Integralni izveštaj pegovaračke "trojke" Kontakt grupe
Integralni izveštaj pegovaračke "trojke" Kontakt grupe
Rezime:
1. Mi, predstavnici Evropske unije, Sjedinjenih Država i Rusije, okupljeni u "trojku", rukovodili smo poslednja četiri meseca pregovorima izmedju Beograda i Prištine o budućem statusu Kosova.
Naš cilj je bio da omogućimo postizanje dogovora izmedju dveju strana.
Pregovori su vodjeni u okvirima rezolucije 1.244 Saveta bezbednosti UN (1999) i smernica Kontakt grupe (vidi Anekse 1 i 2).
Strane su tokom našeg rada razmotrile širok spektar opcija, kao što su puna nezavisnost, nadgledana nezavisnost, teritorijalna podela, suštinska autonomija, konfederativno uredjenje, pa čak i "dogovor o neslaganju" bez pominjanja pitanja statusa.
2. "Trojka" je uspela da omogući intenzivan i stvaran razgovor na visokom nivou izmedju Beograda i Prištine. Dve strane, medjutim, nisu uspele da postignu dogovor o konačnom statusu Kosova.
Nijedna strana nije bila spremna da odustane od svog stava o fundamentalnom pitanju suvereniteta nad Kosovom. Izražavamo žaljenje zbog toga zato što je sporazumno rešenje u interesu obe strane.
Generalni sekretar Ujedinjenih nacija je u novembru 2005. godine imenovao Martija Ahtisarija za svog specijalnog izaslanika radi pokretanja procesa odredjivanja budućeg statusa Kosova, kako je predvidjeno rezolucijom 1.244 Saveta bezbednosti UN (1999).
Ahtisari je posle petnaestomesečnih pregovora vodjenih pod pokroviteljstvom UN sačinio "Sveobuhvatni plan za rešavanje statusa Kosova", koji je predvideo mere zaštite nealbanskih zajednica na Kosovu i sadržao predlog da Kosovo dobije nezavisnost, koja će u odredjenom periodu biti pod medjunarodnim nadzorom.
Priština je prihvatila u celini Ahtisarijevo rešenje, dok ga je Beograd odbacio.
4. Posle odredjenog perioda tokom kojeg su vodjene rasprave u Savetu bezbednosti UN, Kontakt grupa (Francuska, Nemačka, Italija, Rusija, Velika Britanija i Sjedinjene Države) je predložila da "trojka" koju će činiti zvaničnici EU, Sjedinjenih Država i Rusije pokrene nove pregovore u cilju postizanja sporazumnog rešenja.
Generalni sekretar UN je 1. avgusta 2007. pozdravio tu inicijativu, ponovo izrazio uverenje da je status quo neodrživ i zatražio od Kontakt grupe da mu do 10. decembra 2007. podnese izveštaj o tim aktivnostima.
Predvidjeno je da Kancelarija specijalnog izaslanika UN za rešavanje budućeg statusa Kosova (UNOSEK) bude uključena u proces pružanjem informacija i objašnjenja onima koji to zatraže
(Aneks 3).
Kao prvo, ponovili smo da će rezolucija 1.244 Saveta bezbednosti UN (1999) i smernice Kontakt grupe iz novembra 2005. biti i dalje okvir za naše delovanje.
Drugo, istakli smo da ćemo, iako je Ahtisarijev plan još na stolu, biti spremni da prihvatimo svaki dogovor do kojeg bi dve strane mogle da dodju. Obe strane smo konstantno podsećali da su odgovorne za uspeh ili neuspeh pregovaračkog procesa.
6. Objasnili smo i da "trojka" nema nameru da nameće rešenje. Svaka strana je, umesto toga, morala da ubedi onu drugu u ispravnost svog stava.
Iako je naš zadatak pre svega bio da omogućimo direktan dijalog, namera nam je bila i da preuzmemo aktivnu ulogu u identifikovanju oblasti u kojima je dogovor moguć.
Beograd su u pregovaračkom procesu predstavljali predsednik Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i ministar za Kosovo Slobodan Samardžić.
Prištinu je predstavljao "tim nacionalnog jedinstva", koji su činili predsednik Fatmir Sejdiju, premijer Agim Čeku, predsednik Skupštine Kolj Beriša, Hašim Tači i Veton Suroi.
"Trojka" veoma ceni to što su obe delegacije bile na najvišem mogućem nivou, što ukazuje na značaj koji su pridale pregovaračkom procesu.
Pored zajedničkih sastanaka, organizovali smo i odvojene susrete sa stranama radi pojedinačnih konsultacija sa svakom od njih. Naši sastanci su bili dugi i često teški, pošto smo se suočili sa nasledjem medjusobnog nepoverenja i osećanjem ozlojedjenosti zbog sukoba vodjenih devedesetih godina.
Kontakt grupa je podržala naš rad, a ministri spoljnih poslova zemalja članica su apelovali na sukobljene strane da pristupe pregovorima "kreativno, hrabro i u duhu kompromisa" (Aneks 5).
Tražili smo i dobili obećanja dveju strana da nijedna neće pribegavati provokativnim postupcima ili izjavama tokom pregovaračkog procesa (aneksi 6 i 7).
8. Kada smo počeli sa radom, prvo smo ispitali čvrsto ukorenjene pozicije obe strane. Priština je ponovila da podržava nadgledanu nezavisnost Kosova i još jednom izrazila privrženost Ahtisarijevom planu.
Beograd je odbacio Ahtisarijev plan i ponovio da je za autonomiju Kosova u granicama Srbije.
Zbog toga se nije raspravljalo o Ahtisarijevom planu niti je bilo reči o njegovom modifikovanju. Obe strane su iznele istorijske, funkcionalne, pravne i praktične argumente u prilog rešenju koje podržavaju.
Beograd je razvio svoj model suštinske autonomije u pravcu povećanja ovlašćenja autonomnog Kosova i smanjenja ovlašćenja koja bi zadržao za sebe. On je potvrdio da nema povratka na stanje koje je postojalo pre marta 1999.
Priština je predstavila nacrt "Sporazuma o prijateljstvu i saradnji", u kojem se navodi kako Kosovo i Srbija kao dve nezavisne države mogu da saradjuju u pitanjima koja se tiču i jedne i druge strane, formiraju zajednička tela, intenziviraju svoj rad na stvaranju multietničkog društva i podrže evroatlantske težnje druge strane.
9. Iako smo neprestano pozivali na nove ideje i duh kompromisa, nijedna strana nije uspela da ubedi onu drugu da prihvati rešenje za koje se ona zalaže. Ohrabreni ministarskim saopštenjem Kontakt grupe od 27. septembra, opredelili smo se za još aktivniji pristup.
Svoju procenu smo predstavili u vidu četrnaest tačaka mogućeg podudaranja pozicija dveju strana (Aneks 8, "Ocena pregovora 'trojke': glavni zaključci"). Dve strane su odgovorile na njih, ali ih nisu u potpunosti prihvatile.
10. Sukobljene strane su pod našim rukovodstvom analizirale rešenja u rasponu od nezavisnosti do autonomije, kao i druge modele kao što je konfederativno uredjenje, pa čak i model zasnovan na "dogovoru o neslaganju", koji ne bi zahtevao ni od jedne strane da odustane od svoje pozicije već bi bio usmeren na pronalaženje praktičnih rešenja radi omogućavanja saradnje i razgovora medju njima.
Razmatrani su drugi u svetu poznati modeli kao što su Hongkong, Olandska ostrva i Zajednica Nezavisnih Država (ZND). Iako je pokrenuto pitanje teritorijalne podele, tu opciju nismo razmatrali pošto su je obe strane i Kontakt grupa ocenile kao neprihvatljivu.
Nijedan od tih modela se nije pokazao kao adekvatna osnova za postizanje dogovora. Direktne pregovore dveju strana smo okončali konferencijom na visokom nivou u Badenu u Austriji od 26. do 28. novembra, na kojoj smo još jednom pozvali obe strane da pronadju izlaz iz sadašnje pat pozicije.
12. I pored tih suštinskih neslaganja po pitanju statusa, koja "trojka" nije uspela da otkloni, smatramo, ipak, da je ovaj proces bio koristan. Sukobljenim stranama smo dali priliku da reše svoje nesuglasice.
One su pod našim rukovodstvom vodile najkontinuiranije i najintenzivnije direktne razgovore na visokom nivou od okončanja neprijateljstava na Kosovu 1999.
Dve strane su u pregovaračkom procesu pronašle oblasti u kojima se njihovi interesi podudaraju. Složile su se i da je potrebno promovisati i štititi multietnička društva i raditi na rešavanju problema koji sprečavaju
pomirenje, što se posebno odnosi na sudbinu nestalih i povratak raseljenih.
Od najvećeg značaja je možda to što su Beograd i Priština potvrdili još jednom da je njihova evropska perspektiva od suštinskog značaja za njihove buduće odnose, pri čemu su obe strane ponovo izrazile želju da se u budućnosti nadju pod zajedničkim krovom Evropske unije.
13. Iako nesuglasice izmedju dveju strana nisu otklonjene, "trojka" je, ipak uspela da od njih dobije važna obećanja. Obe strane su tako obećale da će se suzdržati od poteza koji bi mogli da ugroze bezbednosnu situaciju na Kosovu ili u drugim oblastima i da neće pribeći nasilju, pretnjama ili zastrašivanju (Aneks 9).
One su se na to obavezale ne odustajući od svog stava po pitanju statusa. Obe strane treba podsetiti da će neispunjavanje tih obećanja uticati na ostvarenje evropske budućnosti, kojoj i jedna i druga teže.
14. Želimo da istaknemo da će Kosovo i Srbija biti i dalje vezani zbog specifične prirode svojih odnosa, naročito u pogledu istorije, stanovništva, geografije, ekonomije i kulture.
Rešenje pitanja statusa Kosova je, kao što su istakli ministri Kontakt grupe na sastanku u Njujorku 27. septembra, od ključnog značaja za stabilnost i bezbednost zapadnog Balkana i čitave Evrope.
Smatramo da je očuvanje mira u regionu i izbegavanje nasilja od najvišeg značaja i stoga očekujemo da obe strane ostanu pri datim obećanjima. Štaviše, iskreno verujemo da će rešavanje pitanja statusa Kosova doprineti ostvarenju evropskih težnji obe strane.
1) Rezolucija 1.244 Saveta bezbednosti UN (1999)
2) Smernice Kontakt grupe (novembar 2005)
B) Dokumenta "trojke":
3) Saopštenje generalnog sekretara UN o novom periodu angažovanja na rešavanju pitanja Kosova (1. avgust 2007)
4) Aktivnosti "trojke"
5) Ministarsko saopštenje Kontakt grupe o Kosovu (27. septembar 2007)
6) Nezvanični dokument iz Beča (30. avgust 2007)
7) Njujorška deklaracija (28. septembar 2007)
8) Ocena pregovora "trojke": glavni zaključci
9) Saopštenje "trojke" (Baden, 28. novembar 2007)
(Tanjug)
Rezime:
1. Mi, predstavnici Evropske unije, Sjedinjenih Država i Rusije, okupljeni u "trojku", rukovodili smo poslednja četiri meseca pregovorima izmedju Beograda i Prištine o budućem statusu Kosova.
Naš cilj je bio da omogućimo postizanje dogovora izmedju dveju strana.
Pregovori su vodjeni u okvirima rezolucije 1.244 Saveta bezbednosti UN (1999) i smernica Kontakt grupe (vidi Anekse 1 i 2).
Strane su tokom našeg rada razmotrile širok spektar opcija, kao što su puna nezavisnost, nadgledana nezavisnost, teritorijalna podela, suštinska autonomija, konfederativno uredjenje, pa čak i "dogovor o neslaganju" bez pominjanja pitanja statusa.
2. "Trojka" je uspela da omogući intenzivan i stvaran razgovor na visokom nivou izmedju Beograda i Prištine. Dve strane, medjutim, nisu uspele da postignu dogovor o konačnom statusu Kosova.
Nijedna strana nije bila spremna da odustane od svog stava o fundamentalnom pitanju suvereniteta nad Kosovom. Izražavamo žaljenje zbog toga zato što je sporazumno rešenje u interesu obe strane.
Prethodna dešavanja
3. Politički proces odredjivanja budućeg statusa Kosova, poslednji veliki problem vezan za raspad Jugoslavije, traje više od dve godine.Generalni sekretar Ujedinjenih nacija je u novembru 2005. godine imenovao Martija Ahtisarija za svog specijalnog izaslanika radi pokretanja procesa odredjivanja budućeg statusa Kosova, kako je predvidjeno rezolucijom 1.244 Saveta bezbednosti UN (1999).
Ahtisari je posle petnaestomesečnih pregovora vodjenih pod pokroviteljstvom UN sačinio "Sveobuhvatni plan za rešavanje statusa Kosova", koji je predvideo mere zaštite nealbanskih zajednica na Kosovu i sadržao predlog da Kosovo dobije nezavisnost, koja će u odredjenom periodu biti pod medjunarodnim nadzorom.
Priština je prihvatila u celini Ahtisarijevo rešenje, dok ga je Beograd odbacio.
4. Posle odredjenog perioda tokom kojeg su vodjene rasprave u Savetu bezbednosti UN, Kontakt grupa (Francuska, Nemačka, Italija, Rusija, Velika Britanija i Sjedinjene Države) je predložila da "trojka" koju će činiti zvaničnici EU, Sjedinjenih Država i Rusije pokrene nove pregovore u cilju postizanja sporazumnog rešenja.
Generalni sekretar UN je 1. avgusta 2007. pozdravio tu inicijativu, ponovo izrazio uverenje da je status quo neodrživ i zatražio od Kontakt grupe da mu do 10. decembra 2007. podnese izveštaj o tim aktivnostima.
Predvidjeno je da Kancelarija specijalnog izaslanika UN za rešavanje budućeg statusa Kosova (UNOSEK) bude uključena u proces pružanjem informacija i objašnjenja onima koji to zatraže
(Aneks 3).
Zadatak "trojke"
5. Pošto smo imenovani kao članovi "trojke", obećali smo da ćemo "prevrnuti svaki kamen" u potrazi za rešenjem koje bi bilo prihvatljivo za obe strane. U tom cilju smo objasnili dvema stranama principe kojima ćemo se rukovoditi u svom radu.Kao prvo, ponovili smo da će rezolucija 1.244 Saveta bezbednosti UN (1999) i smernice Kontakt grupe iz novembra 2005. biti i dalje okvir za naše delovanje.
Drugo, istakli smo da ćemo, iako je Ahtisarijev plan još na stolu, biti spremni da prihvatimo svaki dogovor do kojeg bi dve strane mogle da dodju. Obe strane smo konstantno podsećali da su odgovorne za uspeh ili neuspeh pregovaračkog procesa.
6. Objasnili smo i da "trojka" nema nameru da nameće rešenje. Svaka strana je, umesto toga, morala da ubedi onu drugu u ispravnost svog stava.
Iako je naš zadatak pre svega bio da omogućimo direktan dijalog, namera nam je bila i da preuzmemo aktivnu ulogu u identifikovanju oblasti u kojima je dogovor moguć.
Plan rada
7. Tokom svog četvoromesečnog mandata smo organizovali brojne sastanke sa sukobljenim stranama (Aneks 4). Održali smo deset sastanaka, od kojih su šest bili direktni razgovori, medju njima i završna intenzivna trodnevna konferencija u Badenu, u Austriji, a imali smo i dve posete regionu.Beograd su u pregovaračkom procesu predstavljali predsednik Boris Tadić, premijer Vojislav Koštunica, ministar spoljnih poslova Vuk Jeremić i ministar za Kosovo Slobodan Samardžić.
Prištinu je predstavljao "tim nacionalnog jedinstva", koji su činili predsednik Fatmir Sejdiju, premijer Agim Čeku, predsednik Skupštine Kolj Beriša, Hašim Tači i Veton Suroi.
"Trojka" veoma ceni to što su obe delegacije bile na najvišem mogućem nivou, što ukazuje na značaj koji su pridale pregovaračkom procesu.
Pored zajedničkih sastanaka, organizovali smo i odvojene susrete sa stranama radi pojedinačnih konsultacija sa svakom od njih. Naši sastanci su bili dugi i često teški, pošto smo se suočili sa nasledjem medjusobnog nepoverenja i osećanjem ozlojedjenosti zbog sukoba vodjenih devedesetih godina.
Kontakt grupa je podržala naš rad, a ministri spoljnih poslova zemalja članica su apelovali na sukobljene strane da pristupe pregovorima "kreativno, hrabro i u duhu kompromisa" (Aneks 5).
Tražili smo i dobili obećanja dveju strana da nijedna neće pribegavati provokativnim postupcima ili izjavama tokom pregovaračkog procesa (aneksi 6 i 7).
8. Kada smo počeli sa radom, prvo smo ispitali čvrsto ukorenjene pozicije obe strane. Priština je ponovila da podržava nadgledanu nezavisnost Kosova i još jednom izrazila privrženost Ahtisarijevom planu.
Beograd je odbacio Ahtisarijev plan i ponovio da je za autonomiju Kosova u granicama Srbije.
Zbog toga se nije raspravljalo o Ahtisarijevom planu niti je bilo reči o njegovom modifikovanju. Obe strane su iznele istorijske, funkcionalne, pravne i praktične argumente u prilog rešenju koje podržavaju.
Beograd je razvio svoj model suštinske autonomije u pravcu povećanja ovlašćenja autonomnog Kosova i smanjenja ovlašćenja koja bi zadržao za sebe. On je potvrdio da nema povratka na stanje koje je postojalo pre marta 1999.
Priština je predstavila nacrt "Sporazuma o prijateljstvu i saradnji", u kojem se navodi kako Kosovo i Srbija kao dve nezavisne države mogu da saradjuju u pitanjima koja se tiču i jedne i druge strane, formiraju zajednička tela, intenziviraju svoj rad na stvaranju multietničkog društva i podrže evroatlantske težnje druge strane.
9. Iako smo neprestano pozivali na nove ideje i duh kompromisa, nijedna strana nije uspela da ubedi onu drugu da prihvati rešenje za koje se ona zalaže. Ohrabreni ministarskim saopštenjem Kontakt grupe od 27. septembra, opredelili smo se za još aktivniji pristup.
Svoju procenu smo predstavili u vidu četrnaest tačaka mogućeg podudaranja pozicija dveju strana (Aneks 8, "Ocena pregovora 'trojke': glavni zaključci"). Dve strane su odgovorile na njih, ali ih nisu u potpunosti prihvatile.
10. Sukobljene strane su pod našim rukovodstvom analizirale rešenja u rasponu od nezavisnosti do autonomije, kao i druge modele kao što je konfederativno uredjenje, pa čak i model zasnovan na "dogovoru o neslaganju", koji ne bi zahtevao ni od jedne strane da odustane od svoje pozicije već bi bio usmeren na pronalaženje praktičnih rešenja radi omogućavanja saradnje i razgovora medju njima.
Razmatrani su drugi u svetu poznati modeli kao što su Hongkong, Olandska ostrva i Zajednica Nezavisnih Država (ZND). Iako je pokrenuto pitanje teritorijalne podele, tu opciju nismo razmatrali pošto su je obe strane i Kontakt grupa ocenile kao neprihvatljivu.
Nijedan od tih modela se nije pokazao kao adekvatna osnova za postizanje dogovora. Direktne pregovore dveju strana smo okončali konferencijom na visokom nivou u Badenu u Austriji od 26. do 28. novembra, na kojoj smo još jednom pozvali obe strane da pronadju izlaz iz sadašnje pat pozicije.
Zaključci
11. Obe strane su bile izuzetno aktivne tokom čitavog toka pregovora. Medjutim, posle 120 dana intenzivnih pregovora one nisu uspele da dodju do dogovora o statusu Kosova. Nijedna strana nije bila spremna na popuštanje u vezi sa fundamentalnim pitanjem suvereniteta.12. I pored tih suštinskih neslaganja po pitanju statusa, koja "trojka" nije uspela da otkloni, smatramo, ipak, da je ovaj proces bio koristan. Sukobljenim stranama smo dali priliku da reše svoje nesuglasice.
One su pod našim rukovodstvom vodile najkontinuiranije i najintenzivnije direktne razgovore na visokom nivou od okončanja neprijateljstava na Kosovu 1999.
Dve strane su u pregovaračkom procesu pronašle oblasti u kojima se njihovi interesi podudaraju. Složile su se i da je potrebno promovisati i štititi multietnička društva i raditi na rešavanju problema koji sprečavaju
pomirenje, što se posebno odnosi na sudbinu nestalih i povratak raseljenih.
Od najvećeg značaja je možda to što su Beograd i Priština potvrdili još jednom da je njihova evropska perspektiva od suštinskog značaja za njihove buduće odnose, pri čemu su obe strane ponovo izrazile želju da se u budućnosti nadju pod zajedničkim krovom Evropske unije.
13. Iako nesuglasice izmedju dveju strana nisu otklonjene, "trojka" je, ipak uspela da od njih dobije važna obećanja. Obe strane su tako obećale da će se suzdržati od poteza koji bi mogli da ugroze bezbednosnu situaciju na Kosovu ili u drugim oblastima i da neće pribeći nasilju, pretnjama ili zastrašivanju (Aneks 9).
One su se na to obavezale ne odustajući od svog stava po pitanju statusa. Obe strane treba podsetiti da će neispunjavanje tih obećanja uticati na ostvarenje evropske budućnosti, kojoj i jedna i druga teže.
14. Želimo da istaknemo da će Kosovo i Srbija biti i dalje vezani zbog specifične prirode svojih odnosa, naročito u pogledu istorije, stanovništva, geografije, ekonomije i kulture.
Rešenje pitanja statusa Kosova je, kao što su istakli ministri Kontakt grupe na sastanku u Njujorku 27. septembra, od ključnog značaja za stabilnost i bezbednost zapadnog Balkana i čitave Evrope.
Smatramo da je očuvanje mira u regionu i izbegavanje nasilja od najvišeg značaja i stoga očekujemo da obe strane ostanu pri datim obećanjima. Štaviše, iskreno verujemo da će rešavanje pitanja statusa Kosova doprineti ostvarenju evropskih težnji obe strane.
Aneksi
A) Osnovna dokumenta:1) Rezolucija 1.244 Saveta bezbednosti UN (1999)
2) Smernice Kontakt grupe (novembar 2005)
B) Dokumenta "trojke":
3) Saopštenje generalnog sekretara UN o novom periodu angažovanja na rešavanju pitanja Kosova (1. avgust 2007)
4) Aktivnosti "trojke"
5) Ministarsko saopštenje Kontakt grupe o Kosovu (27. septembar 2007)
6) Nezvanični dokument iz Beča (30. avgust 2007)
7) Njujorška deklaracija (28. septembar 2007)
8) Ocena pregovora "trojke": glavni zaključci
9) Saopštenje "trojke" (Baden, 28. novembar 2007)
(Tanjug)
