Bagzi: Čović i Šešelj znali za plan

Svedok saradnik Dejan Milenković zvani Bagzi izjavio je u četvrtak na sudjenju za ubistvo Zorana Djindjića da su odluku o ubistvu premijera Srbije doneli Milorad Ulemek Legija i šef zemunskog kriminalnog klana Dušan Spasojević, a da su sa tom odlukom od političara bili upoznati tadašnji potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović i lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj.

"Legija je rekao da ga Čović podržava, a i Šešelj je pre atentata bio upoznat da će Djindjić biti ubijen", kazao je Milenković.

Čović je u izjavi Beti odbacio te optužbe, nazivajući ih "klevetama i lažima", dok je zamenik predsednika Srpske radikalne stranke Tomislav Nikolić izjavio Tanjugu da ne veruje Bagziju. "Da smo mi na vlasti ponudili bi mu da kaže za neke druge da su znali za ubistvo", kazao je Nikolić.

Bagzi je dodao da je bilo planova i da budu ubijeni Čedomir Jovanović, tadašnji šef poslaničke grupe DOS, Vladimir Popović Beba, šef biroa za komunikacije u Djindjićevoj vladi i tadašnji ministar inostranih poslova Goran Svilanović, ali se od toga odustalo.

Za ubistvo Djindjića je postojalo nekoliko "scenarija" ubistva, a prvo je planirano da Djindjić bude ubijen na Kopaoniku. "Dušan Spasojević mi je rekao da je Zvezdan Jovanović trebalo da ga ubije, ali da od toga nije bilo ništa", kazao je Milenković. On je precizirao da je Spasojević pripadnicima zemunskog klana za plan o ubistvu rekao u "šteku" (stanu) u ulici Vojvode stepe u Beogradu, navodeći da se to dešavalo izmedju prvog i 10. februara 2003. godine.

Milenković je rekao da je postojao plan da premijer Djindjić bude ubijen kod hale "Limes" na Novom Beogradu. "Našli smo se u šteku 'deset', kod Legije, a tu su još bili Zvezdan Jovanović, Željko Tojaga, Dušan Spasojević i Mile Luković, braća Aleksandar i Miloš Simović, Dušan Krsmanović, Milan Jurišić i ja. Tada je Jovanović rekao da će sa Tojagom ispaliti po dve zolje, a podršku će im davati Srećko Kalenić", ispričao je Milenković. Njegova uloga u toj akciji je bila da kamionom uspori kolonu vozila u kojoj je bio premijer. Operacija je propala, dodao je Milenković, koji je potom uhapšen i odredjen mu je pritvor.

Po izlasku iz zatvora, Dušan Spasojević je Milenkoviću u stanu rekao da je "sve sredio, da se odmori i da treba ubiti premijera". Jovanović je Milenkoviću savetovao da ne učestvuje u sledećoj akciji ubistva, jer se kompromitovao, sugerišući mu da pronadje alibi dok se akcija ubistva ne završi.

Svedočeći o pogibiji vodja "zemunskog klana", Milenković je rekao da se u trenutku policijske akcije krio sa Dušanom Spasojevićem i Miletom Lukovićem u Meljaku, i da su, kada su shvatili da su otkriveni, iskočili kroz prozor i pokušali da pobegnu. Milenković je, kako kaže, onda čuo povik "stoj policija", posle čega je preskočio ogradu i počeo da trči kroz oranice, a nakon dvadesetak sekundi je čuo i paljbu.

On je rekao da je oružje koje je 5. oktobra 2000. tokom protesta ukradeno iz OUP-a Stari grad čuvao zakopano u svom dvorištu, i da je u arsenalo bilo automatskih i snajperskih pušaka, pištolja i zolja.

Milenković je kazao da mu je vodja surčinske kriminalne grupe Ljubiša Buha Čume rekao da je Čedomir Jovanović poručio da obrišu brojeve sa oružja ako će se ono koristiti u otmicama i ubistvima. Milenković je rekao da ga je njegova bivša advokatica Biljana Kajganić nagovarala da prihvati status svedoka-saradnika, i da je njen plan bio da se za učešće u atentatu optuže Čedomir Jovanović i Vladimir Popović.

Biljana Kajganić izjavila je da u ovom trenutku ne može da se izjašnjava o svedočenju, jer je to njena "profesionalna i zakonska obaveza". "Sud i tužilac su u obavezi da to poštuju, a ako oni rade nešto što je po zakonu nedozvoljeno, pitam se da li je svedočenje samog svedoka saradnika instruirano i kome to treba", navela je ona.

Motiv - na vlast dovesti Šešelja

Milenković je izjavio da je cilj ubistva Zorana Djindjića bio promena vlasti, i dovodjenje na vlast novih ljudi s kojima bi Mile Luković i Dušan Spasojević mogli da manipulišu, i nastave da se bave kriminalom.

"Cilj ubistva bio je da se sruši vlada, napravi haos u zemljii i na vlast dovede lider Srpske radikalne stranke Vojislav Šešelj", rekao je on.

Milenković je kazao da je Spasojević preko Ulemeka, s kojim je dogovorio ubistvo premijera, obezbedio podršku nekadašnjeg potpredsednika vlade Nebojše Čovića.

On je naveo da su Spasojević i Legija ubedjivali Šešelja da je premijer izdajnik, i obećavali da će mu pomoći da ne ode u Hag, već da dodje na vlast, ali to Šešelj nije poslušao. Svedok saradnik je naveo da je Spasojević poznavao Šešelja i pre 2000. godine, ali da su se njihovi kontakti intezivirali kada je "Šešelj trebalo da krene u Hag".

Nekoliko dana pred Šešeljev odlazak u Hag, Spasojević ga je kontaktirao, kazao je Milenković, objašnjavajući da su oni komunicirali preko lista "Identitet". Spasojević je preko tih novina Šešelju prosledjivao poruke o dešavanjima u policiji i istragama oko ubistava Slavka Ćuruvije i Zorana Davidovića Ćande, koje je Ulemek dobijao iz Državne bezbednosti, rekao je Milenković, i objasnio da ga je o svemu tome obavestio lično Spasojević.

On je naveo da je Šešelj od Spasojevića zatražio da ubije tadašnjeg ministra prosvete Gašu Kneževića, jer ga je izbacio sa Pravnog fakulteta u Beogradu.

Kada je otišao u Hag, Šešelj je ostavio vezu - Dragana Todorovića, jer je prema Milenkovićevim rečima, "on bio dovoljeno lud da uradi sve", dok Tomislava Nikolića i Aleksandra Vučića nije hteo u to da meša.

Milenković je kazao i da su Čedomir Jovanović i Spasojević bili bliski do pobune jedinice Crvenih beretki 2001. godine, i da je Lider LDP-a tražio od Spasojevića da ubije Sredoja Šljukića Šljuku.

Milenković je još naveo da su posle 5. oktobra 2000. godine u Šilerovu ulicu dolazili Čedomir Jovanović i neke sudije, ali da nikada nije bio Zoran Djindjić.

On je kazao da su iz pravosudja dolazili tužilac Milan Sarajlić i Milenko Cvijanović, neki lekari iz Urgentnog centra, kao i pevači, medju kojima i Svetlana Ražnatović Ceca, kojoj je pozajmljivao novac.

Milenković je kazao da je Spasojević imao kontakata i sa nekim važnim osobama, navodeći da je preko Borislava Mikelića napravio kontakt sa bivšim načelnikom Uprave bezbednosti Generalštaba Vojske Jugoslavije Acom Tomićem.

Saša Pejaković je odvezao Spasojevića i Mileta Lukovića kod Tomića baš u trenutku ubistva Sredoja Šljukića, jer su hteli da im to bude alibi, kazao je Milenković.

Prema njegovom iskazu, Spasojević je finansirao i neke ljude iz Jedinice za specijalne operacije, a krajem 2002. i početkom 2003. godine kupio je novine "Identitet" i za glavnog i odgovornog urednika postavio Gradišu Katića, koji je pisao sve što su mu naredjivali Spasojević, Ulemek i Vojislav Šešelj.

"Imali su u planu da preko novina Djindjića, Čedomira Jovanovića i Vladimira Popovića naprave kriminalcima", rekao je Milenković i dodao da je na taj način pre ubistva pravljena atmosfera da je Djindjić kriminalac.

O svom susretu sa Djindjićem, Milenković je rekao da je to bilo 6. oktobra 2000. godine, da je tada Djindjić došao kod njega kući u Surčin, i da su bili prisutni i Buha, Spasojević i Ulemek.

Milenković je preneo da je tada Ulemek rekao da ga je zvala Mira Marković koja je zahtevala da ih (Legija) sve pobije, ali da je on to odbio, kao i da su kasnije svi zajedno otišli kod Dragoljuba Markovića.

Na pitanje da li su kamere snimale dolaske u Šilerovu Ulicu, Milenković je potvrdio i rekao da su se neke kasete čuvale, a neke uništile, navodeći da je Spasojević naredio da se sačuvaju dve-tri kasete na kojima su bili snimljeni dolasci Jovanovića.

Čović: Laži, klevete, neistine... predizborna kampanja!

Bivši potpredsednik Vlade Srbije Nebojša Čović odbacio je optužbe svedoka saradnika da je znao da se priprema ubistvo premijera Zorana Djindjća. "Odgovorno tvrdim da svako pominjanje mog imena od strane Dejana Milenkovića Bagzija predstavlja klevetu, laž i neistinu", rekao je Čović agenciji Beta.

Čović je istakao da nije imao nikakve informacije, niti bilo šta u vezi s ubistvom premijera Zorana Djindjića, kao i da su "sve što su imali i mogli da kažu jedni drugima o bezbednosti, ličnoj i grupnoj, govorili na savetima za državnu bezbednost koji su u to vreme održavani u BIA". "Bagzija niti sam video niti čuo, niti imao bilo kakve kontakte sa njim, niti sa bilo kim iz tog, takozvanog zemunskog klana i nisam nikada bio u Šilerovoj ulici", rekao je Čović.

On je istakao da potpuno ostaje na onome što je rekao 2003. godine o tome ko se šetao po Šilerovoj, ko je sa kim igrao šah i gde. "Mislim da je ovo početak predizborne kampanje, sigurno je interesantno da se to sada dogadja, verovarno sa nekakvim ciljem", rekao je Čović i istakao da potpuno stoji na raspolaganju svim državnim pravosudnim organima koji smatraju da eventualno može da bude od koristi ili pomoći u cilju razjašnjavanja ubistva Djindjića.

Čović je još rekao da ga je svedok saradnik pominjao "iz razloga koji su poznati njemu i ne samo njemu nego i onima koji verovatno to kreiraju posle dugomesečnih i dugonedeljenjih priprema Bagzija, što u zemlji, što u inostranstvu".

U emisiji B92 u u četvrtak uveče Čović je izjavio da je mogući razlog njegovog povezivanja sa ubistvom Djindjića to što se suprotstavio političkim hapšenjima u akciji “Sablja”, koja su usledila posle ubistva premijera.

Do prvog sukoba u Vladi Srbije, posle ubistva Djindjića, dolazi kada kreću odredjena hapšenja i kada se u njih ubacuje politička dimenzija, protiv čega sam bio, rekao je Čović u emisiji Televizije B92, dodajući da se suprotstavio političkim hapšenjima "u smislu da nema razloga da se hapse ljudi jer su očigledno bila planirana hapšenja, da se privode i (Vojislav) Koštunca i mnogi drugi".

"Nisam bio za to da se hapse i Koštunica i Velimir Ilić i (Aleksandar)Tijanić i mnogi drugi", rekao je Čović i na pitanje ko je hteo da hapsi Koštunicu odgovorio:"Bilo je razmišljanja".

Na pitanje čijih razmišljanja je bilo, Čović je odgovori:"Gospodina (Čedomira) Jovanovića".

Čović je za B92 istakao da je on prvi postavio pitanje ko je od državnih funkcionera boravio u Šilerovoj ulici, u sedištu "zemunskog klana" i ko je imao kontakte s Miloradom Ulemekom Legijom, provooptuženim za ubistvo Djindjića.

"Ne osećam nikakvu ni ličnu, ni bilo koju drugu odgovornost, mirna mi je savest i čiste su mi ruke, za razliku od drugih", rekao je Čović, naglasivši da je "dostupan svim državnim organima".

Čović je odbacio optužbe koje je Milenković izneo u Specijalnom sudu o njegovoj umešanosti u ubistvo Djindjića, ukazujući da se u svim optužbama pojavljuje faktor "mrtvih usta".

On je ponovio da se nikada nije vidjao s Legijom, "a da je nešto krio", podsetivši da je prvooptuženi za ubistvo Djindjića bio komandat specijalnih jedinica tokom oružanih sukoba na jugu Srbije, u opštinama Preševo, Bujanovac i Medvedja.

Čović, koji je u tom periodu obavljao dužnost predsednika Koordinaciong tela za jug Srbije, ponovio je da se, posle Legijinog penzionisanja, nije vidjao sa njim, a odbacio je i navode tadašnjih prvih ljudi bezbednosnih struktura Gorana Petrovića i Zorana Mijatovića o njegovoj podršci pobuni "crvenih beretki".

Agencija Beta podsetila je da je u sličnom kontekstu Čović pominjan i pre tri godine. Predsednik Nove Srbije Velimir Ilić izjavio je početkom oktobra 2003. godine da je tadašnji ministar policije Dušan Mihajlović od njega u pismu tražio da svedoči protiv Čovića u okviru istrage ubistva premijera. "To su tražili od mene i pismeno i usmeno" rekao je tada Ilić, uz napomenu da nije hteo da potpiše ništa što bi, kako je rekao, neke ljude odvelo u zatvor.

Te tvrdnje kasnije je negirao Mihajlović koji ih je označio delom kampanje koju protiv njega vode neki mediji i političari.

Nakon toga, Čović je zatražio od Republičkog javnog tužilaštva da reaguje na te tvrdnje i tekstove u "Nedeljnom telegrafu" pod naslovima "Djindjićev ubica u Vladi?" i "Dva pitanja o ubistvu Djindjića".

Milenković je četvrti svedok saradnik u ovom krivičnom procesu i jedini je svedok saradnik koji javno svedoči. Pre njega, bez prisustva javnosti, svedočili su svedoci saradnici Ljubiša Buha Čume, Miladin Suvajdžić i Zoran Vukojević, koji je letos ubijen.

Posle ubistva premijera Srbije Milenković je bio u bekstvu i uhapšen je u Solunu 16. jula 2004. godine. Našoj zemlji isporučen je 2. februara 2005. godine, a status svedoka saradnika u ovom krivičnom predmetu dobio je juna ove godine.

Svedočenje Milenkovića pred Specijalnim sudom i dalje traje. Predvidjeno je da on svedoči dva dana.

(MONDO/agencije)