MONDO u rudarskom mestu Resavica gde je klizište jalovine odnelo kuće i brojne rudare ostavilo bez domova.
Kao da je malo rudarima što im je glava u torbi dok su u rudarskom oknu, da jalovina koju su iskopali, njima i njihovim porodicama, preti i kada dođu kući da odmore.
Tako se usled velikih kiša, čitavo brdo jalovine u rudarskom mestu Resavica, pokrenulo i nosilo sve pred sobom. Uništeno je šest kuća, a još više porodica ostalo je bez ičega. Zapravo poneko još ima temelje i zidove, ali nakrivljene i neupotrebljive za život. U dnevnoj sobi im sada umesto porodica "sede" debla koje su vodena stihija i blato tu smestili, a na podovima pola metra crnog blata otrovne mase zaostale od prerade uglja.
Da drama bude veća, solidarni rudari, uvek spremni da pomognu onima kojima je pomoć najpotrebnija, u trenutku dok je zemlja klizila na njihove kuće, u subotu, 17. maja, bili su u Šapcu, podizali nasipe. Čak i sa izvesnim ponosom spominju tu igru sudbine – eto kakav je taj rudarski narod.
Između tih brda protiče rečica- Resavica. Ona nije kriva za rudarsku nesreću, već brdski potok koji se u nju uliva. Nije, kažu Resavčani ni potok toliko kriv, koliko to što niko nije blagovremeno video da se gornje jezero preliva, da se od potoka pravi novo jezero i da ta voda nema kuda.
Jedan od ovdašnjih meštana tvrdi da je on video, da je još u sredu, tri dana pre otvaranja klizišta, zvao opštinare u Despotovcu, ali da ga, očigledno, nisu ozbiljno shvatili. U subotu uveče njegove najstrašnije slutnje su se ostvarile.
Ni posle tragedije nisu se mnogo angažovali opštinari. Da ne greše dušu, rudarske familije kažu da su im nudili smeštaj, da su iz Mesne zajednice došli da popišu sve koji su morali da napuste domove i ostali bez imovine, ali pravu i prvu pomoć dobili su, i tek je očekuju, od svog rudnika – Rembasa.
"Te kamione i bagere što vidite, to su sve naši", kaže Gordana Vukićević i s ponosom dodaje "rudari".
"Evo već šesti dan, od prošle subote odvoze jalovinu, debla, blato", priča, a nama se čini da su tek počeli.
"Kada je brdo krenulo ka našoj ulici, odmah su poslali kamion i evakuisali nas", kaže Gordana i dodaje da joj nije bilo sve jedno kada je videla kako brdo, u koje njena kuća gleda, preko rečice, klizi ka njenom domu.
"Eno, i trafostanicu je odnelo", pokazuje nam zaravan gde je nekad bila, a gde su sada debeli kablovi ručno spojeni i vire iz blata. "Bili smo možda dan bez struje, pa nam došli ovi iz EPS-a, struju prespojili", kaže Gordana i dodaje da vode ima u pola mesta, ali da su fiksni telefoni problem, naročito za stare koji mobilne ni nemaju, pa ne mogu rodbini da se jave da su živi i zdravi.
Stanovnici ovog dela Ulice 7. jula bili su privremeno raseljeni, kada je blato krenulo da "kotrlja" kuće i drveće ka njima, pa su se vratili. Oni kojima je jalovina zapljusnula domove, neće se tu nikada više vratiti.
Među njima je penzioner Jevrem Nedić. Stoji u majici, trenerci i čizmama ispred ostataka kuće koju je decenijama stvarao i u očaju prebira po nešto staklarije što je spasao pred bujicom zemlje, mulja, rastinja...
"Bila je subota, malo posle 20 časova. Žena, ćerka i tri unuke eto tu su sedele i pričale. Zet otišao za Šabac da tamo spasava narod. Otišao sam da se istuširam. Izlazim u pižami, čujem nešto krcka. Pogledam ka brdu, o užasa...", priča Jevrem pa opisuje kako je odmah ćerku i unuke sklonio, po ženu se vratio.
Kraj Jevremovih nogu, u letnjoj kujni koja se još drži i gde je domaćin sklonio stvari koje je spasao, u drvenoj gajbi punoj nekih mekih stvari, mačka sa dva mačeta – heroina Resavice. "Tog dana se mačka u garaži omacila. Kada je blato krenulo na kuću, a bujice napunile sve prostorije i garažu, od mačke smo se svi oprostili. Kad... eto je, isplivala i ona. Mi je uzmemo, ali ona hoće, pa hoće u garažu. Kada su spasioci konačno vodu ispumpali i iz te prostorije, imali smo šta da vidimo. Mačka je pre bujice na najviše cevi od grejanja digla mačiće, od tri, dva su preživela", kaže Jevrem i s ponosom pomazi mačku, a ona poče da prede.
"Žena mi tu na stepeništu stoji. Veli kuću da zaključa, kaže, neće nas. Kakvi neće ženo, beži glavu da sačuvamo", priča nam Jevrem kako je suprugu jedva od kuće odvojio.
"Eno je sada kod svojih na selu, malo da se smiri, ovaj užas da ne gleda", kaže Jevrem.
"A ja sam vam ovde svaki dan. Gledam bagere, gledam kamione što odvoze sve ovo. Gledam ono što mi je nekada bila kuća. Od svega što sam imao ostala mi samo pižama, u kojoj sam bio, i 100 dinara u džepu. Dok mi penzioneri ne kupiše ovu trenerku i čizme, tako sam šetao po selu", kaže nam Jevrem, pa pokriva šakama napaćeno lice.
Vodi nas po razvalinama svoga doma. Objašnjava raspored, pokazuje sobe. Bageri ispred zemlju tovare na kamione, a temelji Jevremove kuće krckaju.
"Evo ovde je soba mojih unučica", pokazuje Jevrem šta je od nje ostalo.
Dečiji kreveti razvaljeni, knjige za školu potopljene u otrovnom crnom mulju, a zidovi nežnih boja sa paspartuom veselih motiva umrljani blatom. Dvokrilni prozor izbijen iz štoka na drugom kraju prostorije. "A prošle godine smo im sobu sredili", kaže Jevrem.
"Pogledaj mi dnevnu sobu", pokazuje. Od naslage blata i jalovine u tu prostoriju ne može da se uđe. Provirujemo kroz prozor. A u sobi, između ispreturanih regala, nagomilanih stolica i trpezarijskog stola, tu nešto niže od plafona – balvan. To je tek jedno deblo, od nekoliko, koji su završili u Jevremovoj kući.
"Probao sam da se uvučem, da stvari malo razgrnem, pare i dokumenta bar da izvučem. Ništa nisam uspeo da nađem. Bog zna u kakvom stanju bi to bilo i da ih pronađem. Tu u kući bilo je i dva metra vode, evo ovde ispod prozora ti je još oko pola metra blata i mulja", kaže nam Jevrem, očigledno nesvestan da kuća svakog trenutka može da mu se složi iznad glave.
"Bog nas je pogledao da brdo krene rano uveče. Da se to desilo u toku noći svi bismo izginuli, niko ne bi preživeo", kaže Jevrem i dodaje da su spasioci iz rudnika odmah došli, posle evakuacije ljudi pokušali su i stvari da spasavaju. Od tada neumorno rade.
Sve nade da će se koliko toliko oporaviti od ove tragedije Jevrem polaže u rudnik. Bio je kaže na sastanku, a direktor je obećao da će svima koji su ostali bez domova biti izgrađeni stanovi, iste kvadrature kao kuće koje su imali. U sredu treba da potpišu finalni ugovor, a gde će živeti do tada, još ne zna.
"Slaba vajda od opštine, ali u rudniku su nam mnogo pomogli. Svesni da smo i bez odeće ostali, šalju nas u Despotovac, da kupimo što nam je neophodno, na njihov račun. Sada su nam uplatili i po 15.000 dinara po članu stradale porodice. Hvala bogu, jer smo danima tumarali bez dinara u džepu", kaže Jevrem i opet lice pokriva da mu suze ne vidimo. Rastajemo se od Jevrema, obećavamo da ćemo ga zvati da vidimo da li je potpisao za stan.
Krećemo u brda da vidimo kuda je blato sebi probilo put, odnelo deo saobraćajnice i završilo u Jevremovom i domovima ostalih rudara. Stravičan prizor usred prelepe prirode u smiraj sunačanog dana uz cvrkut veselih ptica. U daljini žubori potočić, a pred nama. ..
Otkud jalovina, crna otrovna zemlja koja "otpadne" od rude tokom obrade, ljudima iznad domova? Na to pitanje ne dobismo odgovor, kao ni na pitanje ko je odgovoran za ovu tragediju i što je nije sprečio.
Sada su svi srećni što su ljudski životi sačuvani, što niko nije stradao, pa tu priču, trenutno, ni ne potežu. Međutim, razvaline rudarskih kuća, prekinut put za jalovište i kanjon blata koji je stvorio potok ostaje trajno da opominje na moć koju priroda demonstrira čoveku kada pokuša da je nadmudri, kada pokuša da je ukroti, i to na svoju štetu.
