Veselin Šljivančanin “odležao” je svoju hašku kaznu i iako je u Sheveningenu proveo ukupno 2.450 dana - osuđujuća presuda i taj “zatvor” i danas mu, kako kaže, izgledaju “čudno i prosto nemoguće”.
Penzionisani oficir JNA, gardista koji je na početku ratova u bivšoj Jugoslaviji imao čin majora, i danas veruje da je prema njemu učinjena nepravda i tvrdi da je njegov jedini cilj, 1991. u Vukovaru (i 1992. u Sarajevu) bio da zaštiti narod i jedinice jugoslovenske vojske. Pita: “Kad će neko odgovarati za moje vojnike?”
U intervjuu Tanjugu, Šljivančanin kaže da mu je i danas jedino žao što “nije dobro izvršio zadatak” u Vukovaru - da razoruža paravojne formacije i “po svaku cenu nađe svoje zarobljene starešine i vojnike”.
“Pronašli smo samo četvoricu teško ranjenih, koji su i dan danas invalidi - video sam ih sve kad sam došao iz zatvora… a ostale sve mrtve, čak neke spaljene, pa smo skupljali pepeo da šaljemo porodicama da sahrane svoje sinove”, seća se i kaže da je to pokušao da predoči i Tribunalu.
“To sam pokušao da kažem pred Haškim sudom, a predsedavajući sudija mi kaže: ''Gospodine Šljivančanin, vi ste zalutali.'' Ja pitam: ''Zašto?'' - ''Zato što mi ne sudimo za to, mi sudimo za druge žrtve.'' Kao, ti moji vojnici nisu žrtve? Oni nisu ništa… Ja ne znam kad će neko pitati zašto su oni pobijeni. A verujte, ti vojnici nisu ispalili metak ni na koga. I, što su ubijeni?”
Ne postoje precizni podaci o broju stradalih pripadnika JNA na početku sukoba u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Nezvanične procene objavljivane u medijima govore o 2.300 “vojnih obveznika”, a tu računaju i pripadnike dobrovoljačkih jedinica i navode da je polovina stradala na vukovarskom ratištu. Sličnu procenu iznosi i Fond za humanitarno pravo, navodeći da je u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH od 1991. do 1995. stradalo je i nestalo 2.028 državljana Srbije, među kojima je najviše pripadnika bivše JNA, njih 1.039. Od tog broja, 180 vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka.
Šljivančanin smatra da se u tom “vakumu” JNA “nije dobro snašla”.
“Nisam ja išao tamo da vodim nikakav rat. Ja sam pokušavao da umirim i spasim ljude, da razoružamo paravojne formacije, da pronađemo i oslobodimo zarobljene vojnike i oficire, da deblokiram kasarne. Jasno - oni su hteli nezavisnu državu, jasno su postavili cilj i borili se svim silama. Mi u to nismo verovali. Mi se u tome nismo snašli. JNA se u svemu tome nije baš dobro snašla, posebno vrh. Zato što smo se školovani da imamo neprijatelja NATO pakt ili Varšavski ugovor. Ne šta da radimo ako se narod pobuni, nego kako sprečiti okupatora da okupira zemlju.”
Šljivančanin ističe da su jedini koji u to vreme nisu pucali na vojnike JNA bili Srbi: “Srbi su nekad uzvikivali, pojedinci iz stranaka: ''Ovo su komunjare - ovi oficiri!'' Ali nisu pucali na nas. A pripadnici hrvatskih paravojnih formacija su postavljali zasede da ubijaju moje vojnike.”
Major koji je postao naročito poznat zbog snimka sa vukovarskog ratišta na kojem predstavniku Međunarodnog crvenog krsta poručuje da “nije dobrodošao”, priča kako je tada bio “uzbuđen” zbog pogibije mladih vojnika. Ne sviđaju mu se komentari da je “završio na optužnici zato što se slikao”.
“Tražio sam da se pusti ceo snimak u Hagu i da se vidi sve - zašto sam se tako ponašao. A ja sam samo govorio glasno jer sam bio uzbuđen zbog pogibije svojih mladih vojnika. I kad je video to predsednik sudskog veća, rekao je: ''Gospodine tužioce, ja ne znam zašto vi ovo puštate?'' i zabranio je da ga puštaju. Ja nisam osuđen zbog snimka.”
Jedan iz “vukovarske trojke”, Šljivančanin kaže da se i danas skoro svakodnevno čuje sa Miroslavom Radićem - koji je oslobođen krivice, ali ne i sa tadašnjim nadređenim, Miletom Mrkšićem, koji je jedini od trojice oficira osuđen za ubistva 260 ljudi posle pada Vukovara, na 20 godina zatvora, a sad služi kaznu u Portugaliji.
Šljivančanin kaže da ne veruje da je Mrkšić kriv za ono za šta je osuđen u Hagu, ali veruje da bi njegov bivši starešina u Tribunalu bolje prošao da je pred sudom izneo tačne podatke.
“Začudio sam se kad je počeo da iznosi odbranu… ponašao se po mene nekorektno, pokušao je da se brani nekim alibijem, rekao je da on tamo nije bio i da je ''preneo komandu na Šljivančanina'' i da to ne bi tako bilo da je on tamo bio… A to je sve neistina. Ne želim ništa ružno da kažem za njega. Ne znam kakve je odluke donosio. Ne verujem da je kriv za to za šta je osuđen u Hagu, ali ne znam zašto se tako branio.”
Sa Radićem, Šljivančanin je jedno vreme bio i u istoj jedinici u Sheveningenu, gde je upoznao mnoge optužene među kojima su, kaže, “uglavnom bili školovani ljudi”, iako su neki bili i “neotesane sirovine”. Trudio se da se što više bavi sportom, sređivao je biblioteku, a sa ostalim pritvorenicima je najviše uživao kuvajući - “neko čisti salatu, neko ljušti krompir” - a najteže su mu padali sukobi koji su često, kako kaže, izbijali jer je neko izgubio u kartama.
“Imao sam dosta dobre odnose sa ostalim pritvorenicima, mene su poštovali, možda zbog fizičke konstitucije. I tamo u zatvoru vlada zakon jačeg. Dok smo bili Radić i ja zajedno - svi su nas uvažavali. Posle sam bio sa Albancima i Naserom Orićem i jednim iz Ruande. Jedan Albanac mi je pravio probleme, ali brzo sam to rešio - na način kako treba da se reši. Posle sam bio uglavnom sa nekim Hrvatima - jedan mi je pravio probleme, iza leđa pričao, nije me fizički dirao… Ali teško je. Najbolje mi je bilo jedno vreme dok sam bio na spratu gde je bio predsednik Milošević. Bila je nakorektnija i najdisciplinovanija grupa, dva Hrvata, jedan musliman, dva Srbina iz Bosanske Krajine, Milošević i ja i baš smo se slagali po svim pitanjima.”
Šljivančanin je rođen u Crnoj Gori, 13. juna 1953. godine u selu Palež, kod Žabljaka. Srednju vojnu školu završio je u Sarajevu, a u Beogradu - Vojnu akademiju. Kaže da je “znao za samo jednu zemlju koja se zvala Jugoslavija”.
Pred Vojnim sudom je odgovarao 1998, zbog Vukovara, i oslobođen je odgovornosti. Penzionisan je 2001.
Uhapšen je na svoj 50. rođendan, u dramatičnoj akciji u njegovom stanu, u beogradskom Košutnjaku.
Sa televizije je saznao da se očekuje njegovo hapšenje i priča kako je odmah išao kod “premijera i drugih rukovodilaca”: “Stavio sam ruke ispred i rekao: Evo, vi me uhapsite ako ne poštujete instituciju Vojnog suda, ali ja neću dobrovoljno da idem u zatvor i nikad neću da idem van svoje zemlje, samo mi ne dirajte porodicu i decu jer oni za to nisu krivi…”
Kaže i da se trudi da zaboravi na “podrume u ''29. novembra''”, gde je doveden u kratkim pantalonama i majici - u čemu je isporučen i u Hag.
“Ja sam bio i svestan da moram ići u taj zatvor jer je pritisak na moju državu zaista bio veliki… nije mi bilo problem da se žrtvujem za svoju državu, ali da mi je to neko lepo rekao: ''Šljivančaninu, sad si uhapsen i - zdravo!''”
Još je na snazi crvena poternica Hrvatske za njim, pa kaže da nije otišao ni na promociju svoje knjige u Banjaluci jer je čuo da planiraju da ga hapse na prelazu Rača (sa BiH). Objavio je dve knjige - “Sine budi čovek” i “Branio sam istinu” - a najavljuje da će uskoro izaći iz štampe i njegova treća knjiga, ali da će onda napraviti pauzu.
U rodnu Crnu Goru ipak putuje, jer mu je iz vrha te države potvrđeno da će Podgorica smatrati relevantnom činjenicu da je oslobođen iz Tribunala. U Hrvatsku - ne.
“Imam dosta prostora u svojoj Srbiji. Ja mislim da je Srbija civilizovana i sve može da se u njoj vidi i doživi kao u celom svetu, i svi koji treba da dođu - dođu. Nisam ja nezadovoljan - meni je dobro u mojoj otadžbini sa mojim ljudima koji me vole.”
(Tanjug, Maja Bekčić Petrović, foto: Tanjug, screenshot)
U intervjuu Tanjugu, Šljivančanin kaže da mu je i danas jedino žao što “nije dobro izvršio zadatak” u Vukovaru - da razoruža paravojne formacije i “po svaku cenu nađe svoje zarobljene starešine i vojnike”.
“Pronašli smo samo četvoricu teško ranjenih, koji su i dan danas invalidi - video sam ih sve kad sam došao iz zatvora… a ostale sve mrtve, čak neke spaljene, pa smo skupljali pepeo da šaljemo porodicama da sahrane svoje sinove”, seća se i kaže da je to pokušao da predoči i Tribunalu.
“To sam pokušao da kažem pred Haškim sudom, a predsedavajući sudija mi kaže: ''Gospodine Šljivančanin, vi ste zalutali.'' Ja pitam: ''Zašto?'' - ''Zato što mi ne sudimo za to, mi sudimo za druge žrtve.'' Kao, ti moji vojnici nisu žrtve? Oni nisu ništa… Ja ne znam kad će neko pitati zašto su oni pobijeni. A verujte, ti vojnici nisu ispalili metak ni na koga. I, što su ubijeni?”
Ne postoje precizni podaci o broju stradalih pripadnika JNA na početku sukoba u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH. Nezvanične procene objavljivane u medijima govore o 2.300 “vojnih obveznika”, a tu računaju i pripadnike dobrovoljačkih jedinica i navode da je polovina stradala na vukovarskom ratištu. Sličnu procenu iznosi i Fond za humanitarno pravo, navodeći da je u Sloveniji, Hrvatskoj i BiH od 1991. do 1995. stradalo je i nestalo 2.028 državljana Srbije, među kojima je najviše pripadnika bivše JNA, njih 1.039. Od tog broja, 180 vojnika na redovnom odsluženju vojnog roka.
Šljivančanin smatra da se u tom “vakumu” JNA “nije dobro snašla”.
“Nisam ja išao tamo da vodim nikakav rat. Ja sam pokušavao da umirim i spasim ljude, da razoružamo paravojne formacije, da pronađemo i oslobodimo zarobljene vojnike i oficire, da deblokiram kasarne. Jasno - oni su hteli nezavisnu državu, jasno su postavili cilj i borili se svim silama. Mi u to nismo verovali. Mi se u tome nismo snašli. JNA se u svemu tome nije baš dobro snašla, posebno vrh. Zato što smo se školovani da imamo neprijatelja NATO pakt ili Varšavski ugovor. Ne šta da radimo ako se narod pobuni, nego kako sprečiti okupatora da okupira zemlju.”
Šljivančanin ističe da su jedini koji u to vreme nisu pucali na vojnike JNA bili Srbi: “Srbi su nekad uzvikivali, pojedinci iz stranaka: ''Ovo su komunjare - ovi oficiri!'' Ali nisu pucali na nas. A pripadnici hrvatskih paravojnih formacija su postavljali zasede da ubijaju moje vojnike.”
Major koji je postao naročito poznat zbog snimka sa vukovarskog ratišta na kojem predstavniku Međunarodnog crvenog krsta poručuje da “nije dobrodošao”, priča kako je tada bio “uzbuđen” zbog pogibije mladih vojnika. Ne sviđaju mu se komentari da je “završio na optužnici zato što se slikao”.
“Tražio sam da se pusti ceo snimak u Hagu i da se vidi sve - zašto sam se tako ponašao. A ja sam samo govorio glasno jer sam bio uzbuđen zbog pogibije svojih mladih vojnika. I kad je video to predsednik sudskog veća, rekao je: ''Gospodine tužioce, ja ne znam zašto vi ovo puštate?'' i zabranio je da ga puštaju. Ja nisam osuđen zbog snimka.”
Jedan iz “vukovarske trojke”, Šljivančanin kaže da se i danas skoro svakodnevno čuje sa Miroslavom Radićem - koji je oslobođen krivice, ali ne i sa tadašnjim nadređenim, Miletom Mrkšićem, koji je jedini od trojice oficira osuđen za ubistva 260 ljudi posle pada Vukovara, na 20 godina zatvora, a sad služi kaznu u Portugaliji.
Šljivančanin kaže da ne veruje da je Mrkšić kriv za ono za šta je osuđen u Hagu, ali veruje da bi njegov bivši starešina u Tribunalu bolje prošao da je pred sudom izneo tačne podatke.
“Začudio sam se kad je počeo da iznosi odbranu… ponašao se po mene nekorektno, pokušao je da se brani nekim alibijem, rekao je da on tamo nije bio i da je ''preneo komandu na Šljivančanina'' i da to ne bi tako bilo da je on tamo bio… A to je sve neistina. Ne želim ništa ružno da kažem za njega. Ne znam kakve je odluke donosio. Ne verujem da je kriv za to za šta je osuđen u Hagu, ali ne znam zašto se tako branio.”
Sa Radićem, Šljivančanin je jedno vreme bio i u istoj jedinici u Sheveningenu, gde je upoznao mnoge optužene među kojima su, kaže, “uglavnom bili školovani ljudi”, iako su neki bili i “neotesane sirovine”. Trudio se da se što više bavi sportom, sređivao je biblioteku, a sa ostalim pritvorenicima je najviše uživao kuvajući - “neko čisti salatu, neko ljušti krompir” - a najteže su mu padali sukobi koji su često, kako kaže, izbijali jer je neko izgubio u kartama.
“Imao sam dosta dobre odnose sa ostalim pritvorenicima, mene su poštovali, možda zbog fizičke konstitucije. I tamo u zatvoru vlada zakon jačeg. Dok smo bili Radić i ja zajedno - svi su nas uvažavali. Posle sam bio sa Albancima i Naserom Orićem i jednim iz Ruande. Jedan Albanac mi je pravio probleme, ali brzo sam to rešio - na način kako treba da se reši. Posle sam bio uglavnom sa nekim Hrvatima - jedan mi je pravio probleme, iza leđa pričao, nije me fizički dirao… Ali teško je. Najbolje mi je bilo jedno vreme dok sam bio na spratu gde je bio predsednik Milošević. Bila je nakorektnija i najdisciplinovanija grupa, dva Hrvata, jedan musliman, dva Srbina iz Bosanske Krajine, Milošević i ja i baš smo se slagali po svim pitanjima.”
Šljivančanin je rođen u Crnoj Gori, 13. juna 1953. godine u selu Palež, kod Žabljaka. Srednju vojnu školu završio je u Sarajevu, a u Beogradu - Vojnu akademiju. Kaže da je “znao za samo jednu zemlju koja se zvala Jugoslavija”.
Pred Vojnim sudom je odgovarao 1998, zbog Vukovara, i oslobođen je odgovornosti. Penzionisan je 2001.
Uhapšen je na svoj 50. rođendan, u dramatičnoj akciji u njegovom stanu, u beogradskom Košutnjaku.
Sa televizije je saznao da se očekuje njegovo hapšenje i priča kako je odmah išao kod “premijera i drugih rukovodilaca”: “Stavio sam ruke ispred i rekao: Evo, vi me uhapsite ako ne poštujete instituciju Vojnog suda, ali ja neću dobrovoljno da idem u zatvor i nikad neću da idem van svoje zemlje, samo mi ne dirajte porodicu i decu jer oni za to nisu krivi…”
Kaže i da se trudi da zaboravi na “podrume u ''29. novembra''”, gde je doveden u kratkim pantalonama i majici - u čemu je isporučen i u Hag.
“Ja sam bio i svestan da moram ići u taj zatvor jer je pritisak na moju državu zaista bio veliki… nije mi bilo problem da se žrtvujem za svoju državu, ali da mi je to neko lepo rekao: ''Šljivančaninu, sad si uhapsen i - zdravo!''”
Još je na snazi crvena poternica Hrvatske za njim, pa kaže da nije otišao ni na promociju svoje knjige u Banjaluci jer je čuo da planiraju da ga hapse na prelazu Rača (sa BiH). Objavio je dve knjige - “Sine budi čovek” i “Branio sam istinu” - a najavljuje da će uskoro izaći iz štampe i njegova treća knjiga, ali da će onda napraviti pauzu.
U rodnu Crnu Goru ipak putuje, jer mu je iz vrha te države potvrđeno da će Podgorica smatrati relevantnom činjenicu da je oslobođen iz Tribunala. U Hrvatsku - ne.
“Imam dosta prostora u svojoj Srbiji. Ja mislim da je Srbija civilizovana i sve može da se u njoj vidi i doživi kao u celom svetu, i svi koji treba da dođu - dođu. Nisam ja nezadovoljan - meni je dobro u mojoj otadžbini sa mojim ljudima koji me vole.”
(Tanjug, Maja Bekčić Petrović, foto: Tanjug, screenshot)
