca prema svojoj zajednici i svemu što je opšte, društveno i državno.
Antropološka i mentalitetska dekadencija, ispoljila se u lenjosti, bahatosti, prostaštvu, nemoralu i hedonizmu bogatih.
Zapanjujuće je dugotrajno neuvažavanje kulture, nauke i prosvećenosti kao prvorazrednih činilaca društvenog razvoja i kvalitetnog duhovnog života ljudi.
Životno pitanje Srbije je nedostatak i neafirmisanost sposobnih, kompetentnih i savesnih ljudi na svim rukovodećim položajima u vlasti, privredi, prosvetnim, naučnim, zdravstvenim i kulturnim ustanovama.
Završavam ovo pismo vama, studentima koji studirate u inostranstvu, sa ubeđenjem da ste saglasni sa mnom da srpsko društvo treba da postane prosvećeno, kulturno, stvaralačko. Ako to ne postanemo, nestajemo kao značajna evropska nacija.
Prijatelji,
Nadam se da ste saglasni sa mnom da preživljavamo duboku istorijsku krizu sa neizvesnom budućnošću. Ali, još nismo saglasni i spremni kako da zaustavimo svoje nazadovanje i krenemo u napredovanje i preporod. Na početku ovog mog obraćanje vama, srpskim studentima koji u inostranstvu studirate, obećao sam vam da neću ideološki i paternalistički da vam imenujem opšte, društvene i nacionalne ciljeve kojima treba da težite da biste pobedili sadašnjicu i osvojili nešto spokojniju budućnost od budućnosti koju su imali vaši očevi i dedovi. Ali ne mogu da oćutim iskustveno saznanje: vreme krize je vreme i najgorih i najboljih ljudi. Vreme krize i poraza je i vreme ljudskih podviga i pobeda. A oni se nalaze u velikim i razumnim ciljevima i kretanjem na daleke i teške puteve. Najduži trenuci ljudske sreće su u tim ciljevima i na tim putevima.
Univerzalni postulat ljudskog bivstvovanja i našeg opstajanja je borba. Borite se!
Organizujte se u bratstvo istine za širenje istorijske istine o svom narodu koga je demonizovao i ozločinio neprijatelj. To je uslov našeg časnog opstajanja. To je vaša životna misija, ljudska, intelektualna, patriotska. Hleb i istina isto su nama danas.
Sto pametnih i hrabrih, obrazovanih i poštenih Srba, ako se organizuju i žrtvuju za opšte dobro, mogu da preporode i spasu Srbiju.
Vratite se u otadžbinu da se borite za preporod i spas Srbije!" naveo je akademik Ćosić u otovrenom pismu studentima koji studiraju van zemlje, a koje prenose "Novosti".
(MONDO/Foto: FoNet)
"Novosti" su prenele njegovo pismo u celini, a prenosi ga i MONDO:
Pretpostavljam da vi očekujete od mene istinu o stanju srpskog naroda danas i viziju njegove budućnosti. Želim odmah da vam kažem: nisam spokojan što ću vam izgovoriti neka svoja iskustvena saznanja i ideje koje želim kritički da primite, posebno one koje svrstavam i u vašu odgovornost za sudbinu Srbije.
Ako ste čitali moje romane i “Piščeve zapise”, mogli ste da zaključite da je pisac koji vam govori po uverenju skeptik i borbeni pesimist. Kao čovek takvih uverenja i patriotskog etosa osećam intelektualnu i moralnu odgovornost za sudbinu Srbije i njenog mladog naroda, pa se odavno mučim za razumnu nadu u vašu spokojnu budućnost.
Iluzije i zablude u kojima sam živeo, dovele su me pred vas, srpske studente u nedoumice: šta da ne kažem vama koji ste u težnji za naučnim znanjem, uspešnim životom, stvaralaštvom i patriotskom službom svom narodu, otišli u svet sa razvijenom naukom i bogatom kulturom?
Moje životno iskustvo me opominje da vam ja, čovek 20. veka, dakle prošlosti, ne treba da imenujem vaše ciljeve i odgovornosti. Duga je senka za mnom, a pred tom senkom nisu vedri horizonti.
Vi, mladi ljudi, treba da imenujete svoje i nacionalne ciljeve, jer vaš naraštaj i onaj koji vas sledi, stvoriće društvo u kome će da živi, radi, stvara i bori se za ličnu sreću. Sve ideologije prošloga veka u porazima su okončane. Ne samo političke. Ako i Srbi imaju tešku sadašnjicu i neizvesnu budućnost, oni imaju burnu i bogatu prošlost koja se mora kritički, savesno da sagledava i uviđaju zablude i greške u nacionalnoj i državnoj politici koje danas uslovljavaju vašu sudbinu. Prošlost niti može, niti treba da se u bilo kom vidu vrati, ali mora da se dobro zna i razume kako bi se zasnovao kolektivni istorijski razum i građanska samosvest.
Istorijska i životna kriza srpskog naroda i njegove danas invalidne države, nije uzrokovana samo konačnim slomom Jugoslavije i njenog titoističkog poretka, iako ti porazi i danas posledično deluju na sveukupni život srpskog društva. U poretku Titove Jugoslavije nisu postojale slobode za istine o njenoj stvarnosti. Funkcionisao je totalan ketman, osobito srpskih komunista. Poredak neslobode, laži i hipokrizije mogao je samo silom i diktaturom da se održava. Čim je umro vlasnik te sile, njegova država je ušla u agoničnu krizu i vreme propadanja. Titoizam i njegov samoupravni poredak, nije rušen antisocijalističkim argumentima, nego njenim imanentnim energijama, životno neodrživom ideologijom i državnim ustrojstvom pravno zasnovanim na brionskom ustavu 1974. godine, a rušen je legalnim, duboko ukorenjenim nacionalističkim ideologijama.
Petooktobarski prevrat 2000-te godine, izveden narodnim gnevom i sa snažnom podrškom stranih obaveštajnih službi, bio je ideološki heterogen i sa nekompetentnim vođstvom. Jedan autarhičan supružnički režim, prožet korupcijom i kriminalom, a izolovan od evropskih i svetskih političkih tokova, smenio je poredak koji se samoproglasio “novom demokratskom vlašću”.
Taj poredak nije ispunio očekivanja i nade izmučenog i osiromašenog naroda Srbije.
Brzo se uvidela nova velika obmana srpskog naroda.
Najpozitivniji ishod te neostvarene demokratske revolucije je izlazak iz međunarodne blokade i politički povratak Srbije u svetsku zajednicu naroda.
Drugi pozitivni ishod petooktobarskog prevrata je ostvarenje značajnih političkih sloboda u javnom govoru, štampi i televiziji.
Ali ta "nova demokratska" sloboda, nije bila sloboda samo za ljudsko dobro i društveni razvoj nego i sloboda za nepoštenje, korupciju, pljačku društvene i državne imovine.
Stupili smo u tranziciju titoističko-socijalističkog poretka u pljačkaški, kriminalizovan kapitalizam, u kome je brzo stagnirala i opadala proizvodnja u industriji i poljoprivredi, a tržište se liberalizovalo na postulatima neoliberalističkog kapitalizma koji je stremio u globalizam.
Umesto pravne, prosvećene i jeftine države, stvorena je partokratska, partijsko-klanska država sa mastodontskom administracijom i političkom birokratijom koja ima feudalna prava na vlast.
Srbija je brzo siromašila, primitizovala se, nezaustavivo padala u ponor biološkog, ekonomskog, kulturnog i moralnog propadanja. Društvom je zavladala nezaposlenost, korupcija, nerad i bekstvo u svet za posao, normalan, radan, stvaralački i kvalitetan život.
Danas u svetu živi i radi više od četvrtine srpske populacije, u kojoj su stotine hiljada visokoobrazovanih mladih ljudi, a statistike pokazuju da danas većina školovane mladeži želi da se iseli iz Srbije.
To odlivanje pameti, znanja i mašte, što u razvijenim zemljama predstavlja intelektualni kapital koji u strukturi kapitala zauzima visoko mesto i preovlađujuću ulogu, predstavlja, možda, najveći poraz u poslednjim decenijama Srbije.
Te i druge još drastičnije negativne činjenice sa zastrašujućom demografskom regresijom, ubedljivo dokazuju da se srpski narod, sa kulturom starom osam vekova, nalazi na putu svog nestajanja ako što pre i svim snagama ne stupi u preporod.
Imenujući, po svom uverenju, glavne uzroke životne krize srpskog naroda, činim to sa neskromnom namerom da vas zamislim i podstaknem na zasnivanje svog pogleda na stanje Srbije i prevazilaženje njene zaostalosti i nihilizma koji obuzima mladi narod Srbije.
Osnovni činioci srpskog nazadovanja i poraza u 20. veku su ideologije jugoslovenstva i boljševičko-staljinističkog socijalizma.
Političko, ekonomsko i civilizacijsko nerazumevanje sveta u kome smo postavljali i nameravali da rešimo svoje nacionalno i državno pitanje, izrazilo se u nerealnoj politici, u neuvažavanju odnosa snaga u svetu i vlastitih mogućnosti.
Neuvažavanje vremenskih uslovnosti i istorijske konstelacije sveta u kome smo pokušavali i morali da rešimo svoja životna pitanja, izrazilo se u nenadoknadivom kašnjenju za rešavanja neodložnih nacionalno-državnih i društveno-civilizacijskih problema; dakle, kasnilo se u svemu što je trebalo učiniti za opšte dobro. Tako se gubilo istorijsko vreme i izgubio čitav 20. vek nacionalnog razvoja i civilizacijskog preporoda.
Razorenost društvenog i duhovnog bića i nacionalnog etosa, izrazila se u opštoj korupciji, patriotskoj i socijalnoj neodgovornosti građana - pojedinca prema svojoj zajednici i svemu što je opšte, društveno i državno.
Antropološka i mentalitetska dekadencija, ispoljila se u lenjosti, bahatosti, prostaštvu, nemoralu i hedonizmu bogatih.
Zapanjujuće je dugotrajno neuvažavanje kulture, nauke i prosvećenosti kao prvorazrednih činilaca društvenog razvoja i kvalitetnog duhovnog života ljudi.
Životno pitanje Srbije je nedostatak i neafirmisanost sposobnih, kompetentnih i savesnih ljudi na svim rukovodećim položajima u vlasti, privredi, prosvetnim, naučnim, zdravstvenim i kulturnim ustanovama.
Završavam ovo pismo vama, studentima koji studirate u inostranstvu, sa ubeđenjem da ste saglasni sa mnom da srpsko društvo treba da postane prosvećeno, kulturno, stvaralačko. Ako to ne postanemo, nestajemo kao značajna evropska nacija.
Prijatelji,
Nadam se da ste saglasni sa mnom da preživljavamo duboku istorijsku krizu sa neizvesnom budućnošću. Ali, još nismo saglasni i spremni kako da zaustavimo svoje nazadovanje i krenemo u napredovanje i preporod. Na početku ovog mog obraćanje vama, srpskim studentima koji u inostranstvu studirate, obećao sam vam da neću ideološki i paternalistički da vam imenujem opšte, društvene i nacionalne ciljeve kojima treba da težite da biste pobedili sadašnjicu i osvojili nešto spokojniju budućnost od budućnosti koju su imali vaši očevi i dedovi. Ali ne mogu da oćutim iskustveno saznanje: vreme krize je vreme i najgorih i najboljih ljudi. Vreme krize i poraza je i vreme ljudskih podviga i pobeda. A oni se nalaze u velikim i razumnim ciljevima i kretanjem na daleke i teške puteve. Najduži trenuci ljudske sreće su u tim ciljevima i na tim putevima.
Univerzalni postulat ljudskog bivstvovanja i našeg opstajanja je borba. Borite se!
Organizujte se u bratstvo istine za širenje istorijske istine o svom narodu koga je demonizovao i ozločinio neprijatelj. To je uslov našeg časnog opstajanja. To je vaša životna misija, ljudska, intelektualna, patriotska. Hleb i istina isto su nama danas.
Sto pametnih i hrabrih, obrazovanih i poštenih Srba, ako se organizuju i žrtvuju za opšte dobro, mogu da preporode i spasu Srbiju.
Vratite se u otadžbinu da se borite za preporod i spas Srbije!" naveo je akademik Ćosić u otovrenom pismu studentima koji studiraju van zemlje, a koje prenose "Novosti".
(MONDO/Foto: FoNet)
Tužna partija Partizana: Navijači promrzli i nisu videli ama baš ništa!
Kraj serije "Sablja": Večeras gledamo finale trilera o ubistvu premijera Zorana Đinđića, evo šta nas očekuje
Temperatura pada na -15 stepeni! Čubrilo otkrio detaljnu prognozu za zimu, evo kada će u Srbiji biti najhladnije
Srbija i Aleksa pregazili Dansku u Beogradu: Sad smo na Evropskom prvenstvu!
Kakav debakl Hrvatske u košarci, i to od Bosne! Odlazak na Eurobasket će biti nemoguća misija