Predizborne koalicije karakteristika su i predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji, izuzimajući Srpsku radikalnu stranku, koja, za razliku od ostalih partija, od uvodjenja višestranačja, nije ulazila u "aranžmane" te vrste, ali je stvarala postizborne koalicije i "participirala" u vlasti.
Predizborne koalicije karakteristika su i predstojećih parlamentarnih izbora u Srbiji, izuzimajući Srpsku radikalnu stranku, koja, za razliku od ostalih partija, od uvodjenja višestranačja, nije ulazila u "aranžmane" te vrste, ali je stvarala postizborne koalicije i "participirala" u vlasti.Analitičari tu osobenost radikala objašnjavaju niskim koalicionim potencijalom stranke i njenim radikalizmom, dok udruživanje stranaka demokratskog bloka devedesetih godina prošlog veka tumače njihovom procenom da na taj način mogu da promene vlast.
Većina stranaka demokratske orjentacije, koje su i danas na političkoj sceni, saradjivale su u okviru opozicionih koalicija - Udružene demokratske opozicije Srbije (1990), Demokratskom pokretu Srbije (DEPOS -1992 i 1993), koaliciji "Zajedno" (1996), Savezu za promene (SZP- 1998), DAN-u (1999) i DOS-u (2000).
Izbori za parlament Srbije 2003. su, prema oceni decenta Fakulteta političkih nauka Slaviše Orlovića, bili "prvi pravi izbori", koji su pokazali "tendenciju ukrupnjavanja partijske scene i efekte izbornog sistema, a pre svega cenzusa".
Tada je u parlament ušlo šest izbornih lista, a manje stranke su se opredelile ili za udruživanje ili pojavljivanje na listama većih stranaka, podsetio je Orlović u izjavi Tanjugu na tadašnje političke prilike.
Najveće demokratske stranke - DSS i DS su na te izbore izašle samostalno, ali su na svojim listama imale predstavnike drugih partija.
Na listi DSS bili su kandidati Srpske liberalne stranke Nikole Miloševića i Narodne demokratske stranke Slobodana Vuksanovića, koja se posle utopila u DSS.
DS je na svojoj listi tada imala predstavnike Gradjanskog saveza Srbije (GSS), Socijaldemokratske unije (SDU), Liste za Sandžak i Demokratskog centra (DC).
Većina kandidata GSS na listi DS-a kasnije su ušli u stranku Borisa Tadića, a stranci je pristupio i DC Dragoljuba Mićunovića i Narodni pokret "Otpor".
DSS je sa sadašnjim koalicionim partnerom NS saradjivala u predizbornom savezu u okviru DOS-a, koji je činilo 18 stranaka.
Aktuelna koalicija DSS-NS, prema oceni Orlovića i sociologa Vladimira Vuletića, može dati sinergijski efekat, što znači da može dobiti više glasova nego što bi bio zbir glasova stranaka koje je čine u slučaju da izlaze samostalno.
NS je na prethodne izbore izašla u koaliciji sa SPO, strankom iz koje je nastala 1997. godine.
DS, kao i na prethodnim parlamentarnim izborima i ovog puta izlazi sama, ali na listi su i kandidati Sandžacke demokratske partije (SDP) Rasima Ljajića.
SPO, koji na izbore 21. januara izlazi u koaliciji sa manje poznatim strankama, devedesetih je kao jedna od najvećih opozicionih partija bio predvodnik DEPOS-a i Koalicije "Zajedno", ali je posle raspada tih koalicija učestvovao u vlasti.
SPO je jedna od retkih opozicionih stranaka, ako ne i jedina, koja nije bila članica DOS-a, a vratila se u politički život posle izbora 2003. kada je bila u savezu sa NS.
Vuletić smatra da se "kapacitet SPO kruni još od martovskih demonstracija 1991. godine", a opstanak te stranke objašnjava snagom ličnosti njenog lidera.
Osobenost SRS da ne ulazi u predizborne koalicije sociolog Vuletić objašnjava niskim stepenom koalicionog potencijala te stranke, odnosno njenim radikalnim ciljevima u pogledu vođenja nacionalne politike koje ne deli ni jedna druga partija.
"S druge strane, postoji opravdano uverenje da bi stupanjem u koaliciju SRS morala da razvodni i relativizuje neke od svojih prepoznatljivih ciljeva i metoda, pre svega verbalnog nastupa, a time bi izgubila deo podrške svojih birača, koje upravo privlači ta vrsta radikalizma", rekao je Vuletić u izjavi Tanjugu.
Iako nije ulazila u predizborne saveze, SRS je pravila prećutne koalicije sa Socijalističkom partijom Srbije (SPS), ukazao je Orlović podsećajući da su radikali 1992. dali "prećutnu podršku" vladi Nikole Šainovića, a da su 1997. zajedno sa socijalistima formirali vladu.
I socijalisti su jedna od retkih stranaka koja je na izbore uglavnom izlazila samostalno. Jedino su na izborima za Skupštinu Srbije 1997. godine bili u koaliciji sa Jugoslovenskom levicom (JUL) i Novom demokratijom (ND).
Vuletić i Orlović ističu da SPS kao dominanta stranka devedesetih nije imala potrebe za stvaranjem koalicija.
Prema mišljenju Vuletića, SPS je nastupala kao stranka koja se obraćala svima i u skladu s dnevnim potrebama redefinisala svoju politiku i retoriku.
G17 plus, koja je nedavno obeležila četiri godine od osnivanja, najpre je kao ekspertska grupa imala kandidate na izbornoj listi DOS-a 2000, zbog cega je posle formiranja prve demokratske vlade dobila značajne državne funkcije.
Na prve parlamentarne izbore stranka G17 plus je izašla decembra 2003, a na izbornoj listi bili su i kandidati Socijaldemokratske partije (SDP).
Koalicija LDP-SDU-GSS-LSV Čedomira Jovanovića, formirana je prošle godine kao antireferendumski savez koji je vodio kampanju protiv donošenja novog ustava Srbije. Ta koalicija sada prvi put učestvuje na parlamentarnim izborima.
