Predizborne koalicije karakteristika su i predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji, izuzimajući Srpsku radikalnu stranku, koja, za razliku od ostalih partija, od uvodjenja višestranačja, nije ulazila u "aranžmane" te vrste, ali je stvarala postizborne koalicije i "participirala" u vlasti.
Analitičari tu osobenost radikala objašnjavaju niskim koalicionim potencijalom stranke i njenim radikalizmom, dok udruživanje stranaka demokratskog bloka devedesetih godina prošlog veka tumače njihovom procenom da na taj način mogu da promene vlast.
Većina stranaka demokratske orjentacije, koje su i danas na političkoj sceni, saradjivale su u okviru opozicionih koalicija - Udružene demokratske opozicije Srbije (1990), Demokratskom pokretu Srbije (DEPOS -1992 i 1993), koaliciji "Zajedno" (1996), Savezu za promene (SZP- 1998), DAN-u (1999) i DOS-u (2000).
Izbori za parlament Srbije 2003. su, prema oceni decenta Fakulteta političkih nauka Slaviše Orlovića, bili "prvi pravi izbori", koji su pokazali "tendenciju ukrupnjavanja partijske scene i efekte izbornog sistema, a pre svega cenzusa".
Tada je u parlament ušlo šest izbornih lista, a manje stranke su se opredelile ili za udruživanje ili pojavljivanje na listama većih stranaka, podsetio je Orlović u izjavi Tanjugu na tadašnje političke prilike.
Najveće demokratske stranke - DSS i DS su na te izbore izašle samostalno, ali su na svojim listama imale predstavnike drugih partija.
Na listi DSS bili su kandidati Srpske liberalne stranke Nikole Miloševića i Narodne demokratske stranke Slobodana Vuksanovića, koja se posle utopila u DSS.
DS je na svojoj listi tada imala predstavnike Gradjanskog saveza Srbije (GSS), Socijaldemokratske unije (SDU), Liste za Sandžak i Demokratskog centra (DC).
Većina kandidata GSS na listi DS-a kasnije su ušli u stranku Borisa Tadića, a stranci je pristupio i DC Dragoljuba Mićunovića i Narodni pokret "Otpor".
DSS je sa sadašnjim koalicionim partnerom NS saradjivala u predizbornom savezu u okviru DOS-a, koji je činilo 18 stranaka.
Aktuelna koalicija DSS-NS, prema oceni Orlovića i sociologa Vladimira Vuletića, može dati sinergijski efekat, što znači da može dobiti više glasova nego što bi bio zbir glasova stranaka koje je čine u slučaju da izlaze samostalno.
NS je na prethodne izbore izašla u koaliciji sa SPO, strankom iz koje je nastala 1997. godine.
DS, kao i na prethodnim parlamentarnim izborima i ovog puta izlazi sama, ali na listi su i kandidati Sandžacke demokratske partije (SDP) Rasima Ljajića.
SPO, koji na izbore 21. januara izlazi u koaliciji sa manje poznatim strankama, devedesetih je kao jedna od najvećih opozicionih partija bio predvodnik DEPOS-a i Koalicije "Zajedno", ali je posle raspada tih koalicija učestvovao u vlasti.
SPO je jedna od retkih opozicionih stranaka, ako ne i jedina, koja nije bila članica DOS-a, a vratila se u politički život posle izbora 2003. kada je bila u savezu sa NS.
Vuletić smatra da se "kapacitet SPO kruni još od martovskih demonstracija 1991. godine", a opstanak te stranke objašnjava snagom ličnosti njenog lidera.
Osobenost SRS da ne ulazi u predizborne koalicije sociolog Vuletić objašnjava niskim stepenom koalicionog potencijala te stranke, odnosno njenim radikalnim ciljevima u pogledu vođenja nacionalne politike koje ne deli ni jedna druga partija.
"S druge strane, postoji opravdano uverenje da bi stupanjem u koaliciju SRS morala da razvodni i relativizuje neke od svojih prepoznatljivih ciljeva i metoda, pre svega verbalnog nastupa, a time bi izgubila deo podrške svojih birača, koje upravo privlači ta vrsta radikalizma", rekao je Vuletić u izjavi Tanjugu.
Iako nije ulazila u predizborne saveze, SRS je pravila prećutne koalicije sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS), ukazao je Orlović podsećajući da su radikali 1992. dali "prećutnu podršku" vladi Nikole Šainovića, a da su 1997. zajedno sa socijalistima formirali vladu.
I socijalisti su jedna od retkih stranaka koja je na izbore uglavnom izlazila samostalno. Jedino su na izborima za Skupštinu Srbije 1997. godine bili u koaliciji sa Jugoslovenskom levicom (JUL) i Novom demokratijom (ND).
Vuletić i Orlović ističu da SPS kao dominanta stranka devedesetih nije imala potrebe za stvaranjem koalicija.
Prema mišljenju Vuletića, SPS je nastupala kao stranka koja se obraćala svima i u skladu s dnevnim potrebama redefinisala svoju politiku i retoriku.
G17 plus, koja je nedavno obeležila četiri godine od osnivanja, najpre je kao ekspertska grupa imala kandidate na izbornoj listi DOS-a 2000, zbog cega je posle formiranja prve demokratske vlade dobila značajne državne funkcije.
Na prve parlamentarne izbore stranka G17 plus je izašla decembra 2003, a na izbornoj listi bili su i kandidati Socijaldemokratske partije (SDP).
Koalicija LDP-SDU-GSS-LSV Čedomira Jovanovića, formirana je prošle godine kao antireferendumski savez koji je vodio kampanju protiv donošenja novog ustava Srbije. Ta koalicija sada prvi put učestvuje na parlamentarnim izborima.
Analitičari tu osobenost radikala objašnjavaju niskim koalicionim potencijalom stranke i njenim radikalizmom, dok udruživanje stranaka demokratskog bloka devedesetih godina prošlog veka tumače njihovom procenom da na taj način mogu da promene vlast.
Većina stranaka demokratske orjentacije, koje su i danas na političkoj sceni, saradjivale su u okviru opozicionih koalicija - Udružene demokratske opozicije Srbije (1990), Demokratskom pokretu Srbije (DEPOS -1992 i 1993), koaliciji "Zajedno" (1996), Savezu za promene (SZP- 1998), DAN-u (1999) i DOS-u (2000).
Izbori za parlament Srbije 2003. su, prema oceni decenta Fakulteta političkih nauka Slaviše Orlovića, bili "prvi pravi izbori", koji su pokazali "tendenciju ukrupnjavanja partijske scene i efekte izbornog sistema, a pre svega cenzusa".
Tada je u parlament ušlo šest izbornih lista, a manje stranke su se opredelile ili za udruživanje ili pojavljivanje na listama većih stranaka, podsetio je Orlović u izjavi Tanjugu na tadašnje političke prilike.
Najveće demokratske stranke - DSS i DS su na te izbore izašle samostalno, ali su na svojim listama imale predstavnike drugih partija.
Na listi DSS bili su kandidati Srpske liberalne stranke Nikole Miloševića i Narodne demokratske stranke Slobodana Vuksanovića, koja se posle utopila u DSS.
DS je na svojoj listi tada imala predstavnike Gradjanskog saveza Srbije (GSS), Socijaldemokratske unije (SDU), Liste za Sandžak i Demokratskog centra (DC).
Većina kandidata GSS na listi DS-a kasnije su ušli u stranku Borisa Tadića, a stranci je pristupio i DC Dragoljuba Mićunovića i Narodni pokret "Otpor".
DSS je sa sadašnjim koalicionim partnerom NS saradjivala u predizbornom savezu u okviru DOS-a, koji je činilo 18 stranaka.
Aktuelna koalicija DSS-NS, prema oceni Orlovića i sociologa Vladimira Vuletića, može dati sinergijski efekat, što znači da može dobiti više glasova nego što bi bio zbir glasova stranaka koje je čine u slučaju da izlaze samostalno.
NS je na prethodne izbore izašla u koaliciji sa SPO, strankom iz koje je nastala 1997. godine.
DS, kao i na prethodnim parlamentarnim izborima i ovog puta izlazi sama, ali na listi su i kandidati Sandžacke demokratske partije (SDP) Rasima Ljajića.
SPO, koji na izbore 21. januara izlazi u koaliciji sa manje poznatim strankama, devedesetih je kao jedna od najvećih opozicionih partija bio predvodnik DEPOS-a i Koalicije "Zajedno", ali je posle raspada tih koalicija učestvovao u vlasti.
SPO je jedna od retkih opozicionih stranaka, ako ne i jedina, koja nije bila članica DOS-a, a vratila se u politički život posle izbora 2003. kada je bila u savezu sa NS.
Vuletić smatra da se "kapacitet SPO kruni još od martovskih demonstracija 1991. godine", a opstanak te stranke objašnjava snagom ličnosti njenog lidera.
Osobenost SRS da ne ulazi u predizborne koalicije sociolog Vuletić objašnjava niskim stepenom koalicionog potencijala te stranke, odnosno njenim radikalnim ciljevima u pogledu vođenja nacionalne politike koje ne deli ni jedna druga partija.
"S druge strane, postoji opravdano uverenje da bi stupanjem u koaliciju SRS morala da razvodni i relativizuje neke od svojih prepoznatljivih ciljeva i metoda, pre svega verbalnog nastupa, a time bi izgubila deo podrške svojih birača, koje upravo privlači ta vrsta radikalizma", rekao je Vuletić u izjavi Tanjugu.
Iako nije ulazila u predizborne saveze, SRS je pravila prećutne koalicije sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS), ukazao je Orlović podsećajući da su radikali 1992. dali "prećutnu podršku" vladi Nikole Šainovića, a da su 1997. zajedno sa socijalistima formirali vladu.
I socijalisti su jedna od retkih stranaka koja je na izbore uglavnom izlazila samostalno. Jedino su na izborima za Skupštinu Srbije 1997. godine bili u koaliciji sa Jugoslovenskom levicom (JUL) i Novom demokratijom (ND).
Vuletić i Orlović ističu da SPS kao dominanta stranka devedesetih nije imala potrebe za stvaranjem koalicija.
Prema mišljenju Vuletića, SPS je nastupala kao stranka koja se obraćala svima i u skladu s dnevnim potrebama redefinisala svoju politiku i retoriku.
G17 plus, koja je nedavno obeležila četiri godine od osnivanja, najpre je kao ekspertska grupa imala kandidate na izbornoj listi DOS-a 2000, zbog cega je posle formiranja prve demokratske vlade dobila značajne državne funkcije.
Na prve parlamentarne izbore stranka G17 plus je izašla decembra 2003, a na izbornoj listi bili su i kandidati Socijaldemokratske partije (SDP).
Koalicija LDP-SDU-GSS-LSV Čedomira Jovanovića, formirana je prošle godine kao antireferendumski savez koji je vodio kampanju protiv donošenja novog ustava Srbije. Ta koalicija sada prvi put učestvuje na parlamentarnim izborima.
Pridruži se MONDO zajednici.
