Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici slave danas Božić, dan rodjenja Isusa Hrista, koji se 7. januara praznuje po starom, Julijanskom kalendaru. Svim vernicima MONDO čestita najradosniji hrišćanski praznik.
Srpska pravoslavna crkva (SPC) i njeni vernici slave danas Božić, dan rodjenja Isusa Hrista, koji se 7. januara praznuje po starom, Julijanskom kalendaru. Svim vernicima MONDO čestita najradosniji hrišćanski praznik.
Božić je praznik koji se slavi u krugu porodice, i prema srpskoj narodnoj tradiciji praznuje se tri dana: prvi dan - Božić ili Božji dan, Drugi i Treći dan Božića. Na Božić se ljudi, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi".
Običaj je da se na prvi dan Božića ne ide u posete. Ako na Božić pada sneg veruje se da će godina biti rodna, a nikako ne valja ni za ljude, ni za stoku, ni za letinu da na Božić bude jugovina ili kiša. Dobro je na Božić, posle ručka, otpočeti neki rad. Veruje se da će ljudi tada biti vredni i da će im poslovi ići od ruke. Za vreme Božića ne daju se stvari iz kuće. Nema veresije. Ljudi se mire i praštaju jedni drugima.
Od Božića počinje hrišćanska era, i od tog dana hrišćanski narodi računaju godine. Budući da u Novom zavetu ne stoji kada se tačno rodio Isus, prvi hrišćani nisu slavili Božić, nego samo Uskrs. Božić se počeo slaviti u Rimu u 4. veku (u izvorima dokazana godina 336.), kada je u vreme cara Arkadija uvedeno da se Božić praznuje odvojeno od Bogojavljanja i da se praznuje 25. decembra po novom, Gregorijanskom kalendaru (ili 7. januara po starom, Julijanskom kalendaru).
Do danas nije jasno zašto se Božić slavi baš 25. decembra, ali preovladava mišljenje da je počeo da se slavi tog datuma jer se na taj dan, u tada još većinski paganskom Rimu, slavilo rodjenje boga Sunca, Sola, pa je Crkva u želji da potisne taj paganski praznik tada počela da slavi rodjenje Isusa Hrista.
Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uveče (odnosno od 15. novembra do 24. decembra), koji nije tako strog kao Uskršnji. Medjutim, Božić, ma u koji dan pao, mrsni je dan.
Na ikonama se Hristovo rodjenje predstavlja pećinom u kojoj se nalaze jasle, Bogorodica sa Josifom i novorodjeni Isus. Pastiri se klanjaju, a sjajna zvezda osvetljava novorodjenog Hrista. Na visini lete andjeli, za jasle su privezane mazge, a jagnje je u prvom planu.
Na Božić, pre ručka se obavlja mirobožanje. Ovaj obred se vrši tako što domaćin uzme čašu sa rakijom ili vinom, prekrsti se i kaže „Mir Božji“, a ukućani odgovaraju „Da Bog blagoslovi...“, ovaj ritual se ponavlja tako što domaćin uvek govori „Mir Božji“, a ukućani odgovaraju: da zdravi budemo, da žito rodi, da nas sreća prati i tome slično. Posle mirobožanja se postavlja svečana božićna trpeza.
Trpeza mora da obiluje svakovrsnim jelima, jer je to slutilo na obilje u narednoj godini. Sva jela na božićnoj trpezi nisu imala podjednak značaj. Posebno mesto zauzimaju česnica i pečenica. Česnica se isključivo lomi i to za ručkom. Veruje se da će osoba koja pronadje novčić imati berićetnu i uspešnu godinu u svakom pogledu. Pečenica predstavlja vrstu žrtve koja se prinosi Bogu. Ovaj običaj koji vuče korene iz prethrišćanskih verovanja, crkva je prihvatila. Pečenica, tj. prase ili jagnje, moralo se peći sa glavom i nogama.
Dolazak položajnika u kuću predstavlja jedan od nezaobilaznih elemenata božićnog rituala. Položajnikom se naziva lice koje na Božić prvo stupi u kuću. Običava se da u ulozi pložajnika bude odrasla osoba muškog pola ili muško dete. Njegova dužnost je da čestita Božić tako što blagosiljanjem poželi ukućanima zdravlje i berićetnu godinu.
Nekad je značajnu ulogu u božićnim običajima imala i božićna sveća. Neke porodice su je palile na Badnje veče, a obavezno je paljena o ručku prvog dana Božića. Ova sveća se nikada nije gasila duvanjem, već vinom iz pune flaše.
Iako su božićni dani "neradni", smatraju se kao povoljni za započinjanje novih poslova. Veruje se da će poslovi koji se započnu prvog dana Božića, pa makar i simbolično, biti uspešno završeni.
Drugog dana Božića, odnosno na Božji dan se posećuju prijatelji i rodjaci. Pored pozdrava „Hristos se rodi - Vaistinu se rodi“, ljudi se pozdravljaju i sa „Mir božji, Hristos se rodi“, čija se osnovna namera sprečavanje omraze i zavade medju ljudima.
Deveti jaunar se proslavlja kao treći dan Božića. Toga dana se iznosi slama iz kuće, što predstavlja prvu i najosnovniju radnju koja se izvodi trećeg dana Božića. Ljudi veruju u plodotvornu moć slame. Zbog toga se ona nije bacala, već se nosi u voćnjak, vinograd, a stavlja se i u privredne zgrade. Pravoslavna crkva tog dana slavi i Svetog Stefana.
U srpskim crkvenim knjigama Dan Hristovog rodjenja je obeležen kao Roždestvo Hristovo. Medjutim, samo u južnoslovenskim jezicima, pored zvaničnog crkvenog naziva, postoji i narodni (crkveno priznat): Božić. Reč “Božić” označava mladog, tek rodjenog Boga. U našem narodu postoji pesmica koju deca pevaju o Božiću:
“Božić štapom bata,
nosi suva zlata
od vrata do vrata.
Na čija će vrata
dat blagoslov, zlata?
Na naša će vrata
prosut šaku zlata.”
Kada su zapadni hrišćani napustili stari Julijanski i prešli na Gregorijanski kalendar, tradicija slavljenja Božića i darivanja se ustalila na 25. decembar, i tako je do danas. Tu je stvoren lik Deda Mraza, sekularna (gradjanska) varijanta Svetog Nikole, koji je na Zapadu predstavljen u crvenoj kardinalskoj odeći (pošto je bio vladika), dok je na istoku dobio formu Božić Bate.
Na Istoku je Deda Mraz uveden u Sovjetskom Savezu kao zamena za Svetog Nikolu i božićne darove deci. Odatle je stigao i medju Srbe. Medju precima Deda Mraza je i istočnoslovenski duh hladnoće - Treskun, a njegov najbliži "srodnik" je Sveti Nikola, rani hrišćanski arhiepiskop koji je živeo u 4. veku u maloazijskom gradu Miru.
Sredinom 19. veka ustalio se običaj da se na hrišćanski praznik posvećen Svetom Nikoli, 19. decembar, daruju deca, jer je tako postupao i sam svetitelj. Mališani bi uoči tog dana u prozor ostavljali svoju besprekorno čistu čarapu ili uglancanu cipelicu, a ujutru u bi njima zatekli darove.
Mitski lik Deda Mraza prvi je opisao engleski pisac Klement Mur u svojoj knjizi "Sveti Nikola u poseti" još daleke 1824. godine, predstavivši ga kao sedobradog starca u crvenoj bundi. Medjutim, otac savremenog Deda Mraza je reklamni dizajner "Koka Kole" Hedon Sandblom, koji je 1931. godine napravio plakat na kojem ga je predstavio kao debeljuškastog dedu bele brade, u crvenoj bundi s belim krznom, i to kako gasi žedj tim napitkom. Do 1931. godine - kada je Sandblom počeo svoj rad, popularni donosilac novogodišnjih i božićnih poklona slikan je i kao patuljak i kao mršavi starac.
Prema običaju, deca se ujutru bude i pod božićnim drvetom nalaze darove. Kod Srba su deca darove dobijala za predbožićne nedeljne praznike Materice i Oce, a prethodno, ona su imala svoju nedelju Detinjce. I majke i očevi su decu darivali kao i deca njih, nekim, makar najskromnijim znakom ljubavi. Roditelji su kanapčićem vezivali decu, kao i deca njih, pokazujući time da su vezani neraskidivošću koja potiče od Boga.
Ateisti, koji su i u Božić Bati i u Deda Mrazu videli oličenje religijskih simbola, nastojali su da obesnaže ovu legendu, dokazujući da je nemoguće da oni stignu da u jednoj noći obraduju svu decu sveta. S obzirom na to da na svetu ima više od dve milijarde dece u oko milion porodica, onda bi oni u novogodišnjoj ili božićnoj noći morali u jednoj sekundi da posete 25.000 kuća, da kroz dimnjak spuste svoje poklone. Njihove sanke bi pri tom morale da jure brže od 2.000 kilometara na sat, što znači da su irvasi 6.000 puta brži od zvuka. Računica je, naravno, tačna, ali bezuspešna, jer legenda nastavlja da živi i osvaja sve nove generacije.
Holandjani su medju prvima u Evropi imali svog preteču Božić Bate, krupnog deku duge sede brade, obučenog u srebrnasto belu odeždu, koji puši lulu i kroz kolutove dima deci deli poklone. Oni su svog Deda Mraza zvani Sinter Klas, koji je po njihovom dolasku u Ameriku postao - Santa Klaus.
(MONDO)
Božić je praznik koji se slavi u krugu porodice, i prema srpskoj narodnoj tradiciji praznuje se tri dana: prvi dan - Božić ili Božji dan, Drugi i Treći dan Božića. Na Božić se ljudi, umesto uobičajenog pozdrava, pozdravljaju sa "Hristos se rodi" i "Vaistinu se rodi".
Običaj je da se na prvi dan Božića ne ide u posete. Ako na Božić pada sneg veruje se da će godina biti rodna, a nikako ne valja ni za ljude, ni za stoku, ni za letinu da na Božić bude jugovina ili kiša. Dobro je na Božić, posle ručka, otpočeti neki rad. Veruje se da će ljudi tada biti vredni i da će im poslovi ići od ruke. Za vreme Božića ne daju se stvari iz kuće. Nema veresije. Ljudi se mire i praštaju jedni drugima.
Od Božića počinje hrišćanska era, i od tog dana hrišćanski narodi računaju godine. Budući da u Novom zavetu ne stoji kada se tačno rodio Isus, prvi hrišćani nisu slavili Božić, nego samo Uskrs. Božić se počeo slaviti u Rimu u 4. veku (u izvorima dokazana godina 336.), kada je u vreme cara Arkadija uvedeno da se Božić praznuje odvojeno od Bogojavljanja i da se praznuje 25. decembra po novom, Gregorijanskom kalendaru (ili 7. januara po starom, Julijanskom kalendaru).
Do danas nije jasno zašto se Božić slavi baš 25. decembra, ali preovladava mišljenje da je počeo da se slavi tog datuma jer se na taj dan, u tada još većinski paganskom Rimu, slavilo rodjenje boga Sunca, Sola, pa je Crkva u želji da potisne taj paganski praznik tada počela da slavi rodjenje Isusa Hrista.
Da bi se hrišćani dostojno pripremili za Božić ustanovljen je post od 28. decembra do 6. januara uveče (odnosno od 15. novembra do 24. decembra), koji nije tako strog kao Uskršnji. Medjutim, Božić, ma u koji dan pao, mrsni je dan.
Na ikonama se Hristovo rodjenje predstavlja pećinom u kojoj se nalaze jasle, Bogorodica sa Josifom i novorodjeni Isus. Pastiri se klanjaju, a sjajna zvezda osvetljava novorodjenog Hrista. Na visini lete andjeli, za jasle su privezane mazge, a jagnje je u prvom planu.
Na Božić, pre ručka se obavlja mirobožanje. Ovaj obred se vrši tako što domaćin uzme čašu sa rakijom ili vinom, prekrsti se i kaže „Mir Božji“, a ukućani odgovaraju „Da Bog blagoslovi...“, ovaj ritual se ponavlja tako što domaćin uvek govori „Mir Božji“, a ukućani odgovaraju: da zdravi budemo, da žito rodi, da nas sreća prati i tome slično. Posle mirobožanja se postavlja svečana božićna trpeza.
Trpeza mora da obiluje svakovrsnim jelima, jer je to slutilo na obilje u narednoj godini. Sva jela na božićnoj trpezi nisu imala podjednak značaj. Posebno mesto zauzimaju česnica i pečenica. Česnica se isključivo lomi i to za ručkom. Veruje se da će osoba koja pronadje novčić imati berićetnu i uspešnu godinu u svakom pogledu. Pečenica predstavlja vrstu žrtve koja se prinosi Bogu. Ovaj običaj koji vuče korene iz prethrišćanskih verovanja, crkva je prihvatila. Pečenica, tj. prase ili jagnje, moralo se peći sa glavom i nogama.
Dolazak položajnika u kuću predstavlja jedan od nezaobilaznih elemenata božićnog rituala. Položajnikom se naziva lice koje na Božić prvo stupi u kuću. Običava se da u ulozi pložajnika bude odrasla osoba muškog pola ili muško dete. Njegova dužnost je da čestita Božić tako što blagosiljanjem poželi ukućanima zdravlje i berićetnu godinu.
Nekad je značajnu ulogu u božićnim običajima imala i božićna sveća. Neke porodice su je palile na Badnje veče, a obavezno je paljena o ručku prvog dana Božića. Ova sveća se nikada nije gasila duvanjem, već vinom iz pune flaše.
Iako su božićni dani "neradni", smatraju se kao povoljni za započinjanje novih poslova. Veruje se da će poslovi koji se započnu prvog dana Božića, pa makar i simbolično, biti uspešno završeni.
Drugog dana Božića, odnosno na Božji dan se posećuju prijatelji i rodjaci. Pored pozdrava „Hristos se rodi - Vaistinu se rodi“, ljudi se pozdravljaju i sa „Mir božji, Hristos se rodi“, čija se osnovna namera sprečavanje omraze i zavade medju ljudima.
Deveti jaunar se proslavlja kao treći dan Božića. Toga dana se iznosi slama iz kuće, što predstavlja prvu i najosnovniju radnju koja se izvodi trećeg dana Božića. Ljudi veruju u plodotvornu moć slame. Zbog toga se ona nije bacala, već se nosi u voćnjak, vinograd, a stavlja se i u privredne zgrade. Pravoslavna crkva tog dana slavi i Svetog Stefana.
U srpskim crkvenim knjigama Dan Hristovog rodjenja je obeležen kao Roždestvo Hristovo. Medjutim, samo u južnoslovenskim jezicima, pored zvaničnog crkvenog naziva, postoji i narodni (crkveno priznat): Božić. Reč “Božić” označava mladog, tek rodjenog Boga. U našem narodu postoji pesmica koju deca pevaju o Božiću:
“Božić štapom bata,
nosi suva zlata
od vrata do vrata.
Na čija će vrata
dat blagoslov, zlata?
Na naša će vrata
prosut šaku zlata.”
Božić bata...ili Božić Bata
U pravoslavnih naroda, izraz „Božić bata“ nije oličenje osobe u ljudskom liku. Iz stihova pesme koja se peva na Božić prilikom okretanja česnice - „Božić, Božić bata, nosi kitu zlata, da pozlati vrata i oboja poboja, i svu kuću do krova“ - vidi se da reč „bata“ nije imenica, nego prezent glagola „batati“, što znači „stupati, koračati“. Dakle, prema starom predanju, Božić korača, dolazi da bi doneo radost i zlatom te radosti pozlatio svu kuću „do krova“ i sva srca do vrha napunio milošću.Kada su zapadni hrišćani napustili stari Julijanski i prešli na Gregorijanski kalendar, tradicija slavljenja Božića i darivanja se ustalila na 25. decembar, i tako je do danas. Tu je stvoren lik Deda Mraza, sekularna (gradjanska) varijanta Svetog Nikole, koji je na Zapadu predstavljen u crvenoj kardinalskoj odeći (pošto je bio vladika), dok je na istoku dobio formu Božić Bate.
Na Istoku je Deda Mraz uveden u Sovjetskom Savezu kao zamena za Svetog Nikolu i božićne darove deci. Odatle je stigao i medju Srbe. Medju precima Deda Mraza je i istočnoslovenski duh hladnoće - Treskun, a njegov najbliži "srodnik" je Sveti Nikola, rani hrišćanski arhiepiskop koji je živeo u 4. veku u maloazijskom gradu Miru.
Sredinom 19. veka ustalio se običaj da se na hrišćanski praznik posvećen Svetom Nikoli, 19. decembar, daruju deca, jer je tako postupao i sam svetitelj. Mališani bi uoči tog dana u prozor ostavljali svoju besprekorno čistu čarapu ili uglancanu cipelicu, a ujutru u bi njima zatekli darove.
Mitski lik Deda Mraza prvi je opisao engleski pisac Klement Mur u svojoj knjizi "Sveti Nikola u poseti" još daleke 1824. godine, predstavivši ga kao sedobradog starca u crvenoj bundi. Medjutim, otac savremenog Deda Mraza je reklamni dizajner "Koka Kole" Hedon Sandblom, koji je 1931. godine napravio plakat na kojem ga je predstavio kao debeljuškastog dedu bele brade, u crvenoj bundi s belim krznom, i to kako gasi žedj tim napitkom. Do 1931. godine - kada je Sandblom počeo svoj rad, popularni donosilac novogodišnjih i božićnih poklona slikan je i kao patuljak i kao mršavi starac.
Prema običaju, deca se ujutru bude i pod božićnim drvetom nalaze darove. Kod Srba su deca darove dobijala za predbožićne nedeljne praznike Materice i Oce, a prethodno, ona su imala svoju nedelju Detinjce. I majke i očevi su decu darivali kao i deca njih, nekim, makar najskromnijim znakom ljubavi. Roditelji su kanapčićem vezivali decu, kao i deca njih, pokazujući time da su vezani neraskidivošću koja potiče od Boga.
Ateisti, koji su i u Božić Bati i u Deda Mrazu videli oličenje religijskih simbola, nastojali su da obesnaže ovu legendu, dokazujući da je nemoguće da oni stignu da u jednoj noći obraduju svu decu sveta. S obzirom na to da na svetu ima više od dve milijarde dece u oko milion porodica, onda bi oni u novogodišnjoj ili božićnoj noći morali u jednoj sekundi da posete 25.000 kuća, da kroz dimnjak spuste svoje poklone. Njihove sanke bi pri tom morale da jure brže od 2.000 kilometara na sat, što znači da su irvasi 6.000 puta brži od zvuka. Računica je, naravno, tačna, ali bezuspešna, jer legenda nastavlja da živi i osvaja sve nove generacije.
Holandjani su medju prvima u Evropi imali svog preteču Božić Bate, krupnog deku duge sede brade, obučenog u srebrnasto belu odeždu, koji puši lulu i kroz kolutove dima deci deli poklone. Oni su svog Deda Mraza zvani Sinter Klas, koji je po njihovom dolasku u Ameriku postao - Santa Klaus.
(MONDO)
